Koplje

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Delovi koplja
Kopljanici

Koplje je pešadijsko ili konjičko hladno oružje na motki, nastalo u paleolitu. Koplje je oružje sa motkom koje se sastoji od drške, obično od drveta, sa zašiljenom glavom. Glava može biti jednostavno naoštreni kraj same drške, kao što je slučaj sa kopljima kaljenim u vatri, ili može biti napravljena od izdržljivijeg materijala pričvršćenog za dršku, kao što je kost, kremen, opsidijan, gvožđe, čelik ili bronza. Najčešći dizajn lovačkih ili borbenih kopalja od davnina sadrži metalni vrh koplja u obliku trougla, dijamanta ili lista. Glave kopalja za ribolov obično imaju bodlje ili nazubljene ivice.

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Proizvodnja i upotreba koplja nije ograničena na ljude. Takođe ga praktikuju i zapadne šimpanze. Zapaženo je da šimpanze u blizini Kedugua u Senegalu stvaraju koplja tako što lome ravne grane sa drveća, skidaju im koru i bočne grane i zaoštravaju jedan kraj zubima. One zatim koriste oružje za lov na galago koji spava u udubljenjima.[1]

Praistorija[uredi | uredi izvor]

Drveni vrh koplja od pre oko 420.000 godina. Prirodnjački muzej, London
Lovačko koplje i nož, iz Nacionalnog parka Mesa Verde

Arheološki dokazi pronađeni u nalazima iz današnje Nemačke ukazuju da su drvena koplja korišćena za lov od pre najmanje 400.000 godina,[2] a jedna studija iz 2012. sa lokaliteta Katu Pan u Južnoj Africi sugeriše da su hominidi, verovatno Homo heidelbergensis, možda imali razvili tehnologiju kopalja sa kamenim vrhom u Africi pre oko 500.000 godina.[3][4] Drvo se, međutim, ne očuvava dobro, i Kreg Stenford, primatolog i profesor antropologije na Univerzitetu Južne Kalifornije, sugerisao je da otkriće upotrebe koplja kod šimpanzi znači da su rani ljudi možda koristili drvena koplja pre toga.[5]

Od oko 200.000 godina pre nove ere, ljudi iz srednjeg paleolita počeli su da prave složena kamena sečiva sa ispucanim ivicama koja su korišćena kao glave kopalja. Ove kamene glave mogle su se pričvrstiti za dršku koplja pomoću gume ili smole ili povezom od životinjskih žila, kožnih traka ili biljne materije. Tokom ovog perioda, ostala je jasna razlika između kopalja dizajniranih za bacanje i onih dizajniranih da se koriste u borbi prsa u prsa. Do magdalenskog perioda (oko 15.000–9500. p. n. e.) bili su u upotrebi bacači koplja slični kasnijem atlatlu.[6]

Opšte odrednice[uredi | uredi izvor]

Koplje je pešadijsko ili konjičko hladno oružje na motki. Sastoji se od metalnog dela koji čini vrh i drvene motke od 120 cm, kod kratkih koplja koja služe za bacanje pa do oko 600cm kod piketa koji je bio najpopularnije oružje pešadije u 16. veku (Pikeniri, Pikemen). Jeftino i gotovo svima dostupno oružje pojavljuje su kamenom dobu u obliku zašiljene motke malo opaljene vatrom radi tvrdoće. Koplje je unapređeno stavljanjem kamenog vrha čime je dobilo na oštrini i čvrstoći. Pojavom bakra, a posebno bronze, koplje ulazi u razdoblje masovne proizvodnje livenjem.

Vrste[uredi | uredi izvor]

Pilum[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Pilum
Pilum

Jedno od najpoznatijih vrsta kopalja svakako je i rimski pilum. Standardno naoružanje rimskih legionara koje je teško bacačko koplje razvijeno za borbu protiv gustih, disciplinovanih i oklopljenih grčkih falangi. Kad bi se dva bojna reda približila na oko trideset metara, Rimljani bi zasuli grčke hoplite smrtonosnom kišom piluma. Dalje bi nastavili juriš s isukanim kratkim mačem zvanim gladijus i dugačkim štitom.

Pilum je bio dugačak oko 220 do 250 cm. Od toga je gvozdeni vrh zauzimao 100 cm. Kratk vrh (5cm) bio je oblikovan u čvrsti četverobridni šiljak. Tanko telo metalnog dela koplja završavalo se okruglom „jabukom“ koja je štitila šaku i davala kinetičku energiju pri bacanju kao teg koji pojačava udarac. Metalni deo bio je pričvršćen na motku drvenim klinovima. Tu novost u svojoj reformi rimske vojske uveo je car Vespazijan. Naime, on je kao lucidan čovek i vrsni vojnik primetio da pilume čvrsto nasađene i učvršćene gvozdenim klinovima prilikom bacanja neprijatelji, posebno Gali i Germani, odmah vrate prema legionarima. Da bi to sprečio, uveo je drvene klinove koji su koplje činili za jednokratnu upotrebu. Kad bi legionari u borbi bacili pilum na neprijatelja, on bi se na sastavu slomio i nije se više mogao koristiti. Tim potezom je višestruko smanjio broj svojih gubitaka.

Vojska[uredi | uredi izvor]

Sumerski kopljanici napreduju u bliskoj formaciji sa velikim štitovima – Stela lešinara, oko 2450. p. n. e.

Evropa[uredi | uredi izvor]

Klasična antika[uredi | uredi izvor]

Antički Grci[uredi | uredi izvor]
Atinski ratnik sa kopljem u borbi

Koplje je glavno oružje ratnika iz Homerove Ilijade. Pominje se upotreba i jednog koplja za bacanje i dva koplja za bacanje. Predloženo je da se opisuju dva stila borbe; rani stil, sa zabadajućim kopljima, koji datira iz mikenskog perioda u koji je smeštena Ilijada, i anahrono, kasniji stil, sa kopljima za bacanje, iz Homerovog arhajskog perioda.[7]

U 7. veku pre nove ere, Grci su razvili novu pešadijsku formaciju bliskog reda, falangu.[8] Ključ za ovu formaciju bio je hoplit, koji je bio opremljen velikim, kružnim štitom sa bronzanim licem (aspis) i 2,1—2,7 m (6,9—8,9 ft) dugim kopljem sa gvozdenom glavom i bronzanim šiljkom (doru).[9] Hoplitska falanga je dominirala ratovanjem među grčkim gradskim državama od 7. do 4. veka pre nove ere.

Četvrti vek je doneo velike promene. Jedna je bila veća upotreba peltasta, lake pešadije naoružane teškim i lakim kopljima.[10] Drugi je bio razvoj sarise, dvoručnog koplja dužine 18 ft (5,5 m), koju su izradili Makedonci pod Filipom Makedonskim i Aleksandrom Velikim.[11] Hoplitska falanga, uz podršku lake pešadije i konjice, postala je dominantan način ratovanja među Grcima od kasnog 4. veka nadalje[12] sve dok grčke vojne sisteme nisu zamenile rimske legije.

Stari Rimljani[uredi | uredi izvor]
Rekonstruktor obučen kao kasnorimski legionar koji nosi pilum

Od kasnog 2. veka p. n. e., svi legionari su bili opremljeni pilumom. Pilum je nastavio da bude standardno legionarsko koplje do kraja 2. veka naše ere. Auksilije su, međutim, bile opremljene jednostavnom hastom i, možda, kopljima ili strelicama. Tokom 3. veka, iako je pilum nastavio da se koristi, legionari su obično bili opremljeni drugim oblicima koplja za bacanje i zabadanje, slično kao pomoćna sredstva iz prethodnog veka. Do 4. veka, pilum je praktično nestao iz uobičajene upotrebe.[13]

Koplje u srednjem veku[uredi | uredi izvor]

Kao i pešadinci, tako i konjanici koriste i bacačko i bodno koplje. Svoj procvat bodno bojno koplje doživljava u ranom srednjem veku pojavom Vitezova. Poznati su viteški turniri koji su bili omiljena zabava u srednjem vijeku, a dvoboji su se izvodili pod strogim turnirskim pravilima dva borca, viteza na konju s dugačkim bodnim kopljem koje je nosio vitezov štitonoša.

Koplje je bilo preko 300 cm dužine i imalo je karakterističan štitnik za šaku otprilike na donjoj petini dužine. Viteško koplje u ratu je bilo oštrog čeličnog i ubojitog vrha, dok su za turnire koristili blažu varijantu zaobljenog ili tupog drvenog vrha koje je trebalo samo izbaciti protivnika iz sedla. Iako je ova varijanta „sportska“ i na oko bezopasna, događale su se i te kako opasne, neretko i smrtonosne povrede. Tokom celog srednjeg veka vitezovi čine srž svake evropske vojske.

Pešadija[uredi | uredi izvor]

Asirski vojnik drži koplje i nosi šlem. Detalj bazaltnog reljefa iz palate Tiglat-pileser III u Hadatu, Sirija. 744–727. p. n. e. Muzej antičkog orijenta, Istanbul

Uopšteno govoreći, koplja su bila ili dizajnirana da se koriste u direktnoj borbi ili da se bacaju. U okviru ove jednostavne klasifikacije postojao je izuzetan raspon tipova. Na primer, M. J. Svanton je identifikovao trideset različitih kategorija i podkategorija u ranoj saksonskoj Engleskoj.[14] Većina srednjovekovnih vrhova kopalja uglavnom je bila u obliku lista. Značajni tipovi ranosrednjovekovnih kopalja uključuju angon, koplje za bacanje sa dugačkom glavom sličnom rimskom pilumu, koje su koristili Franci i Anglosaksonci, i krilato koplje koje je imalo dva istaknuta krila u osnovi vrha koplja, bilo da spreči koplje da prodre predaleko u neprijatelja ili da pomogne u mačevanju kopljem.[15] Prvobitno franačko oružje, krilato koplje je takođe bilo popularno kod Vikinga. To će postati predak kasnijeg srednjovekovnog oružja, kao što su partizan i spetum.

Koplje za zabadanje takođe ima prednost u dometu, jer je znatno duže od drugih vrsta oružja. Tačne dužine kopalja je teško zaključiti jer je arheološki opstao vrlo mali broj drški koplja, ali izgleda da je 1,8—2,4 m (5,9—7,9 ft) bila norma. Neke nacije su bile poznate po svojim dugim kopljima, uključujući Škote i Flamance. Koplja su se obično koristila u čvrsto uređenim formacijama, kao što su zid od štita ili šiltron. Da bi se oduprla konjici, drške kopalja su se mogle zabiti uz zemlju.[16] Vilijam Volas je pravio svoje šiltrone u krug u bici kod Falkirka 1298. da bi odvratio konjicu od jurišanja;[17] ovo je bila široko rasprostranjena taktika ponekad poznata kao formacija „krune“.[18] Tomas Rendolf, 1. grof od Moraja, koristio je kružni šiltron prvog dana bitke kod Banokberna. Međutim, pravougaoni šiltron je bio mnogo češći i koristio ga je kralj Robert Brus drugog dana bitke kod Banokberna i u bici kod Starog Bajlenda kada je pobedio engleske armije.[19]

Bacanje koplja postajalo je sve ređe kako se srednji vek približavao, ali je opstalo u rukama stručnjaka kao što su katalonski Almogavari.[20] U Irskoj je bilo uobičajeno korišćeno do kraja 16. veka.[21]

Koplja su počela da gube popularnost među pešadijom tokom 14. veka, te su zamenjena oružjem sa motkama koje je kombinovalo udarne osobine koplja sa osobinama sečenja sekire, kao što je helebarda. Tamo gde su koplja zadržana, ona su rasla u dužinu, da bi na kraju evoluirala u pikete, koje će biti dominantno pešadijsko oružje u 16. i 17. veku.[22]

Renesansa[uredi | uredi izvor]

U Evropi 15. veka i 16. veka nastala je renesansa teške pešadije sa kopljem od tri do šest metra dužine. Dobre izvežbane jedinice ako nisu mogle da pobede tešku konjicu mogle su najmanje da se odbrane nje. Ovi kopljanici, obično nazvani pikeniri po francuskoj reči pique (oštrica, vrh) i piquer (ubosti), činili su elitu teške pešadije do 17. veka. Srbija, pošto je bila osvojena od Osmanlija, nije mogla prati ovaj razvoj, dok su Turci vodili drugu taktiku.

Nestanak s ratne scene i upotrebe[uredi | uredi izvor]

Razvojem vatrenog oružja konjica polako napušta bojno polje, a njihovo elitno mesto preuzimaju pešadinci. Već početkom 18. veka razvojem muskete, pešadijsko koplje definitivno napušta scenu evropskog ratovanja dok se među konjicom zadržava čak do Prvog i Drugog Svetskog Rata, mada i danas u nerazvijenim krajevima sveta postoje narodi, u Južnoj Africi koji se ne odvajaju od svog vernog koplja kao odbrane od lavova, oslonca kod dugog puta ili samo kao pastirskog štapa.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Pruetz, Jill D.; Bertolani, Paco (2007). „Savanna Chimpanzees, Pan troglodytes verus, Hunt with Tools”. Current Biology. 17 (5): 412—417. PMID 17320393. S2CID 16551874. doi:10.1016/j.cub.2006.12.042 Slobodan pristup. 
  2. ^ Thieme, Hartmut (1997-02-27). „Lower Palaeolithic hunting spears from Germany”. Nature. 385 (6619): 807—810. Bibcode:1997Natur.385..807T. PMID 9039910. S2CID 4283393. doi:10.1038/385807a0. Pristupljeno 2017-01-09. 
  3. ^ Monte Morin, "Stone-tipped spear may have much earlier origin", Los Angeles Times, November 16, 2012
  4. ^ J. Wilkins et al. "Evidence for early hafted hunting technology". Science, Vol. 338, Nov. 16, 2012, p. 942. . doi:10.1126/science.1227608.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  5. ^ Rick Weiss, "Chimps Observed Making Their Own Weapons", The Washington Post, February 22, 2007
  6. ^ Wymer, John (1982). The Palaeolithic Age. London: Croom Helm. str. 192. ISBN 978-0-7099-2710-5. 
  7. ^ Webster, T.B.L. (1977). From Mycenae to Homer. London: Methuen. str. 166—8. ISBN 978-0-416-70570-6. Pristupljeno 15. 2. 2010. 
  8. ^ Hanson, Victor Davis (1999). „Chapter 2 : The Rise of the City State and the Invention of Western Warfare”. The Wars of the Ancient Greeks. London: Cassell. str. 42–83. ISBN 978-0-304-35982-0. 
  9. ^ Hanson 1999, str. 59
  10. ^ Hanson 1999, str. 147–8
  11. ^ Hanson 1999, str. 149–150
  12. ^ The Cambridge History of Greek and Roman Warfare: Volume 1, Greece, The Hellenistic World and the Rise of Rome. Cambridge University Press. 2007. str. 108.  Tekst „Hunt, Peter” ignorisan (pomoć)
  13. ^ Bishop, M.C.; Coulston J.C. (1989). Roman Military Equipment. Princes Risborough: Shire Publications. ISBN 978-0-7478-0005-7. 
  14. ^ Swanton, M.J. (1973). The Spearheads of the Anglo-Saxon Settlement. London: Royal Archaeological Institute. 
  15. ^ Martin, Paul (1968). Armour and weapons. London: Herbert Jenkins. str. 226. 
  16. ^ e.g. at the Battle of Steppes, 1213. Oman, Sir Charles (1991) [1924]. The Art of War in the Middle Ages. 1. London: Greenhill Books. str. 451. ISBN 978-1-85367-100-5. 
  17. ^ Fisher, Andrew (1986). William Wallace. Edinburgh: John Donald. str. 80. ISBN 978-0-85976-154-3. 
  18. ^ Verbruggen, J. F. (1997). The Art of Warfare in Western Europe in the Middle Ages (2nd. izd.). Woodbridge: Boydell Press. str. 184—5. ISBN 978-0-85115-630-9. 
  19. ^ Scott, Ronald McNair (1988). Robert the Bruce, King of Scots. New York: Peter Bedrick Books. str. 148, 158—159, 202—203. 
  20. ^ Morris, Paul (septembar 2000). „'We have met Devils!': The Almogavars of James I and Peter III of Catalonia–Aragon”. Anistoriton. 004. Pristupljeno 2009-08-04. 
  21. ^ Heath, Ian (1993). The Irish Wars 1485–1603. Oxford: Osprey. str. 36. ISBN 978-1-85532-280-6. 
  22. ^ Arnold, Thomas (2001). The Renaissance at War. London: Cassel & Co. str. 60–72. ISBN 978-0-304-35270-8. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Koplje na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Копље&oldid=27551715”