Дворедац

Dvoredac, divlja rukola
Dvoredac ili divlja rukola (Diplotaxis tenuifolia) - botanička ilustracija
Naučna klasifikacija
Carstvo:	Plantae
Divizija:	Magnoliophyta
Klasa:	Magnoliopsida
Red:	Brassicales
Porodica:	Brassicaceae
Rod:	Diplotaxis
Binomno ime
Diplotaxis tenuifolia (L.) DC.
Sinonimi
Spisak Brassica muralis Huds. Brassica tenuifolia (L.) Fr. Crucifera tenuifolia E.H.L.Krause Diplotaxis fruticulosa Tod. ex Caruel Diplotaxis ramosissima Spreng. Diplotaxis tanaitica Schtscherb. Diplotaxis variabilis Rochel Eruca muralis P.Gaertn., B.Mey. & Schreb. Eruca perennis Mill. Eruca silvestris Garsault Eruca tenuifolia Moench Erysimum tenuifilium Clairv. Sinapis tenuifolia (L.) W.T. Aiton Sisymbrium acre Lam. Sisymbrium tenuifolium L.

Dvoredac ili divlja rukola (lat. Diplotaxis tenuifolia), biljka iz porodice kupusnjača (Brassicaceae) specifičnog mirisa i ukusa. Odomaćena je u Evropi i zapadnoj Aziji. Raste kao korov uz puteve i na zapuštenim mestima, a ređe i na kultivisanom zemljištu. Mlada biljka je jestiva. Ukus je vrlo sličan ukusu gajene rukole ali je intenzivniji. Koristi se i u narodnoj medicini, naročito kao antiskorbutik.

Naučno ime roda Diplotaxis potiče od reči diplous=dvostruk i taxis=red, što ukazuje na dvoredni raspored semena u plodu. Ime vrste tenuifolia potiče od latinskih reči tener=nježan, mekan, fin i folium=list, što označava biljku nežnih listova, uprkos tome što su listovi ove biljke zapravo prilično debeli i sočni.

Druga narodna imena koja se mogu sresti su: tankolisni dvoredac, divlja riga, divlji kupus, divlja salata, nadimača.

Poreklo i stanište

Dvoredac je rasprostranjen širom srednje i južne Europe, zapadne Azije i severne Afrike. Dosta je raširen na Jadranskoj obali.

Dvoredac voli strme, suve, kamenite ili šljunkovite terene. Dobro uspeva na erodiranim padinama (točilima), ruševinama i kamenim zidinama a može se naći i pored puteva i ograda. česta je na železničkim nasipima i prugama. Biljke koje rastu na kršu i kamenu obično su sitne i slabo razvijene, dok na plodnim zemljištima uz reke i nasipe može bujati do veličine omanjeg žbuna.

Izgled biljke

Dvoredac je trajnica visine do 60 cm. Koren je snažan, a stabljika jako razgranata, obrasla listovima i u osnovi često odrvenela.

Listovi su dosta debeli i sočni, uprkos imenu tenuifolia (tankolisni), plavkasto ili sivkasto zeleni. Dugi su 6-12 cm, duboko perasto urezani na razmaknute, uske i duge režnjeve, često nazubljenog oboda. Režnjeva najčešće ima 3-5 sa svake strane. Kada se protrljaju, sveži listovi razvijaju specifičan miris, sličan mirisu gajene rukole, koji podseća na miris pečenog svinjskog mesa, a potiče od prisutnog sinigrozida.

Cvetovi su žuti i mirisni, na dugim drškama. Složeni su na gornjem delu stabljike u grozdaste cvasti, pri vrhu guste, a pri osnovi ređe. Krunični listići su dvostruko duži od čašičnih. Biljka cveta od maja do oktobra. Plodovi, ljuske na dugim drškama, pune su sitnog semena, raspoređenog u dva reda, odakle i potiče domaći naziv dvoredac (kao i nemački Doppelsame).

• 
  Dvoredac pored starog zida
• 
  Dvoredac na suvom, peskovitom zemljištu
• 
  Lisna rozeta
• 
  Cvet
• 
  Cvast
• 
  Zeleni plod
• 
  Zreli, raspukli plod
• 
  Dvoredi raspored semena
• 
  Seme

Upotreba

Listovi dvoreca često su sastavni deo prolećnih mešavina divljeg lisnatog povrća, ali se često mogu naći i na pijacama. Mogu se brati od kraja aprila do kraja jula, pa i početkom avgusta. Najčešće se koristi u Dalmaciji, Italiji i Francuskoj.

Obično se jedu kao salata, pomešani sa drugim lisnatim povrćem ili sa krompirom. Mogu poslužiti kao odlična vitaminska dopuna prolećnoj ishrani. Intenzivan miris lista u salati postaje blaži ili se čak potpuno izgubi. Uzeta u većoj količini biljka može biti otrovna od prisutnog alkaloida nepoznate građe.

U drugim zemljama, gde dvoredac raste, poznatiji je kao lekovita vrsta, korisna za čišćenje krvi, iskašljavanje, kao diuretik i antiskorbutik. Posebno je značajan kao antiskorbutik zbog visokog sadržaja vitamina C. Tokom proleća i leta količina askorbinske kiseline u listovima kreće se u listovima od 180 do 400 mg%, prosečno iznad 300 mg%, a karotina 8-9 mg%.

Osim lista prikuplja se i seme dvoreca koje se, kao i kod drugih kupusnjača, može upotrebiti za spravljanje senfa, umesto semena gorušice. Seme je ljutkastog ukusa i sadrži glikozid sinigrin.

U starom veku ovoj biljci pripisivana su afrodizijačka svojstva.

Vidi još

• Rukola (pitoma)

Literatura

• Grlić, Vojin (1953). Etimološki botanički rečnik. Sarajevo: "Veselin Masleša". 
• Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: "August Cesarec". ISBN 978-86-393-0172-9. 
• Tucakov, Jovan (1990). Lečenje biljem, Beograd, Rad.