Veka

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Veka
Gallirallus australis
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Aves
Red: Gruiformes
Porodica: Rallidae
Rod: Gallirallus
Vrsta:
G. australis
Binomno ime
Gallirallus australis
(Sparrman, 1786)
  Geografska rasprostranjenost veke
Sinonimi
  • Rallus australis
  • Ocydromus australis

Veka (lat. Gallirallus australis) je vrsta ptice neletačice iz porodice barskih koka (lat. Rallidae). Endemit je Novog Zelanda. Priznate su četiri podvrste, ali samo za dve (severna i južna) postoje genetski dokazi.[2] Veka je ptica smeđe boje, otprilike veličine kokoške. Svaštojed je i hrani se uglavnom beskičmenjacima i voćem. Veka obično polaže jaja između avgusta i januara; oba pola učestvuju u inkubaciji.

Opis[uredi | uredi izvor]

Veka je velika barska koka. Perje joj je smeđe boje prošarano crnim i sivim mrljama; smeđa nijansa varira od blede do tamne u zavisnosti od podvrste. Mužjak je veći od ženke, dostiže dužinu od 50–60 cm i težinu od 532–1,605 g. Ženke su duge 46-50 cm i teške 350-1,035 g. Raspon krila kreće se od 50 do 60 cm.[3]

Relativno veliki, crvenkasto-smeđi kljun dugačak je oko 5 cm, čvrst je i uzak, a koristi ga kao oružje. Šiljati rep gotovo neprestano pomera, što je znak nelagodnosti karakterističan za porodicu barskih koka. Veka ima čvrste noge i smanjena krila.[4][5]

Taksonomija i rasprostranjenost[uredi | uredi izvor]

Narodno ime, veka, potiče iz maorskog jezika, a naučni naziv, Rallus australis, dao joj je 1789. Anders Erikson Sparman.[6] Sparman je opis vrste, četiri fascikle na osnovu primeraka prikupljenih tokom putovanja sa kapetanom Džejmsom Kukom između 1772. i 1775. objavio u muzeju Karlsonijanum (Museum Carlsonianum).[7] Australis je latinska reč, koja znači „južna”. Bio je usvojen predlog Johana Georga Vaglera iz 1830, da podvrste veke budu priznate kao posebne vrste i smeštene u rod Ocydromus.[8] Međutim, veka je kasnije klasifikovana kao jedna vrsta sa četiri podvrste i smeštena u rod Gallirallus.

Podvrste:

  • Mrkožuta veka (Gallirallus australis hectori)[9] ranije je naseljavala istočne distrikte Južnog ostrva, ali je danas ograničena na ostrvo Čatam i ostrvo Pit na koje je uvedena početkom 1900-ih, a gde je lov na nju u jesen široko rasprostranjen, zbog upotrebe u ishrani (lov na nju je prihvatljiv jer je na ova ostrva uvedena).[10] Ponovno uvođenje u Kanterberi do sada je bilo neuspešno, ali su uvođenje na ostrvo Mao Vaho (u jezeru Vanaka 2004. godine) i odatle na ostrvo Pidž`n i Pig (u jezeru Vakatipu 2005/2006) bila mnogo uspešnija. Perje ove podvrste mnogo je svetlije od ostalih podvrsta.
  • Severna veka (Gallirallus australis greyi)[11] predstavljena je izvornim populacijama u Nortlendu i zalivu Pav`rti, kao i prenetim jedinkama na druge lokacije, a koje potiču iz tih populacija. Ova podvrsta se razlikuje po sivljim donjim delovima tela i smeđim, a ne crvenkastim nogama.[12]
Mrkožuta veka
Zapadna veka
Rakijurska veka
  • Zapadna veka (Gallirallus australis australis)[13] naseljava uglavnom severne i zapadne regione Južnog ostrva od Nelsona do Fjordlenda. Odlikuje se tamnocrveno-smeđim i crnim prugama na grudima, zapadna veka ima dva različita obrasca boja, kod najjužnijih populacija prisutnija je crna boja, dok je kod ostalih prisutnija kestenjasta.
  • Rakijurska veka (Gallirallus australis scotti) je manja od drugih podvrsta i poput zapadne veke, ima dva obrasca boja; kestenjasta forma, slična je kestenjastoj zapadnoj veki, dok crna forma nije toliko tamna kao crna zapadna veka. Ponovo uvedene populacije ograničene su na ostrvo Stjuart / Raki(j)uru i okolna ostrva,[14] kao i na ostrvo Kapiti na koje je uvedena.[12] Veka je domaćin dve vrste ptičjih vaši (Rallicola harrisoni i Pseudomenopon pilgrimi) koje pokazuju istu strukturu populacije sever-jug viđenu kod njihovih domaćina.[2]

Ponašanje[uredi | uredi izvor]

Stanište i ishrana[uredi | uredi izvor]

Veka naseljava šumska staništa, subalpijske travnjake, peščane dine, kamenite obale i izmenjeno poluurbano okruženje. Ona je svaštojed, a ishrana sadrži 30% životinjske hrane i 70% biljne hrane. Životinjska hrana uključuje gliste, larve, bube, vete (Anostostomatidae i Rhaphidophoridae), mrave, puževe, jaja insekata, mokrice, žabe, pauke, pacove, miševe i male ptice. Rakijurska veka (G. a. scotti) primećeno je kako lovi jaja i piliće garave burnice (Ardenna grisea, syn. Puffinus griseus).[15]

Biljna hrana uključuje lišće, travu, bobice i semenje. Veka je važna zbog rasejavanja semena, ona širi seme preveliko za manje ptice koje jedu bobičasto voće.[16] Tamo gde je veka relativno česta, njena prikrivena radoznalost navodi je da oko kuća ili kampova traži ostatke hrane ili bilo šta što joj je nepoznato i prenosivo.[4] Poznato je da uzima sjajne predmete.[17]

Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Odrasla veka i pilići

Sezona gnežđenja varira, ali kada hrane ima u izobilju, veka može u toku cele godine da odgaji do četiri legla. Gnezda pravi na zemlji pod okriljem guste vegetacije, gradi ih tako što travu (ili sličan materijal) svije tako da čini gnezdo oblika posude, u koje mogu da stanu ~ četiri jaja. U proseku, ženka veke polaži tri jaja kremaste ili ružičaste boje sa smeđim i lilastim mrljama. Oba pola učestvuju u inkubaciji. Pilići se izlegu nakon mesec dana, a oba roditelja ih hrane dok odrastu (između šest i deset nedelja od izleganja).[4][5]

Zaštita[uredi | uredi izvor]

Veka je na crvenoj listi MUZP (engl. IUCN) navedena kao ranjiva vrsta. Plan oporavka veke novozelandskog „Odeljenja za zaštitu”, koji je odobren 1999. godine, imao je za cilj poboljšanje stanja ugroženosti veke (prelazak u kategoriju sa manjim rizikom od izumiranja), razjašnjenje statusa populacija veke za koje postoji nedostatak podataka, zadržavanje statusa vrste koja nije ugrožena za druge populacije veke i na kraju vraćanje veke na njenu celu tradicionalnu teritoriju (na kojoj je bila značajna komponenta ekosistema).[18]

Zaštita veke je problematična; neke podvrste su ugrožene, ali su predstavljale problem drugim ugroženim divljim životinjama na manjim ostrvima, naročito na ostrvima na koje su uvedene, a prirodno ih nisu nastanjivale.[19] Veka nije u stanju da izdrži trenutne pritiske sa kojima se suočava ni na Severnom ni na Južnom ostrvu. Međutim, može biti vrlo produktivna kada postoje dobri uslovi i obilje hrane. Na nekoliko lokacija zabeleženo je gnežđenje u toku cele godine, sa ukupno 14 izleženih ptića po paru. Populacije veke mogu da opstanu u prilično izmenjenim staništima, ali su nestale sa ogromnih delova svog nekadašnjeg područja, što sugeriše da se mogu prilagoditi širokom spektru uslova, ali su posebno osetljive na pretnje.[18]

Pretnje[uredi | uredi izvor]

Veka na Čatamskim ostrvima

„Odeljenje za zaštitu” identifikuje osam glavnih pretnji veki. Grabljivci, kao što su tvor, mačka i pas pretnja su odrasloj veki;[20] Velika lasica i tvor pretnja su ptićima; velika lasica i pacov pretnja su za jaja. Suočava se sa konkurencijom za hranu (voće i beskičmenjaci) sa uvedenim vrstama i trpi štetne posledice od uticaja životinja koje brste na sastav i regeneraciju šuma. Iscrpljivanje staništa uzrokovano je modifikovanjem i degradacijom šuma i močvara. Bolesti i paraziti povezani su sa smanjenjem njene brojnosti, iako se malo zna o ovom problemu. Suša je doprinela nestanku veke iz nekih područja. U nekim regionima motorna vozila uzrokuju veliki broj smrtnih slučajeva. Operacije suzbijanja štetočina ponekad dovode do trovanja veke, jer hranu prikuplja na zemlji i osetljiva je na mamce, a zamke se postavljaju tako da ih veka može dohvatiti. Genetska raznolikost može se izgubiti tokom prenosa gena kroz generacije, što loše utiče na izolovane populacije.[21]

Povezanost sa ljudima[uredi | uredi izvor]

Neka maorska plemena uvažavaju veku i dive se njenoj radoznalosti, odlučnosti i hrabrosti. Odvažnost je jedan od razloga zbog koga ju je lako uhvatiti. Veka je Maorima bila izvor hrane, koristili su je za izradu mirisa i lekovitih ulja korišćenih za upale, perje je korišćeno za izradu odeće,[22] a korišćena je i kao mamac za hvatanje pasa. Prvi evropski istraživači i doseljenici često su nailazili na veku i koristili je; zvali su je „kokoška iz divljine”.[23]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ BirdLife International (2018). „Gallirallus australis”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2020.3. International Union for Conservation of Nature. Pristupljeno 28. 3. 2021. 
  2. ^ a b Trewick, Steve A.; Pilkington, Stephen; Shepherd, Lara D.; Gibb, Gillian C.; Morgan-Richards, Mary (2017). „Closing the gap: Avian lineage splits at a young, narrow seaway imply a protracted history of mixed population response”. Molecular Ecology (na jeziku: engleski). 26 (20): 5752—5772. PMID 28805283. doi:10.1111/mec.14323. 
  3. ^ Arkive - Images of Life on Earth. „Facts Weka”. Arkive.org. Arhivirano iz originala 19. 4. 2012. g. Pristupljeno 14. 3. 2012. 
  4. ^ a b v „WEKA - 1966 Encyclopaedia of New Zealand”. Teara.govt.nz. 23. 4. 2009. Pristupljeno 16. 10. 2010. 
  5. ^ a b Andreas Reischek, 1845–1902 (1. 3. 2009). „Large forest birds - Weka - Te Ara Encyclopedia of New Zealand”. Teara.govt.nz. Pristupljeno 16. 10. 2010. 
  6. ^ Sparrman, Anders (1786—1789). Museum Carlsonianum. London: Holmiae :Ex Typographia Regia. str. Plate 14. doi:10.5962/bhl.title.62901. Pristupljeno 6. 9. 2016. 
  7. ^ Medway, D. G. (2004). „The extant type specimens of birds from New Zealand and the Society Islands collected on Cook's second voyage and described by Anders Sparrman in Museum Carlsonianum (1786-1789)” (PDF). Notornis. 51 (3): 131—135. Arhivirano iz originala (PDF) 17. 01. 2021. g. Pristupljeno 28. 03. 2021. 
  8. ^ Newton, Alfred (1911). „Ocydrome”. Ur.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 19 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 994—995. 
  9. ^ „Holotype and specimens of Gallirallus australis hectori”. Collections Online. Museum of New Zealand Te Papa Tongarewa. Приступљено 16. 7. 2010. 
  10. ^ Houston, Dave. „What's the story with weka?” (на језику: енглески). Chatham Islands Community. Архивирано из оригинала 31. 10. 2022. г. Приступљено 4. 7. 2020. 
  11. ^ „Specimens of Gallirallus australis greyi”. Collections Online. Museum of New Zealand Te Papa Tongarewa. Приступљено 16. 7. 2010. 
  12. ^ а б Penguin Pocket Guides: New Zealand's Native Birds of Bush and Countryside. Pages 76-77. 1996. Published by Penguin Books. ISBN 0-14-026010-2
  13. ^ „Specimens of Gallirallus australis australis”. Collections Online. Museum of New Zealand Te Papa Tongarewa. Pristupljeno 16. 7. 2010. 
  14. ^ „Weka | New Zealand Birds Online”. nzbirdsonline.org.nz. Pristupljeno 29. 5. 2016. 
  15. ^ Harper, Grant (2006). „Weka (Gallirallus australis) depredation of sooty shearwater/titi (Ardenna grisea) chicks on Taukihepa (Big South Cape Island)”. Notornis. Arhivirano iz originala 11. 06. 2016. g. Pristupljeno 29. 5. 2016. 
  16. ^ „DOC, Facts about Weka”. Doc.govt.nz. 21. 8. 2006. Arhivirano iz originala 13. 10. 2010. g. Pristupljeno 16. 10. 2010. 
  17. ^ Bourne, Grant; Körner-Bourne, Sabine (1996). Visitor's Guide: New Zealand (na jeziku: engleski). MPC. str. 179. ISBN 978-0-86190-569-0. 
  18. ^ a b „DOC's work with weka: Native land birds conservation”. Doc.govt.nz. 21. 8. 2006. Arhivirano iz originala 02. 11. 2010. g. Pristupljeno 16. 10. 2010. 
  19. ^ „Facts: Weka: Native land birds: Conservation”. Doc.govt.nz. 21. 8. 2006. Arhivirano iz originala 13. 10. 2010. g. Pristupljeno 16. 10. 2010. 
  20. ^ „Dog owner prosecuted over weka killing”. Nzherald.co.nz. 26. 11. 2009. Pristupljeno 16. 10. 2010. 
  21. ^ „Threats: Weka”. Doc.govt.nz. 21. 8. 2006. Arhivirano iz originala 12. 10. 2010. g. Pristupljeno 16. 10. 2010. 
  22. ^ „Kahu weka (weka feather cloak)”. Collections Online. Museum of New Zealand Te Papa Tongarewa. Pristupljeno 16. 7. 2010. 
  23. ^ Te Tapa Atawhai (2009). Weka (Gallirallus australis) recovery plan (PDF). NZ: Department of Conservation New Zealand. str. nn. ISBN 978-0-478-21844-2. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Veka na Vikimedijinoj ostavi.
Vikivrste imaju više informacija o članku Veka.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Века&oldid=27449340”