Kandži

Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Kandži (era).

Kandži

Kandži (漢字 – kanji: „znaci iz Han Kine”) jesu kineski slovni znaci u japanskom jeziku. Kandži je jedan od četiri pisma koja se koriste u savremenom japanskom (ostali su hiragana, katakana i romadži).

Istorija

Opšteprihvaćena pretpostavka je da su budistički monasi doneli kineske tekstove u Japan u V veku i da su se oni čitali na kineskom jeziku. Vremenom, formirao se sistem poznat kao kanbun (漢文 – kanbun); U osnovi se tu rasilo o kineskom tekstu sa dijakritičkim znacima koje su japanskim čitaocima omogućavali da čitaju u skladu sa pravilima japanske gramatike.

U to vreme japanski jezik nije imao svoj pisani oblik. Vremenom se pojavio isitem manjogana, koji je koristio manji broj znakova iz kandžija samo zbog njihove fonetske vrednosti, a ne i semantičke. Manjogana u kurzivnom obliku se razvila u hiraganu, pismo koje su koristile žene kojima nije bilo dozvoljeno više obrazovanje. Katakana je nastala na sličan način: učenici u manastirskim školama su uprošćavali znake iz manjogane da bi mogli brže da pišu. Hiragana i katakana se zajedno nazivaju kana.

Kako su pisma sazrevala i širila se, kandži se počeo koristiti samo za pisanje određenih delova govora, kao što su imenice, pridevi i glagoli, dok su sa kanaom pisani sufiksi glagola, autohtone japanske reči, kao i reči iz stranih jezika (mada se ovo razvilo kasnije; na početku, ovakve reči su zapisivane sa fonetskim kandži-znacima).

Vrste kandži znakova

Dok neki kandži i kineski znaci hanzi isto znače, neki imaju različito značenje. Pored znakova koji imaju drugačije značenje u japanskom jeziku, kao i znakova sa istim značenjem koji se pišu drukčije, postoje znaci karakteristični za Japan, koji se zovu kokudži (国字 – kokuji, buk. „nacionalni znaci”) ili vasej kandži (和製漢字 – wasei kanji: „kineski karakteri nastali u Japanu”). Postoji stotine kokudži znakova i premda se neki retko koriste, bitan su deo japanskog pisma. Takvi su:

• 峠 – toge (tōge – „planinski prelaz”)
• 榊 – sakaki (sakaki – „drvo sakaki, vrsta kamelije”)
• 畑 – hatake (hatake – „polje useva”)
• 辻 – cudži (tsuji – „raskrsnica, ulica”)
• 働 – do; hatara (ku) (dō; hatara(ku) – „rad”)

Pored kokudžija, velik broj znakova u kandžiju nema isto značenje u japanskom i kineskom i nazivaju se kokun (国訓 - kokkun), a ne kokudži. Primeri:

• 沖 – oki (oki – „priobalje”)
  • 沖 se u kineskom čita čung (chòng) i znači „isprati”
• 森 – mori (mori – „šuma”)
  • 森 se u kineskom čita sen (sēn) i znači „taman”, ali i „šuma” u odgovarajućem kontekstu
• 棚 - tana (tana – „polica”)
  • 棚 se u kineskom čita peng (péng) i znači „šupa”
• 椿 – cubaki (tsubaki – Camellia japonicus)

Određen broj kandži-znaka se nekada piše na dva različita načina, kju-džitaj (旧字体 – kyū-jitai; „stari znaci”) i šin-džitaj (新字体 - shin-jitai; „novi znaci). Primeri (levo su kju-džitaj, a desno šin-džitaj):

• 國 → 国 – kuni (kuni – „zemlja, država”)
• 號 → 号 – go (gō – „broj”)
• 變 → 変 – hen; ka (varu) (hen; ka(waru) – „promena”)

Kju-džitaj znaci su se koristili do kraja Drugog svetskog rata, ali su nakon toga uvedeni jednostavniji šin-džitaj znaci. Neki od novih znakova su slični pojednostavljenim (uprošćenim) karakterima koji se koriste u Kini, ali se od njih ipak razlikuju.

Postoje i kineski karakteri koji se koriste kao fonetski u japanskom (当て字 – atedži [ateji])-pismu, mada se veliki broj kineskih znakova uopšte ne koristi u japanskom.

Čitanje

Kandži-znak može imati nekoliko (u retkim slučajevima 10 ili više) mogućih izgovora, zavisno od konteksta, namerenog značenja, upotrebi u složenicama ili mestu u rečenici. Ovi izgovori ili čitanja se dele u dve grupe: onjomi (on'yomi) i kunjomi (kun'yomi).

On'jomi

On'jomi (音読み) su znaci čiji je izgovor zasnovan na japanskoj aproksimaciji kineskog izgovora znaka u vreme kada je ušao u upotrebu. Neki kandži-znaci su došli u japanski iz različitih delova Kine u različito vreme, tako da imaju višestruke onjomi (kao i višestruka značenja). Nasuprot ovome, vasej kandži uopšte nemaju onjomi.

Na primer, kandži znak za „svetlost” ili „sledeće” (明) se može izgovoriti ili kao mjo (myō) od rane (V-VI vek) pozajmljenice iz jugoistočne Kine, ili kao mej (mei) od kasnije (VII-IX vek) pozajmljenice iz severne Kine. Ali, kandži 込 nije izveden iz kineskog karaktera i samim time nema onjomi.

Onjomi su fonološki karakteristični po tome što teže ka jednoslogovnom izgovoru, jer svaki znak predstavlja jedan kineski slog. Ipak, ako zanemarimo akcentuaciju, većina kineskih slogova (posebno iz srednjokineskog, kod kojeg su završni plozivni suglasnici bili češći nekada nego danas) nije se uklapala u načešći sistem slogova suglasnik-samoglasnik u klasičnom japanskom. Tako je većina onjomi sačinjena od dva sloga, od kojih je drugi najčešće produženi samoglasnik iz prvog (odnosno i ako je u prvom e i u ako je u prvom o, zbog fonoloških promena tokom vekova) ili je jedan od slogova ku, ki, cu, či ili slogovno n, jer podsećaju na završne suglasnike u srednjokineskom.

Onjomi se primarno javljaju u složenicama od više kandži-znakova (npr. 熟語 – džukugo, jukugo) koje su pozajmljenice (zajedno sa pisanjem) iz kineskog, reči čiji koncepti ili nisu postojali u japanskom ili se nisu dovoljno elegantno mogle izraziti japanskim rečima. Ovo se može porediti sa pozajmljenicama iz latinskog ili grčkog (npr. elegantniji je izraz demokratija od izraza vladavina naroda istog značenja).

Kunjomi

Kunjomi (訓読み) je čitanje kandži-znakova zasnovano na izgovoru izvorne japanske reči ili jamatokotoba (yamatokotoba), izgovora koji aproksimira značenje kineskog znaka kada je uveden. Kao i kod onjomija i kod kunjomija može postojati više različitih čitanja kandži-znakova, dok drugi kandži-znaci nemaju kunjomi izgovor.

Na primer, kandži za istok (東), ima onjomi izgovor to (tō). Ali, Japanci su već imali reč za „istok”, koja se izgovarala higaši (higashi) i nekada azuma (azuma). Tako se kandži 東 čita kunjomi izgovorom. Ipak, kandži 寸, koja označava kinesku meru dužine (nešto dužu od jednog inča), nije imala odgovarajući ekvivalent u japanskom, te tako ima samo onjomi izgovor sun (sun).

Kunjomi karakteriše stroga struktura suglasnik-samoglasnik (nekada slog počinje samoglasnikom), sličnu susednim polinežanskim jezicima. Većina imenica ili prideva kunjomi su dva ili tri sloga dugi, dok je kunjomi glagol najčešće slog ili dva dug (ne računajući hiragana sufikse zvane okurigana iako se oni smatraju delom čitanja).

Druga čitanja

Neke kandži imaju i manje poznata čitanja zvana nanori (nanori), koja se najčešće koriste za imena osoba i najsličnija su kunjomi izgovoru. Nazivi mesta takođe nekada koriste nanori (ili, ponekad, jedinstvena čitanja koja se drugde ne mogu sresti).

Gikun (義訓 – Gikun) je čitanje kandži-kombinacija kada nemaju direktne veze sa posebnim onjomi ili kunjomi znakovima, već su povezane sa značenjem govornih ili pisanih fraza. Na primer, složenica 一寸se može pročitati kao isun (issun) sa značenjem „jedan sun”, ali se najčešće čita kao jedna reč čoto (chotto) – malo (nečega). Ovaj način čitanja se javlja i u nekim japanskim prezimenima.

Mnogi atedži (kandži koji se koriste kao fonetski znakovi) imaju značenja izvedena iz njihove upotrebe: na primer, danas arhaično 亜細亜 – adžija (ajia) se koristilo da se napiše Azija kandžijem; simbol 亜 danas znači Azija u složenicama kao 東亜 – toa (tōa), „Istočna Azija”. Iz složenice 亜米利加 – Amerika (amerika) je uzet drugi znak, dodat mu je znak za zemlju ili državu, dajući tako poluzvaničnu kovanicu 米国 – beikoku (beikoku), „zemlja pirinča“ sa značenjem Sjedinjene Američke Države.

Kada koristiti koje čitanje

Podela na onjomi i kunjomi se može činiti arbitrarnom i nepotrebno teškom za nekoga ko uči japanski. Reči sličnih koncepata, kao što su „istok” (東), „sever” (北) i „severoistok” (東北) mogu imati potpuno različite izgovore: kunjomi za prva dva su higaši (higashi) i kita (kita), dok je onjomi za treći tohoku (tōhoku). Ipak, situacija nije ništa više komplikovana nego što su je to slučaj sa izgovorom slova i reči u engleskom jeziku.

Situaciju donekle komplikuje to što postoje dva pravila za određivanje izgovora određene kandži u datom kontekstu. Prvo, i najlakše, važi za kandži koji se javljaju u složenicama i skoro uvek se čitaju sa onjomi. Ova vrsta reči se nekada naziva džukugo (熟語 – jukugo). Na primer, 情報 – džoho (jōhō) „informacija”; 半月 hangecu (hangetsu) „polumesec”; 革命家 kakumeika (kakumeika) „revolucionar”.

Drugo, kandži koji stoji sam i odnosno, napisan samo uz kana, ne uz drugi kandži – se čita prema kunjomi. Zajedno sa svojim okurigana, ako postoji, njihova osnovna funkcija je ili imenica ili deklinovan pridev ili glagol: na primer, 月 cuki (tsuki) „mesec”; 情け nasake (nasake) „simpatija”; 赤い akaj (akai) „crveno”; 建てる tateru (tateru) „izgraditi”. Retke kandži složenice imaju okurigana, kao što su 空揚げ karage (karaage) „prženo” i 名無し nanaši (nanashi) „bezimeni”.

Postoje brojni izuzeci od oba pravila. 赤金 akakane (akakane) „bakar”; 日傘 higasa (higasa) „suncobran” kao i poznato 神風 kamikaze (kamikaze) „božanski vetar” koriste kunjomi iako su proste kandži složenice. Na sreću, većina izuzetaka drugom pravilu su proste imenice: 愛 aj (ai) „ljubav”; 禅 zen (Zen); 点 ten (ten) „oznaka, tačka“.

Još komplikacija unosi činjenica da mnogo kandži može imati više od jednog onjomi: 説明 secumej (setsumei) „objašnjenje” prema 灯明 tomjo (tōmyō) „svetlo kao ponuda bogu”.

Postoje i kandži složenice koje koriste kombinaciju onjomi i kunjomi, poznatu kao džubako (重箱 - jūbako). Sama ta reč je izuzetak: prvi se znak čita sa onjomi, a drugi sa kunjomi. Drugi primeri su 金色 kiniro (kin'iro) „zlatan” (čitanje on-kun) i 影法師 kageboši (kagebōshi) „silueta” (čitanje kun-on-on).

Neka od poznatih mesta, uključujući i Tokio (東京 – Tōkyō) i sâm Japan (日本 – Nihon [Nihon] ili ređe Nipon [Nippon]) se čitaju sa onjomi; ali, nazivi velike većine japanskih mesta se čitaju sa kunjomi (大阪 – Osaka [Ōsaka]; 青森 – Aomori [Aomori]; 箱根 – Hakone [Hakone]). Prezimena se takođe čitaju sa kunjomi (山田 – Jamada [Yamada]; 田中 – Tanaka [Tanaka]; 鈴木 – Suzuki [Suzuki]). Lična imena, iako se ne smatraju džubako, često se čitaju kombinacijom kunkomi i onjomi kao i nanori i mogu se čitati samo uz iskustvo (npr. 大助 – Daisuke [Daisuke] čitanje sa on-kun; 夏美 Nacumi [Natsumi] čitanje kun-on).

Pomoć pri izgovoru

Primer furigana znakova (plavo) na tekstu japanske himne

Zbog mogućnosti greške, izgovor kandži se često može naći zapisan malim znacima pomoću furigana (iznad kandži znaka) ili kumimodži (sa strane znaka). Ovo se često sreće u tekstovima namenjenim deci, u manga stripovima i udžbenicima i drugim knjigama za strance. Takođe, mogu se sresti i u novinama kod retkih ili manje poznatih izgovora, kao i kod znakova koji nisu u zvanično priznatom setu osnovnih kandži (vidi dole).

Na slici desno je dat primer primenjenih furigana na tekstu japanske himne. Svi kandži znakovi iznad sebe imaju izgovor napisan hiragana pismom. Videti članak o himni za izgovor i prevod.

Pravopisna reforma

Nakon Drugog svetskog rata, 1946. godine, japanska vlada je donela više zakona o ortografskim reformama pisma.

Neki znaci su uprošćeni i oni se nazivaju šindžitaj (新字体 - shinjitai). Broj znakova u opštoj upotrebi je smanjen i doneta je zvanična lista znakova koje treba naučiti tokom određenih razreda obrazovanja. Mnogi oblici istih znakova kao i neobične alternative svakodnevnih su izbačene iz upotrebe. Sve ovo je učinjeno sa namerom da se olakša opismenjavanje dece kao i da se pojednostave kandži koji se koriste u književnosti. Ovo su, naravno, samo preporuke, tako da se i širi dijapazon znakova osim ovih i danas koristi.

Godine 1946. japanska vlada je sastavila listu od 1850 kandžija opšte upotrebe (当用漢字 - tōyō kanji). Ona je proširena na 1945 1981. godine i naziva se džojo kandži (常用漢字 – jōyō kanji).

Zvanične liste kandži su:

• Osnovni kandži – 881 znak koje treba naučiti do 6. razreda.
• Kandži opšte upotrebe (当用漢字 - tōyō kanji) – 1850 znakova koje treba naučiti do kraja srednje škole. U okviru ovih se nalaze i osnovni kandži. Godine 1981. ova lista je zamenjena sa listom kandži za svakodnevnu upotrebu.
• Kandži za svakodnevnu upotrebu – 1945 znakova koje treba naučiti tokom osnovne i srednje škole. U svakodnevnoj upotrebi, kod znakova van ove liste se koriste mali znakovi za izgovor.
• Kandži za imena (džinmeijo kandži, 人名用漢字 - jinmeiyō kanji) – od 2004. sadrži 2232 znaka. Vremenom, Ministarstvo pravde povećavalo je broj znakova, a i dalje će dodavati nove znakove na zahtev roditelja kao i još nekoliko u ređoj upotrebi.

Ostalo

Ideogram za ponavljanje (々) se koristi za množinu; izgovara se kao da je prethodin kandži napisan dvaput zaredom..

Japanska vlada propisuje test poznat kao Test sposobnosti u japanskom kandžiju (日本漢字能力検定試験 - Nihon kanji nōryoku kentei shiken) koji testira čitanje i pisanje kandžija. Najviši nivo obuhvata oko 6000 znakova.

Gaidži

Gaidži (外字 – Gaiji), poznat još kao i dodatni znaci, je set ređih kandžija koji se ne mogu naći u važećem japanskom sistemu. To su varijantni oblici svakodnevnih kandži kao i ne-kandži simboli.

Spoljašnje veze

• Kandži test Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. februar 2020) – celokupan džojo kandži set potreban za zvanični Test japanskog jezika
• Kokudži rečnik – samo na japanskom
• Kandži rečnik
• Porodice kandži znakova – studija o teoriji da su svi kandžiji nastali od sedam osnovnih koncepata.
• Japanese Kanji Dictionary