Змије

Из Википедије, слободне енциклопедије
Змије
Историја групе: креда - данас
смук
Систематика
царство: Animalia
тип: Chordata
класа: Sauropsida
ред: Squamata
подред: Serpentes
Linnaeus, 1758
ареал распрострањења змијаплаво: морске змије, црно: копнене змије
ареал распрострањења змија
плаво: морске змије, црно: копнене змије
натфамилије са фамилијама
Aniliidae
Anomochilidae
Boidae
Bolyeriidae
Cylindrophiidae
Loxocemidae
Pythonidae
Tropidophiidae
Uropeltidae
Xenopeltidae
Anomalepididae
Leptotyphlopidae
Typhlopidae
Acrochordidae
Atractaspididae
Colubridae
Elapidae
Hydrophiidae
Viperidae
Екологија таксона
Животна форма:
карнивори

Змије (Ophidia, Serpentes) су подред унутар класе гмизаваца. Сродне су гуштерима јер имају заједничко порекло и заједно са њима чине најбројнију групу рецентних гмизаваца.

Опис[уреди]

Воде порекло од четвороножних гуштероликих гмизаваца од којих су се еволутивно одвојиле и наставиле развиће у правцу издуживања тела и губитка екстремитета. Уместо задњих ногу код извесних примитивних врста (Boidae, Ilysiidae, Thyphlopidae) налазе се остаци карлице која се завршава рожним канџама, што указује да су ноге код предака постојале. Ипак, ови остаци карличног појаса немају везу са осовинским скелетом. Уместо ногу змије су стекле веома покретну кичму. Број пршљенова им је повећан на двеста (код неких врста тај број достиже и 435). Сваки пршљен има на задњој страни кугласто удубљење, а са предње чашицу која са суседним пршљенима гради зглоб. Ребра су такође оваквим зглобовима састављена са пршљенима. Крећу се таласастим вијугањем тела, али се могу кретати и праволинијски када пролазе кроз узане ходнике. У том случају се кретање врши помоћу трбушних рожних плочица.

Реп им је краћи од трупа. Лобања је стрептостилна, немају јабучних лукова. Као и код гуштера, вилица је специфично грађена; квадратум је покретно склопљен са лобањом. Отвор клоаке је попречно постављен. Рожне плоче на вентралној страни тела су поређане у једном, а у репном делу тела у два низа.

Очни капци су им срасли, чуло мириса (Јакобсонов орган) им је веома добро развијен, за разлику од чула вида и слуха. Слушни канал и бубна опна не постоје. На врху расцепљеног језика су смештена чула за укус и додир. Неке змије су осетљиве и на топлоту, односно инфрацрвено зрачење.

Неке змије су отровне и утврђено је да је употреба отрова много значајнија за прибављање хране, него за одбрану. Једна од разлика између отровних и неотровних змија је што су код отровних уочљиве жлезде на бочним странама главе, па им је глава троугластог облика уз уочљив врат. Код неотровних, глава мање приметно прелази у тело и врат није уочљив. Честа појава код змија је мимикрија. Тада оне обликом и бојом тела имитирају предмете или друге змије. Дешава се да због тога неотровне змије имају шаре попут отровних врста. Боја тела им може бити веома различита, од неупадљивих, мрких или сивих врста до интензивно обојених и шарених.

Змије дуго живе, чак и мање врсте. Многе живе 40 и више година. Величина им се креће од 15 cm, па до 11,5 метара, мада постоје тврдње да су налажени и већи примерци. Већина змија полаже јаја, али има и вивипарних.

Исхрана[уреди]

Све змије су месождери. Неке свој плен убијају отровом, друге га удаве, а неке га живог једу. Варење прогутаног плена од змије захтева смањење телесне активности и повећање активости дигестивног тракта. Уколико се змија нађе у непосредној опасности током периода варења она ће повратити свој плен и побећи. Змије такође имају невероватну покретљивост виличног прибора. Горња вилица, крилата кост и непчане кости могу се помицати напред, назад, бочно и обрнуто, а доња вилица која је спојена са дугачком квадратном кости, може да се испружи јако напред. Она може да се помера и бочно јер њени предњи крајеви нису срасли већ су спојени јако истегљивом тетивом. Због овакве вилице змије имају велики зев и могу да ухвате велики плен. Оне зарију зубе у плен и држе га чврсто једном половином вилице, другом половином попуштају, да би га затим још дубље ухватиле, као да се „навлаче“ на свој плен.

Пресвлачење[уреди]

Неколико пута годишње змије скидају кожу зато што се истрошила од пузања тлом, или зато што им је постала претесна. Такође се на овај начин змија решава спољашњих паразита. Пре „пресвлачења“ престану да једу, очи им постану мутне, а кожа промени боју. За разлику од других рептила, змија своју кошуљицу скида у једном комаду, попут чарапе. На неком тврдом објекту ће при носу направити подеротину и трљати се о тај камен док цела кошуљица не спадне.

За разлику од других животиња змије расту током читавог живота. Због тога, повремено долази до одбацивања рожног прекривача (назива се свлак, кожица у народу позната и као змијска кошуљица) и његова замена новим слојевима који настају на рачун герминативног слоја (stratum germinativum). Сама појава се назива пресвлачење. Младе змије, због интензивнијег раста пресвлаче се чешће него старије. Такође, змије које живе у заробљеништву се чешће пресвлаче од оних у природи. До њега може и доћи услед оштећења коже изазваног паразитима (гриње на пр.), механичким оштећењима или неком траумом (дуго гладовање и др.)

Пре самог пресвлачења змије смањују активност (кретање, узимање хране), очи им постају мутне, а кожа промени боју. Затим, њушком тару о неки чврст предмет да би направиле подеротину и тарући се и даље у једном комаду скидају читав рожни прекривач (као што се скида чарапа). Изузетак су звечарке код којих се на крају репа налази звечка изграђена од рожних прстенова. Звечка се приликом пресвачења не одбацује цела већ се сваким пресвлачењем додаје по један нови рожни прстен. Тумачења да се старост змија звечарки може установити на рачун боја прстенова звечке (слично као што број годова стабла означава његову старост) су потпуно погрешна зато што се змије најчешће пресвалче више пута у току једне године. Младе змија могу да се преслаче на свака два месеца. С' друге стране старије змије могу да изгубе неки од прстенова на звечки.

Ареал и станиште[уреди]

Познато је око 2.400 врста, од чега 400 отровних и имају широко распрострањење. Нема их на Арктику, Антарктику, Исланду, Ирској, Новом Зеланду, односно, може се рећи, на крајњем северу и крајњем југу. Могу бити копнене и водене. Већи број врста живи на копну; скривају се по трави, жбуњу, испод камења, а неке живе и на дрвећу.

Врсте заступљене у Србији[уреди]

Врсте заступљене у Србији су:

Отровнице:

Неотровнице:

Литература[уреди]

  • Калезић М. 2000. године. Хордати (ауторизована скрипта). Биолошки факултет: Београд.
  • Ристић Н., Томовић Љ., Ајтић Р., Црнобрња-Исаиловић Ј., First record of the four-lined snake Elaphe quatuorlineata (Lacépède, 1789) in Serbia

Спољашње везе[уреди]