Vladimir Visocki

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Vladimir Visocki
Vladimir Visocki, 1979.
Lični podaci
Puno imeVladimir Semjonovič Visocki
Datum rođenja(1938-01-25)25. januar 1938.
Mesto rođenjaMoskva, Sovjetski Savez
Datum smrti25. jul 1980.(1980-07-25) (42 god.)
Mesto smrtiMoskva, Sovjetski Savez
ObrazovanjeArt Theatre School at the Moscow Art Theater
Vladimir Visocki na poštanskoj marki iz 1999.

Vladimir Semjonovič Visocki (rus. Влади́мир Семёнович Высо́цкий; Moskva, 25. januar 1938 — Moskva, 25. jul 1980) je bio ruski pevač, pesnik, pozorišni i filmski glumac i pisac.[1] Visocki se smatra jednim od najvećih ruskih umetnika svih vremena, koji je ostavio dubok i trajan trag u ruskoj kulturi. Postao je nadaleko poznat po svom jedinstvenom stilu pevanja i po svojim tekstovima, koji su sadržali društvene i političke komentare u često duhovitom uličnom žargonu. Takođe je bio istaknuti scenski i filmski glumac. Iako ga je tokom života zvanična vlast bivšeg Sovjetskog Saveza uglavnom ignorisala, Visocki je dostigao veliku slavu i čak i danas ima značajan uticaj na mnoge ruske muzičare i glumce.[2]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Vladimir Visocki je rođen u Moskvi u porodilištu 3. Meščanskaja ul. (61/2).[3] Njegov otac Semjon Volfovič (Vladimirovič) (1915–1997) bio je pukovnik sovjetske vojske, poreklom iz Kijeva. On je bio Jevrej.[4] Vladimirova majka Nina Maksimovna (rođena Serjogina, 1912–2003) bila je Ruskinja i radila je kao prevodilac za nemački jezik.[3] Porodica Visockog živela je u moskovskom komunalnom stanu u surovim uslovima i imala ozbiljne finansijske poteškoće. Kada je Vladimir imao 10 meseci, Nina se morala vratiti u svoju kancelariju u birou za prepise sovjetskog Ministarstva za geodeziju i kartografiju (radila je na stavljanju nemačkih mapa na raspolaganje sovjetskoj vojsci) kako bi mužu pomogla da zaradi za život njihove porodice.[5][6]

Profesionalni život[uredi | uredi izvor]

Godine 1955. Vladimir se upisao na moskovski Institut civilnog inžinjerstva, ali se ispisao već nakon jednog semestra, odlučivši se za glumačku karijeru. Godine 1959. počeo je da glumi u manje uloge u pozorištu Aleksandar Puškin.

Godine 1964. na poziv svog bliskog prijatelja i mentora, režisera Jurij Ljubimovova prešao je u pozorište Taganka. U tom pozorištu Visocki je prvi put došao na naslovnice svojim nastupima u glavnim ulogama u Šekspirovom Hamletu i Brehtovom Životu Galilejevom.

Pozorište Taganka je u to vreme često bilo predmet državnog progona zbog političke nelojalnosti i etničkog porekla, što je Visockog nadahnulo da se u intervjuima naziva „prljavi Žid” (žid parhatый). U to vreme pojavljuje se i u nekoliko filmova, u kojima su se našle i neke njegove pesme. Glavnina njegovih pesama iz tog razdoblja nije dobila službeno priznanje od državne diskografske kuće koja je tada imala monopol na izdavanje ploča. Njegova je popularnost ipak nastavila da raste, a dolaskom prenosivih kasetofona u Sovjetski Savez, njegova muzika je, presnimavanjem kaseta, postala dostupna širokim masama.

Postao je prepoznatljiv po svojem jedinstvenom načinu pevanja i stihovima koji su humorističnim uličnim žargonom komentarisali socijalna i politička zbivanja. Njegove stihove slušali su milioni sovjetskih građana u svim delovima države.

Brakovi[uredi | uredi izvor]

Visockijeva prva žena je bila Iza Žikova. Svoju drugu ženu, Ljudmilu Abramovu, upoznao je 1961. Venčali su se 1965. godine i imali dva sina, Arkadija i Nikitu. Dok je bio u braku imao je ljubavnicu Tatjanu Ivanenko, a godine 1967. zaljubio se je u Marinu Vlady, francusku glumicu ruskog porekla, koja je radila u Mosfilmu na zajedničkoj sovjetsko-francuskoj produkciji. Marina je tada bila udata i već imala 3 dece. Venčali su se 1969. godine. U početku su održavali vezu na daljinu, jer Marina nije mogla da dolazi u Sovjetski Savez, a Vladimir je teško izlazio iz Sovjetskog Saveza. Kako bi se lakše viđali Marina se učlanila u Komunističku partiju Francuske, što je malo ublažilo stav sovjetske vlade prema Visockom. Problemi njihove veze na daljinu odražavaju se u nekoliko njegovih pjesama.

Kasne godine[uredi | uredi izvor]

Sredinom 1970-ih, Visocki je bolovao od alkoholizma. Mnoge njegove pesme iz tog vremena direktno ili metaforički odnose se na alkoholizam, ludost, opsednutost. Tada je bilo i vreme najveće popularnosti njegove muzike pa ga državna diskografska kuća više nije mogla ignorisati, te je odlučila da izda nekoliko njegovih ploča u kasnim 1970-im. Tada su već milioni te pesme imali na kasetama i znali ih napamet.

Istovremeno je dobio i službena priznanja kao pozorišni i filmski glumac. Iako uspešan kao glumac, za život je zarađivao na koncertnim turnejama. Većinu zarađenog novca je trošio na drogu, a bio je zavisan od amfetamina i opijata. Sve je to dovelo do propadanja zdravlja i smrti zbog zastoja srca u njegovoj 42. godini.

Smrt[uredi | uredi izvor]

Njegovo telo bilo je izloženo u pozorištu Taganka, gde je održana pogrebna ceremonija. Sahranjen je na groblju Vagankovskoj u Moskvi, pretpostavlja se da je pogrebu prisustvovalo milion ljudi. Hiljade ljudi napustilo je stadion u Moskvi na kojem su se tada održavale Olimpijske igre, kako bi prisustvovali pogrebu. Postumno ga je odlikovala sovjetska vlada.

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Na dan rođenja Vladimira Visockog u mnogim gradovima širom Rusije održavaju se muzički festivali. Asteroid 2374 Vladvysotskij, kojeg je otkrila Ljudmila Žuravljeva, nazvan je prema Vladimiru Visockom.

U jesen 1981. u SSSR-u je zvanično objavljena prva zbirka poezije Visockog pod nazivom Nerv. Njeno prvo izdanje (25.000 primeraka) je odmah rasprodato. Usledilo je druo (1982, 100.000), pa treće (1988, 200.000), a tokom 1990-ih još nekoliko. Materijal je sabrao Robert Roždestvenski, zvanično nagrađeni sovjetski pesnik. Takođe 1981, Juri Ljubimov je na Taganki postavio novu muzičku i poetsku produkciju pod nazivom Vladimir Visocki, koja je odmah zabranjena i zvanično premijerno izvedena 25. januara 1989. godine.[7]

Godine 1982. film Balada o hrabrom vitezu Ivanu produkovana je u Sovjetskom Savezu, a 1983. film je pušten u javnost. U filmu su izvedene četiri pesme Visotskog.

Godine 1986, formiran je zvanični komitet za pesničko nasleđe Visockog (sa Robertom Roždestvenskim na čelu, a pozorišna kritičarka Natalija Krimova je bila i pokretač i organizator). Uprkos izvesnom protivljenju konzervativaca (Jegor Ligačov je bio politički vođa potonjeg, Stanislav Kunjajev iz Našeg Savremenika predstavljao je njenu književnu stranu), Visocki je posthumno nagrađen Državnom nagradom SSSR-a. Zvanična formula – „za stvaranje lika Žeglova i umetničkih dostignuća kao kantautora“ bila je mnogo ismevana od levice i od desnice. Godine 1988, objavljena je zbirka Izabranih dela... (priredila N. Krimova), kojoj je prethodila Ja ću se sigurno vratiti ... (Я, konečno, vernusь...), knjiga memoara kolega glumaca i stihova Visockog, neki od kojih su objavljeni prvi put. Godine 1990, objavljena su dva toma opsežnih Dela... koje je finansirao otac pokojnog pesnika Semjon Visocki. Još ambiciozniji serijal publikacija, samoproglašeno „prvo akademsko izdanje” (skeptici odbacuju ovu poslednju tvrdnju) koji je sastavio i priredio Sergej Žilcov, objavljene su u Tuli (1994–1998, 5 tomova), Nemačka (1994, 7 tomova) i Moskvi (1997, 4 toma).[8]

Muzej Visotskog u Moskvi

Godine 1989, u Moskvi je otvoren zvanični Muzej Visockog, sa sopstvenim časopisom Vagant, čiji je urednik bio Sergej Zajcev, i koji je u potpunosti posvećen nasleđu Visockog. Godine 1996, on je postao nezavisna publikacija, i zatvorena je 2002. godine.[9]

U narednim godinama, grob Visotskog postao je mesto hodočašća nekoliko generacija njegovih obožavalaca, od kojih su najmlađi rođeni nakon njegove smrti. Njegov nadgrobni spomenik je takođe postao predmet kontroverzi, jer je njegova udovica želela jednostavnu apstraktnu ploču, dok su njegovi roditelji insistirali na realističnoj pozlaćenoj statui. Iako je verovatno previše svečana da bi inspirisala samog Visockog, neki veruju da je statua puna metafora i simbola koji podsećaju na pevačev život.

Godine 1995, u Moskvi je svečano otvoren spomenik Visotskom na Strastnojskom bulevaru, kod Petrovskih kapija. Među prisutnima su bili i pesnikovi roditelji, dva njegova sina, prva supruga Iza, poznati pesnici Jevtušenko i Voznesenski. „Visocki je oduvek govorio istinu. Samo jednom je pogrešio kada je u jednoj od svojih pesama otpevao: 'Nikada mi neće podići spomenik na trgu kao što je onaj kod Petrovskih vorota'”, rekao je gradonačelnik Moskve Juri Lužkov u svojom govoru.[10] Još jedan spomenik Visotskom postavljen je 2014. u Rostovu na Donu.

U oktobru 2004. godine u crnogorskoj prestonici Podgorici, u blizini Milenijumskog mosta, podignut je spomenik Visokom. Njegov sin Nikita Visocki prisustvovao je otkrivanju. Statuu je dizajnirao ruski vajar Aleksandar Taratinov, koji je dizajnirao i spomenik Aleksandru Puškinu u Podgorici. Bronzana statua prikazuje Visockog kako stoji na postolju, sa jednom podignutom rukom, a drugom sa gitarom. Pored figure nalazi se bronzana lobanja – referenca na monumentalne glavne predstave Visotskog u Šekspirovom Hamletu. Na postamentu su uklesani poslednji stihovi iz pesme Visotskog, posvećene Crnoj Gori.

Filmografija[uredi | uredi izvor]

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • Wladimir Wyssozki. Aufbau Verlag 1989 (DDR): Zerreißt mir nicht meine silbernen Saiten....
  • Vysotsky, Vladimir (1990): Hamlet With a Guitar. Moscow, Progress Publishers. ISBN 5-01-001125-5
  • Vysotsky, Vladimir (2003): Songs, Poems, Prose. Moscow, Eksmo. ISBN
  • Vysotsky, Vladimir / Mer, Nathan (trans) (1991): Songs & Poems. ISBN 0-89697-399-9
  • Vysotsky, Vladimir (1991): I Love, Therefore I Live. ISBN 0-569-09274-4
  • Vlady, Marina (1987): Vladimir ou Le Vol Arrêté. Paris, Ed. Fayard. ISBN 2-213-02062-0 (Vladimir or the Aborted Flight)
  • Vladi M. Vladimir, ili Prervannый polet. M.: Progress, 1989.
  • Vlady, Marina / Meinert, Joachim (transl) (1991): Eine Liebe zwischen zwei Welten. Mein Leben mit Wladimir Wyssozki. Weimar, Aufbau Verlag. ISBN
  • Novel about Girls (Roman o devochkah)
  • Vacation in Vienna (Venskie kanikulyi)

Diskografija[uredi | uredi izvor]

Tokom života[uredi | uredi izvor]

Posthumna izdanja[uredi | uredi izvor]

Bugarska[uredi | uredi izvor]

Francuska[uredi | uredi izvor]

Nemačka[uredi | uredi izvor]

  • Wir drehen die Erde (1993) [CD]
  • Lieder vom Krieg (1995) [CD]

Rusija[uredi | uredi izvor]

  • Pesni / Songs (1980) [LP] Melodiya
    • Collection of songs published shortly after his death. [Melodiya Stereo C60-14761.2]
  • Sons Are Leaving For Battle (1987) [double LP] Melodiya
    • War songs. Archive recordings from between 1960 and 1980. [Melodiya MONO M60 47429 008/006]
  • Na koncertah Vladimira Vыsockogo / At Vladimir Vysotsky's concerts
    • 01, 02, 03, ... 21 (1986–1990) [12" vinyl]
  • Marina Vlady and Vladimir Vysotsky (1996) [CD] [Melodiya]
  • Vysotsky On Compact Cassettes - 30 individual cassettes in total, also sold as a box set (1996) [Aprelevka Sound Production]
  • MP3 Kollektsiya: Vladimir Vysotsky [SoLyd Records]
    Concert and Studio recordings, (period 1979–1980) (2002) [CD: MP3 192 kbit/s]
  • Platinovaya Kollektsiya: Vladimir Vysotsky (2003) [2 CDs]: CD 1, CD 2

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Rollberg, Peter (2009). Historical Dictionary of Russian and Soviet Cinema. US: Rowman & Littlefield. str. 742—744. ISBN 978-0-8108-6072-8. 
  2. ^ „Vladimir Vysotsky”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica, Inc. Arhivirano iz originala 1. 2. 2023. g. 
  3. ^ a b ru. — Vysotsky. The 6th Ed. The Lives of Distinguished People series. Molodaya Gvardiya. Moscow. 2010. ISBN 978-5-235-03353-5.. Timeline. P. 444.
  4. ^ „The Jewish Rotts of Vladimir Vysotsky // Evreйskie korni Vladimira Vыsockogo”. Jewish.ru. 30. 1. 2009. Arhivirano iz originala 2. 2. 2014. g. Pristupljeno 15. 11. 2012. 
  5. ^ Novikov, str. 12
  6. ^ Grabenko, Lyudmila. „Vysotsky's women”. Gordon Boulevard. Arhivirano iz originala 22. 07. 2011. g. Pristupljeno 1. 1. 2011. 
  7. ^ Vladimir Vыsockiй @ taganka.theatre.ru.
  8. ^ Novikov, str. 400–402.
  9. ^ Novikov, str. 403.
  10. ^ Novikov, str. 393.
  11. ^ „Gramofonnite ploči ot kraя na minaliя vek!!! – Vladimir Visocki - Avtoportret (1981)”. oldbgrecords.blog.bg. 
  12. ^ „Avtoportret (Self-Portrait) by Vladimir Vыsockiй [Vladimir Vysotsky]” — preko rateyourmusic.com. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vladimir Visocki na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Владимир_Висоцки&oldid=27556110”