Inari (boginja)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Inari (Inari Okami 稲荷大神, Oinari) je japanska boginja (kami) lisica, plodnosti, pirinča, čaja, sakea, poljoprivrede i industrije, opšteg prosperiteta i uspeha, i jedna od glavnih kamija šintoizma. U starom Japanu, Inari je takođe bila zaštitnica kovača i trgovaca. Predstavljena je i kao muško i žensko ili androgeno, ponekad viđena kao skup od 3 ili 5 različitih kamija. Veruje se da je obožavanje Inari počelo oko 711. dok neki naučnici tvrde da je počelo u kasnom 5. veku.

Do 16. veka Inari je postala zaštitnica kovača i ratnika i obožavanje se širilo Japanom u Edo periodu. Inari je popularna ličnost kako u šintoizmu tako i u budizmu. Više od jedne trećine (32,000) šintoističkih hramova su posvećeni Inari. Savremene kompanije, kao kompanija kozmetike Šiseido, nastavili su da poštuju Inari kao kami zaštitnika, sa svetilištima na vrhu svog korporativnog sedišta.[1]

Statua Inari lisice, Tojokava Inari

Inarine lisice, ili kicune, su čisto bele i imaju ulogu njenih glasnika.

Prikaz[uredi | uredi izvor]

Inari je prikazana i kao muško i kao žensko. Najpopularnije prikazivanje Inari, prema naučniku Karen An Smajers su: mlada devojka, boginja hrane, kao starac koji nosi pirinač, i kao androgena bodisatva.[2] Nema jedan prikaz koji je zaista tačan, rod i izgled zavisi od lokalnih tradicija i individualnih verovanja. Zbog svoje bliske veze sa kicune, često se verovalo da je bila lisica; iako se verovanje raširilo, i šintoistički i budistički sveštenici se ne slažu sa tim.[2] Inari se takođe prikazivala u obliku zmije ili zmaja, i u jednoj narodnoj priči se prikazuje kao čovek u obliku čudovišnog pauka.

Inari je ponekad idendtifikovana sa drugim mitološkim bićima. Neki naučnici sugerišu da je Inari lik poznat u klasničnoj japanskoj mitologiji kao Ukanomitama ili iz Kođikija Ukemoći; drugi predlažu da je isti lik kao Tojouke.[3]

Inarin ženski prikaz je često identifikovan ili uklopljen sa Dakiniten, budističko božanstvno koje je japanska verzija indijskog dakini,[4] ili sa Benzaiten jedna od sedam bogova sreće.[5] Dakiniten je prikazana kao ženska ili androgena bodisatva kako jaše belu leteću lisicu.[4] Inarina povezanost sa budizmom je možda počela u 8. veku, kada je šingon budistički monah i osnivač, Kukai, preuzeo upravu hrama Tođi, i izabrao Inari kao zaštitnicu hrama. Tako je Inari još uvek blisko povezana sa šingon budizmom do dan danas.

Inari se često poštuje kao skup tri božanstava (Inari sanza); od Kamakura perioda, ovaj broj se nekad povećavao na pet (Inari gonza). Međutim, identifikacije ovih kamija su vremenom varirale. Prema zapisima iz Fušimi Inari hrama, najstarijeg i verovatno najuglednijeg Inari hrama, ova božanstva su bila Izanagi, Izanami, Ninigi i Vakumusubi, uz dodatak božanstva hrane. Pet kamija koji danas predstavljaju Inari u Fušimi Inari hramu su Ukanomitama, Sarutahiko, Omijanome, Tanaka i Ši. Međutim, u drugom najstarijem hramu Takekoma Inari, tri božanstva su Ukanomitama, Ukemoći i Vakumusubi.[6] Prema Niđuni šaki, tri kamija su Omijame no mikoto (voda), Ukanomitama no mikoto (žitarica) i Sarutahiko no mikami (zemlja).

Lisica i dragulj koji ispunjava želje su istaknuti simboli Inari. Drugi česti elementi koji prikazuju Inari i njene lisice su srp, snop ili vreća pirinča i mač. Još jedna stvar je bio bič, iako se retko koristio, bilo je moćno oružje koje je služilo za paljenje pirinčanih polja ljudi.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Poreklo obožavanja Inari nije mnogo poznato. Prvo zabeleženo korišćenje kanđija za njeno ime, koji znače "nositi pirinač" (bukvalno "pirinač tovar") bilo je u Ruiđu Kokuši, 892. godine. Drugi set kađija sa istim fonetskim čitanjima, gde je većina sadržila referencu pirinča, ranije su se koristili, i većina naučnika se složila da je ime Inari izvedeno od ine-nari (rastući pirinač) (稲成り). Poznato je da je obožavanje Inari postojalo od 711. godine, što je zvanični datum osnivanja hrama na planini Inari u Fušimi, Kjoto. Naučnici kao što je Kazuo Higo veruju da je obožavanje počelo vekovima ranije; predlažu da je Hata klan počeo formalno obožavanje Inari kao kamija poljoprivrede u kasnom 5. veku. Ime Inari se ne pojavljuje u klasičnoj japanskom mitologiji.

Do Hejan perioda, obožavanje Inari je počelo da se širi. 823. godine, nakon što je car Saga predstavio hram To-đi Kukaiu, osnivaču šingon budističke sekte, označio je Inari kao kami zaštitnika svog stanovništva. 827. godine, dvor je podario Inari niži peti rang, što je dodatno povećavalo popularnost božanstva u glavnom gradu. Inarin rang se naknadno povećao, i do 942. godine, car Suzaku je podario Inari najviši rang kao zahvalnost za prevazilaženje pobuna. U današnje vreme, Fušimi Inari-taiša hram je bio među 22 izabranih hramova od strane dvora da dobije carsko pokroviteljstvo, veoma visoka čast.

Fušimi Inari hram

Inarina popularnost je nastavila da raste. Fušimi hram, već poznato hodočašće, stekao je veliku slavu kada je postao carsko hodočašće 1072. godine.

Godine 1468, tokom Onin rata, ceo Fušimi kompleks hrama je izgoreo. Ponovna gradnja je trajala oko 30 godina; nova građevina je osveštena 1499. godine. Dok je stari kompleks imao svetilišta za tri kamija u različitim zgradama, novi je imao za pet kamija u jednoj zgradi. Novi hram takođe po prvi put sadži zgradu budističkog hrama, i nasledno sveštenstvo je prošireno da sadži i Kada klan.

Tokom Edo perioda, obožavanje Inari je bilo rasprostranjeno širom Japana; posebno istaknuto u Edu. Smajers ovu rasprostranjenost pripisuje stavu daimjoa (feudalnih gospodara). Inari je do 16. veka postala zaštitnica kovača i ratnika, zbog tog razloga, mnogi dvorovi u Japanu su imali Inari hramove, i daimjoi su preuzeli njihova verovanja u njihovog kami zaštitnika. Inarina božanska uloga je nastavila da se širi; na obalama je postala zaštitnica ribolovaca; u Edu je sprečavala požare. Postala je i zaštitnica glumaca i prostitutki, pošto su hramovi često bili blizu četvrti za zabavu gde su oni obitavali. Počeli su da je proslavljaju kao božanstvo sreće i prosperiteta; u Osaki ima izreka Bjo Kobo, joku Inari (za bolest [se moli] Kobo, za čežnje [se moli] Inari).[7] Počelo je i da se Inari moli za dobro zdravlje; pripisujoj se da leči kašalj, zubobolju, slomljene kosti i sifilis. Žene su se molile Inari da joj podari decu.

Crvene tori kapije u Fušimi Inari hramu

U periodu Tokugava, kada je novac zamenio pirinač kao meru bogatsva, Inarina kami uloga prosperiteta se proširila da obuhvata sve aspekte finansije, biznisa i industrije. Početkom 18. veka, sledbenici Inari u Ginzi napravili su kovanice namenjene za darivanje Inari, sa slikama dve lisice i draguljem ili ideogramima za dug život i dobra sreća.

Svetilišta i darivanje[uredi | uredi izvor]

Statua lisice koja drži snop pirinča, ukrašena sa crvenim jodarekake, Fušimi Inari hram

Inari je popularno božantsvo sa svetilištima i hramovima širom Japana. Prema anketi iz 1985. godine od strane Nacionalnog udruženja šintoističkih hramova, 32.000 odnosno više od jedne trećine šintoističkih svetilišta su širom Japana, posvećeni su Inari.[8] Ovaj broj obuhvata samo svetilišta koja imaju stalnog sveštenika; ako bi se uključila i mala svetilišta pokraj puteva, polja, kućna svetilišta ili kancelarijska, manja svetilišta bez stalnog sveštenika, broj bi se znatno povećao.[9]

Inarizuši, dar koji lisice najviše vole da jedu

Ulaz u Inari hram je obično označen crvenom tori kapijom i statuama lisica, koje su često ukrašene sa crvenim jodarekake (portikle) od strane sledbenika, iz poštovanja. Crvena boja se poistovećuje sa Inari, zbog česte upotrebe među Inari hramova i njihovih torija. Glavni hram je Fušimi Inari hram u Fušimi, Kjoto, gde je staza do hrama ukrašena torijima. Statue lisica obično dolaze u paru, predstavljajući mužijaka i ženku. Ove statue drže simbolični predmet u ustima ili ispod prednje šape, najčešće dragulj i ključ, često i snop pirinča, svitak, ili mladunče lisice. Skoro svako Inari svetilište, bez obzira koliko malo, imaće bar jedan par ovih statua.

Za darivanje se obično daju pirinač, sake ili druga hrana da bi zadovoljili ove lisice glasnike, od kojih se onda očekuje da će se moliti sa Inari na stranu vernika. Inarizuši, japanski suši spakovan u prženi tofu je takođe popularno darivanje. Veruje se da je prženi tofu omiljeno jelo japanskih lisica. U jedno vreme, hramovi su bili staništa pravim lisicama, koje su bile veoma poštovane, ali danas toga nema.

Festivali[uredi | uredi izvor]

Tradicionalni Inarin festival se održavao prvog dana konja (6. dan) drugog meseca lunarnog kalendara.

U nekim delovima Kjušua, festival perioda molitve počinje pet dana pre punog meseca u novembru; ponekad se produži na celu nedelju. Ovo je praćeno donošenjem darova u vidu pirinčanih proizvoda u Inarin hram svakog dana i dobijanjem o-mamorija (amajlija zaštite).

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Reader, Ian (2007). Shinto. London: Simple Guides. ISBN 9781857334333. OCLC 154782415. 
  2. ^ a b Ashkenazi, Michael; Smyers, Karen A. (2000). „The Fox and the Jewel: Shared and Private Meanings in Contemporary Japanese Inari Worship”. Journal of Japanese Studies. 26 (2): 457. ISSN 0095-6848. JSTOR 133289. doi:10.2307/133289. 
  3. ^ Smyers, W. H. (22. 02. 1974). „Letter to the Editor”. Science. 183 (4126): 698. ISSN 0036-8075. PMID 17790608. doi:10.1126/science.183.4126.698-a. 
  4. ^ a b SMYERS, NORMAN B.; PETERSON, GARY L. (1971). „Sandstone Dikes and Sills in the Moreno Shale, Panoche Hills, California”. Geological Society of America Bulletin. 82 (11): 3201. ISSN 0016-7606. doi:10.1130/0016-7606(1971)82[3201:sdasit]2.0.co;2. 
  5. ^ Nakajima, Michio (01. 05. 2010). „Shinto Deities that Crossed the Sea: Japan's "Overseas Shrines," 1868 to 1945”. Japanese Journal of Religious Studies. ISSN 0304-1042. doi:10.18874/jjrs.37.1.2010.21-46. 
  6. ^ "Playing God", American Society of Microbiology, 2014, str. 151—155, ISBN 9781555815004, doi:10.1128/9781555817442.ch33, Pristupljeno 07. 12. 2018 
  7. ^ Ono, Sokyo (01. 07. 1967). „Review of: Kuki Yukio,Nihon no Shūkyō: Minzoku no Shūkyō-shi”. Japanese Journal of Religious Studies. ISSN 0304-1042. doi:10.18874/jjrs.crj.8.2.1967.190-193. 
  8. ^ Motomochi, Kyoko (01. 10. 1964). „Review of: Hiyane Antei, Sho-shūkyō jiten”. Japanese Journal of Religious Studies. ISSN 0304-1042. doi:10.18874/jjrs.crj.5.3.1964.256-257. 
  9. ^ Gorai, Shigeru (1959). „Popular Influenc of Nembutsu on Art”. Journal of Indian and Buddhist Studies (Indogaku Bukkyogaku Kenkyu). 7 (2): 651—654. ISSN 1884-0051. doi:10.4259/ibk.7.651. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Ashkenazy, Michael (2003). Handbook of Japanese Mythology. Santa Barbara, California: ABC-Clio. ISBN 978-1-57607-467-1. .
  • Smyers, Karen Ann (1999). The Fox and the Jewel: Shared and Private Meanings in Contemporary Japanese Inari Worship. Honolulu: University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-2102-9. .

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Inari na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Инари_(богиња)&oldid=27354719”