Holokaust u Estoniji

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Leševi pronađeni od strane sovjetskih vlasti u koncentracionom logoru Kloga nakon odlaska nacističkih nemačkih snaga (krajem 1944.)

Holokaust u Estoniji se odnosi na nacističke zločine tokom okupacije Estonije od strane nacističke Nemačke 1941-1944.

Pre rata bilo je oko 4.300 estonskih Jevreja. Tokom sovjetske okupacije Estonije 1940-1941, oko 10% jevrejskog stanovništva je deportovano u Sibir, zajedno sa ostalim Estoncima. Nakon invazije Osovine 1941. godine, otprilike 75% estonskih Jevreja, svesni sudbine koja ih je čekala od nacističke Nemačke, pobeglo je na istok u Rusiju i druge delove Sovjetskog Saveza. Gotovo sve one Jevreje koji su ostali (između 950 i 1.000 ljudi) ubile su nemačke jedinice kao što je Ajnzacgrupa A i/ili lokalni kolaboracionisti pre kraja 1941. godine. Romi u Estoniji su takođe bili ubijani i porobljeni od strane nacističkih nemačkih okupatora i njihovih saradnika.

Nacističke nemačke okupacione vlasti su takođe ubile oko 6.000 etničkih Estonaca i 1.000 etničkih Rusa u Estoniji, bilo na osnovu toga što su bili komunisti ili komunistički simpatizeri. Pored toga, oko 15.000 sovjetskih ratnih zarobljenika i Jevreja iz drugih delova Evrope ubijeno je u Estoniji tokom nemačke okupacije.[1]

Jevrejski život pre Holokausta[uredi | uredi izvor]

Pre Drugog svetskog rata, jevrejski život je cvetao u Estoniji, sa nivoom kulturne autonomije koji je priznat bio najobimniji u celoj Evropi, dajući potpunu kontrolu nad obrazovanjem i drugim aspektima kulturnog života lokalnoj jevrejskoj populaciji.[2] Godine 1936. jevrejske novine sa sedištem u Britaniji The Jewish Chronicle objavile su da je „Estonija jedina zemlja u istočnoj Evropi u kojoj ni vlada ni narod ne diskriminišu Jevreje i gde su Jevreji ostavljeni u miru i dozvoljeno im je da vode slobodnu i nesmetani život i oblikuju ga u skladu sa svojim nacionalnim i kulturnim načelima“.[3]

Ubistvo jevrejskog stanovništva[uredi | uredi izvor]

Sakupljanja i ubistva Jevreja počela su odmah kao prva faza Generalnog plana Ost koji je zahtevao „uklanjanje“ 50% Estonaca.[4] ‍:54 To je preduzeo odred za istrebljenje Einsatzkommando 1A pod Martinom Sandbergerom, deo Ajnzacgrupe A koju je predvodio Valter Štaleker, koji je pratio dolazak prvih nemačkih trupa 7. jula 1941. godine. Hapšenja i pogubljenja su nastavljena dok su Nemci, uz pomoć lokalnih saradnika, napredovali kroz Estoniju. Estonija je postala deo Rajhskomesarijata Ostland. Sicherheitspolizei (bezbednosna policija) osnovana je za unutrašnju bezbednost pod vođstvom estonskog oficira Ajn-Ervina Merea 1942. godine. Estonija je prilično rano proglašena Judenfraj od strane nemačkog okupacionog režima na Vanzejskoj konferenciji.[5] Jevreji koji su ostali u Estoniji (929 prema najnovijoj računici[6]) su ubijeni.[7] Poznato je da je manje od desetak estonskih Jevreja preživelo rat u Estoniji.[6]

Mapa pod nazivom „Jevrejske egzekucije koje je izvršila Ajnzacgrupa A“ iz Štalekerovog izveštaja. Označena kao „Tajna stvar Rajha“, karta prikazuje broj Jevreja streljanih u Ostlandu, a pri dnu stoji: „procenjeni broj Jevreja koji su još uvek pri ruci je 128.000“ . Estonija je označena kao judenfraj.

Nemačka politika prema Jevrejima u Estoniji[uredi | uredi izvor]

Državni arhiv Estonije sadrži umrlice i spiskove streljanih Jevreja od jula, avgusta i početka septembra 1941. Na primer, u zvaničnoj umrlici Rubina Tejtelbauma, sedmostrukog šampiona Estonije u dizanju tegova, rođenog u Tapi 17. januara 1907. godine, već je odštampana tačka 7, a samo je datum ostavljen praznim: „7. Odlukom Ziherhajtspolicaja od 4. septembra 1941. osuđen na smrt, a odluka je izvršena istog dana u Talinu. Tejtelbaumov zločin bio je „što je bio Jevrejin“ i tako predstavljao „pretnju javnom redu“.

11. septembra 1941. godine u estonskim tiražnim novinama Postimees pojavio se članak pod naslovom „Juuditäht seljal“ – „Jevrejska zvezda na leđima“. U njemu se navodi da je dr Oto-Hajnrih Drehsler, visoki komesar Ostlanda, proglasio uredbu u skladu sa kojom su svi jevrejski stanovnici Ostlanda od tog dana pa nadalje morali da nose vidljivu žutu šestokraku Davidovu zvezdu najmanje 10 cm u prečniku na levoj strani grudnog koša i leđa.

Istog dana propisi[8] koje je izdala Bezbednosna policija dostavljeni su svim lokalnim policijskim upravama a proglašavali su da su u Ostlandu na snazi Nirnberški zakoni, koji definišu ko je Jevrej i šta Jevreji smeju, a šta ne smeju. Jevrejima je bilo zabranjeno da menjaju mesto stanovanja, šetaju trotoarom, koriste bilo koje prevozno sredstvo, idu u pozorišta, muzeje, bioskop ili školu. Profesije advokata, lekara, notara, bankara ili agenta za nekretnine proglašene su zabranjenim za Jevreje, kao i zanimanje uličnog trgovaca. Propisi takođe propisuju da imovinu i domove jevrejskih stanovnika treba konfiskovati. U pravilniku je naglašeno da rad u tom cilju otpočne što je pre moguće, a spiskove Jevreja, njihovih adresa i imovine policija treba da završi do 20. septembra 1941. godine.

Ovi propisi su takođe predviđali osnivanje koncentracionog logora u blizini grada Tartua na jugoistoku Estonije. Kasnija odluka predviđala je izgradnju jevrejskog geta u blizini grada Harkua, ali on nikada nije izgrađen, već je tamo izgrađen mali koncentracioni logor. Državni arhiv Estonije sadrži materijal koji se odnosi na slučajeve oko 450 estonskih Jevreja. Obično su hapšeni kod kuće ili na ulici, odvođeni u lokalnu policijsku stanicu i optuženi za "zločin" da su Jevreji. Ili su direktno streljani ili poslati u koncentracioni logor i kasnije streljani. Jedna Estonka, E.S, ovako opisuje hapšenje svog muža Jevrejina:[9]

Holokaust u Rajhskomesarijatu Ostland (koji je uključivao Estoniju): karta
Detalj spomenika ubijenim francuskim Jevrejima iz konvoja 73. Ispred zatvora Patarei, Talin, Estonija

Kako moj muž nije izlazio iz kuće, ja sam išla svaki dan u grad da vidim šta se dešava. Veoma sam se uplašila kada sam na uglu trga Vabaduše i ulice Harju videla plakat koji poziva ljude da pokažu gde se nalaze stanovi Jevreja. Tog kobnog dana 13. septembra ponovo sam izašala jer je vreme bilo lepo, ali se sećam da sam bila veoma zabrinuta. Odjurila sam kući i kada sam stigla i čula neke glasove u našem stanu imala sam predosećaj da se nešto loše dogodilo. U našem stanu su bila dva muškarca iz Zelbstšuca koji su rekli da vode mog muža u policijsku stanicu. Potrčala sam za njima i otišla do načelnika i tražila dozvolu da vidim svog muža. Načelnik je rekao da mi ne može dati dozvolu, ali je tiho dodao da treba da dođem sledećeg jutra kada će zatvorenici biti odvedeni u zatvor i da ću možda moći da vidim svog muža u hodniku. Vratila sam se sledećeg jutra kako mi je savetovano, i to je bio poslednji put da sam videla svog muža. Dana 15. septembra otišla sam u nemačku Ziharhajtspolicaj na Tonismagi u pokušaju da dobijem informacije o svom mužu. Rečeno mi je da je upucan. Pitala sam razlog pošto on nije bio komunista već biznismen. Odgovor je bio: Aber er war doch ein Jude. („Ali on je bio Jevrejin.“).

Inostrani Jevreji[uredi | uredi izvor]

Nakon nemačke invazije na Litvaniju, Letoniju i Estoniju, nacistička vlada je nameravala da iskoristi tri baltičke zemlje kao jedno od svojih glavnih područja masovnog genocida. Shodno tome, Jevreji iz zemalja van Baltika su deportovani tamo da bi bili ubijeni.[10] Procenjuje se da je u Estoniji ubijeno oko 10.000 Jevreja nakon što su deportovani u tamošnje logore iz drugih delova istočne Evrope. Nacistički režim je takođe uspostavio 22 koncentraciona logora na okupiranoj teritoriji Estonije za strane Jevreje, gde će biti korišćeni kao robovi. Najveći, Vaivara koncentracioni logor, služio je kao tranzitni logor i procesuirao 20.000 Jevreja iz Letonije i litvanskih geta.[11] Obično su radno sposobni muškarci birani da rade u rudnicima uljnih škriljaca u severoistočnoj Estoniji. Žene, deca i starci su ubijeni po dolasku.

Najmanje dva voza centralnoevropskih Jevreja su deportovani u Estoniju i ubijeni su po dolasku na lokaciju Kalevi-Liva u blizini koncentracionog logora Jagala.[12]

Ubistvo stranih Jevreja u Kalevi-Livi[uredi | uredi izvor]

Prema svedočenju preživelih, najmanje dva transporta sa oko 2.100–2.150 centralnoevropskih Jevreja, stigla su na železničku stanicu u Rasiku, jedan iz Terezijenštata (Terezin) sa čehoslovačkim Jevrejima i jedan iz Berlina sa nemačkim državljanima. Oko 1.700–1.750 ljudi je odmah odvedeno na mesto pogubljenja na peščanim dinama Kalevi-Liva i streljano.[13] Za rad u koncentracionom logoru Jagala odabrano je oko 450 ljudi.[13][14]

Transport Be 1.9.1942 iz Terezina stigao je u stanicu Rasiku 5. septembra 1942. godine, nakon petodnevnog putovanja.[15][16] Prema svedočenju koje je sovjetskim vlastima dao Ralf Gerets, jedan od optuženih na suđenjima za ratne zločine u SSSR-u 1961. godine, osam autobusa estonske pomoćne policije stiglo je iz Talina.[16] Proces selekcije je nadgledao Ajn-Ervin Mere, šef bezbednosne policije u Estoniji; oni koji nisu odabrani za ropski rad poslani su autobusima na mesto ubijanja u blizini logora. Kasnije je policija,[16] u timovima od 6 do 8 muškaraca,[13] ubila Jevreje vatrom iz mitraljeza. Tokom kasnijih istraga, međutim, neki čuvari logora su negirali učešće policije i rekli da je pogubljenja vršilo osoblje logora.[13] Prvog dana na ovaj način je ubijeno ukupno 900 ljudi.[13] [16] Gerets je svedočio da je pucao iz pištolja u žrtvu koja se još uvek oglašavala u gomili leševa.[16][17] Celom operacijom rukovodili su komandanti SS Hajnrih Bergman i Julijus Gis.[16] Nekoliko svedoka je istaklo Hajnriha Bergmana kao ključnu ličnost za istrebljenja estonskih Roma. U slučaju Be 1.9.1942, jedine izabrane za rad i preživljavanje rata bile su male grupe mladih žena koje su kroz niz koncentracionih logora u Estoniji, Poljskoj i Nemačkoj odvedene u Bergen-Belzen, gde su bile oslobođene.[18] Komandant logora Lak koristio je žene kao seksualne robinje, ubijajući mnoge nakon što su preživele iskorišćavanje.[19][20]

Na posleratnim suđenjima u sovjetskoj okupiranoj Estoniji saslušan je veliki broj stranih svedoka, uključujući pet žena koje su sa grupom Ve 1.9.1942. prevezene iz Terezijenštata.[21]

Prema svedočenju svedoka, optuženi Mere, Gerets i Vik su aktivno učestvovali u masovnim ubistvima i drugim zločinima koje su počinili nacistički osvajači u Estoniji. U skladu sa nacističkom rasnom teorijom, Ziharhajtspolicaj i Ziherhajtsdinst su dobili instrukcije da istrebe Jevreje i Rome. U tom cilju, tokom avgusta i septembra 1941, Mere i njegovi saradnici su podigli logor smrti u Jagali, 30 km od Talina. Mere je postavio Aleksandra Laka za komandanta logora; za njegovog zamenika je postavljen Ralf Gerets. Dana 5. septembra 1942. na železničku stanicu Rasiku stigao je voz sa oko 1.500 čehoslovačkih državljana. Mere, Lak i Gerets su lično izabrali koga od njih treba pogubiti, a koga premestiti u logor smrti Jagala. Više od 1.000 ljudi, uglavnom dece, starih i nemoćnih, prevezeno je u pustoš u Kalevi-Livi, gde su pogubljeni u posebnoj jami. Sredinom septembra iz Nemačke je na železničku stanicu stigao drugi voz sa 1.500 zarobljenika. Mere, Lak i Gerets su odabrali još hiljadu žrtava, koje su potom osudili na istrebljenje. Ova grupa zatvorenika, među kojima su bile i dojilje i njihove novorođene bebe, prevezena je u Kalevi-Livu gde su ubijeni.U martu 1943. godine, osoblje logora Kalevi-Liva pogubilo je pedesetak Roma, od kojih je polovina bila mlađa od 5 godina. Pogubljeno je i 60 romske dece školskog uzrasta...[22]

Romski narod[uredi | uredi izvor]

Nekoliko svedoka je istaklo Hajnriha Bergmana kao ključnu ličnost iza istrebljenja estonskih Roma.[18]

Estonska saradnja[uredi | uredi izvor]

Jedinice Eesti Omakaitse (estonska milicija; otprilike 1000 do 1200 muškaraca) bile su direktno umešane u krivična dela, učestvujući u hvatanju 200 Roma i 950 Jevreja.[1]

Završne radnje likvidacije logora, kao što je Kloga, koje su uključivale masovno streljanje oko 2.000 zatvorenika, omogućili su pripadnici 287. bataljona policije.[1] Preživeli izveštavaju da je tokom poslednjih dana pre oslobođenja, kada su jevrejski radnici robovi bili vidljivi, estonsko stanovništvo delimično pokušavalo da pomogne Jevrejima obezbeđujući hranu i druge vrste pomoći.“[1][23]

Suđenja za ratne zločine[uredi | uredi izvor]

Na suđenjima za ratne zločine 1961. godine optužena su četvorica Estonaca koji se smatraju najodgovornijim za ubistva u Kalevi-Livi. Dvojica su kasnije pogubljena, dok sovjetske okupacione vlasti nisu mogle da podnesu tužbu protiv druge dvojice zbog činjenice da su živeli u izbeglištvu.[24] Bilo je 7 poznatih etničkih Estonaca (Ralf Gerets, Ajn-Ervin Mere, Jan Vik, Juhan Juriste, Karl Linas, Aleksander Lak i Ervin Viks) koji su se suočili sa suđenjima za zločine protiv čovečnosti počinjene tokom nacističke okupacije u Estoniji. Optuženi su za ubistvo do 5.000 nemačkih i čehoslovačkih Jevreja i Roma u blizini koncentracionog logora Kalevi-Liva 1942–1943. Ajn-Ervinu Mereu, komandantu estonske bezbednosne policije (Grupa B Ziherhajtspolicaj) pod estonskom samoupravom, suđeno je u odsustvu. Pre suđenja, Mere je bio aktivan član estonske zajednice u Engleskoj, dajući doprinos publikacijama na estonskom jeziku. Međutim, u vreme suđenja, on je bio u pritvoru u Engleskoj, pošto je optužen za ubistvo. Nikada nije deportovan[25] i umro je kao slobodan čovek u Engleskoj 1969. godine. Ralf Gerets, zamenik komandanta koncentracionog logora Jagala streljan je 31. marta 1961. godine u 55. godini života. Jan Vik, stražar u radnom logoru Jagala, od stotina estonskih logorskih čuvara i policije, izdvojen je za krivično gonjenje zbog svoje posebne brutalnosti.[22] Svedoci su svedočili da bi malu decu bacao u vazduh i pucao u njih. On nije negirao optužbu.[17] Vik je streljan 31. marta 1961. godine u 44. godini života. Četvrti optuženi, komandant logora Aleksander Lak, otkriven je da živi u Kanadi, ali je izvršio samoubistvo pre nego što je mogao da bude izveden na suđenje.

U januaru 1962. održano je još jedno suđenje u Tartuu . Juhan Juriste, Karl Linas i Ervin Viks optuženi su za ubistvo 12.000 civila u koncentracionom logoru Tartu.

Broj žrtava[uredi | uredi izvor]

Izvori iz sovjetsko-estonskog doba procenjuju ukupan broj sovjetskih građana i stranaca koji su ubijeni u okupiranoj Estonskoj Sovjetskoj Socijalističkoj Republici na 125.000.[26][27][28][29][30] Najveći deo ovog broja čine Jevreji iz centralne i zapadne Evrope i sovjetski ratni zarobljenici ubijeni ili umrli od gladi u logorima za ratne zarobljenike na estonskoj teritoriji.[29][30] Estonska istorijska komisija procenjuje da je ukupan broj žrtava otprilike 35.000, a sastoji se od sledećih grupa:

Memorijal Holokausta u koncentracionom logoru Kivjili, severoistočna Estonija
  • 1000 estonskih Jevreja,
  • oko 10.000 stranih Jevreja,
  • 1000 estonskih Roma,
  • 7000 etničkih Estonaca,
  • 15.000 sovjetskih zarobljenika.

Broj ubijenih estonskih Jevreja manji je od 1.000; nemački počinioci Holokausta Martin Sandberger i Valter Štaleker navode brojeve 921, odnosno 963. Godine 1994. Evgenija Gorin-Lov izračunala je tačan broj na 929.[6]

Moderni spomenici[uredi | uredi izvor]

Memorijal holokausta na mestu nekadašnjeg koncentracionog logora Kloga, otvoren 24. jula 2005

Od ponovnog uspostavljanja nezavisnosti Estonije, postavljene su oznake za 60. godišnjicu masovnih pogubljenja koja su izvršena u logorima Lagedi, Vaivara i Kloga (Kalevi-Liva) u septembru 1944.[31] Ajn Mere je 5. februara 1945. u Berlinu osnovao antikomunističku organizaciju Eesti Vabadusliit zajedno sa SS- oberšturmbanfirerom Haraldom Ripaluom.[32] Osuđen je na smrtnu kaznu tokom suđenja za Holokaust u sovjetskoj Estoniji, ali ga Velika Britanija nije izručila i tamo je umro na slobodi. Vlada Republike Estonije je 2002. godine odlučila da zvanično obeleži Holokaust. Iste godine, Centar Simon Vizental je estonskoj vladi dostavio informacije o navodnim estonskim ratnim zločincima, koji su svi bivši pripadnici 36. estonskog policijskog bataljona. U avgustu 2018. objavljeno je da je spomenik u Kalevi-Livi oštećen.[33]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g „Report Phase II: The German Occupation of Estonia 1941–1944” (PDF). Estonian International Commission for Investigation of Crimes Against Humanity. 1998. Arhivirano iz originala (PDF) 20. 7. 2011. g. Pristupljeno 15. 6. 2016. 
  2. ^ Spector, Shmuel; Geoffrey Wigoder (2001). The Encyclopedia of Jewish Life Before and During the Holocaust, Volume 3. NYU Press. str. 1286. ISBN 978-0-8147-9356-5. 
  3. ^ „Estonia, an oasis of tolerance”. The Jewish Chronicle. 25. 9. 1936. str. 22—3. 
  4. ^ Buttar, Prit (21. 5. 2013). Between Giants. ISBN 9781780961637. 
  5. ^ Museum of Tolerance Multimedia Learning Center Arhivirano septembar 28, 2007 na sajtu Wayback Machine
  6. ^ a b v Hietanen, Leena (19. 4. 1998). „Juutalaisten kohtalo”. Turun Sanomat (na jeziku: finski). Arhivirano iz originala 8. 7. 2011. g. 
  7. ^ „Küng, Andres, Communism and Crimes against Humanity in the Baltic states, A Report to the Jarl Hjalmarson Foundation seminar on April 13, 1999”. rel.ee. Arhivirano iz originala 1. 3. 2001. g. Pristupljeno 7. 5. 2018. 
  8. ^ ERA.
  9. ^ Quoted in Eugenia Gurin-Loov, Holocaust of Estonian Jews 1941, Eesti Juudi Kogukond, Tallinn 1994: pg. 224
  10. ^ The Holocaust in the Baltics Arhivirano mart 7, 2008 na sajtu Wayback Machine at University of Washington
  11. ^ „Concentration Camps: Vaivara”. Jewish Virtual Library. Arhivirano iz originala 1. 12. 2016. g. Pristupljeno 15. 6. 2016. 
  12. ^ Museum of Tolerance Multimedia Learning Center Arhivirano septembar 28, 2007 na sajtu Wayback Machine
  13. ^ a b v g d Jägala laager ja juutide hukkamine Kalevi-Liival Arhivirano septembar 26, 2007 na sajtu Wayback Machine – Eesti Päevaleht March 30, 2006
  14. ^ „Girls Forced Into Orgies – Then Slain, Court Told”. The Ottawa Citizen. Ottawa. 8. 3. 1961. str. 7. Pristupljeno 17. 8. 2010. 
  15. ^ „THE GENOCIDE OF THE CZECH JEWS”. old.hrad.cz. Arhivirano iz originala 26. 5. 2011. g. Pristupljeno 7. 5. 2018. 
  16. ^ a b v g d đ De dödsdömda vittnar Arhivirano septembar 27, 2007 na sajtu Wayback Machine (Transport Be 1.9.1942 Arhivirano septembar 27, 2007 na sajtu Wayback Machine)
  17. ^ a b „Estonian policemen stand trial for war crimes”. ushmm.org. Video footage at the United States Holocaust Memorial Museum. Arhivirano iz originala 22. 6. 2007. g. Pristupljeno 7. 5. 2018. 
  18. ^ a b „From Ghetto Terezin to Lithuania and Estonia”. bterezin.org.il. Arhivirano iz originala 27. 9. 2007. g. Pristupljeno 7. 5. 2018. 
  19. ^ „Girls Forced Into Orgies – Then Slain, Court Told”. The Ottawa Citizen. Ottawa. 8. 3. 1961. str. 7. Pristupljeno 17. 8. 2010. 
  20. ^ Omakaitse omakohus Arhivirano jun 7, 2007 na sajtu Wayback Machine – JERUUSALEMMA SÕNUMID
  21. ^ De dödsdömda vittnar Arhivirano septembar 27, 2007 na sajtu Wayback Machine (Transport Be 1.9.1942 Arhivirano septembar 27, 2007 na sajtu Wayback Machine)
  22. ^ a b Weiss-Wendt, Anton (2003).
  23. ^ Birn, Ruth Bettina (2001), Collaboration with Nazi Germany in Eastern Europe: the Case of the Estonian Security Police Arhivirano jun 16, 2007 na sajtu Wayback Machine.
  24. ^ Estonia at Arhivirano novembar 7, 2016 na sajtu Wayback Machine Jewish Virtual Library
  25. ^ „Mainstream”. Masses & Mainstream. 7. 5. 1961. Pristupljeno 7. 5. 2018 — preko Google Books. 
  26. ^ Fraser, David (2005). Law after Auschwitz: towards a jurisprudence of the Holocaust. Carolina Academic Press. str. 258. ISBN 978-0-89089-243-5. Arhivirano iz originala 7. 5. 2018. g. 
  27. ^ Edelheit, Hershel; Edelheit, Abraham J. (1995). Israel and the Jewish world, 1948–1993: a chronology. Greenwood Publishing Group. str. 111. ISBN 978-0-313-29275-0. Arhivirano iz originala 7. 5. 2018. g. 
  28. ^ „ESTONIANS GIVEN DEATH Russians Convict Them Of Aiding Nazi Exterminations”. The Sun. Baltimore. 12. 3. 1961. Arhivirano iz originala 3. 11. 2012. g. 
  29. ^ a b Laur, Mati; Lukas, Tõnis; Mäesalu, Ain; Pajur, Tõnu; Tannberg, T. (2002). Eesti ajalugu [The History of Estonia] (na jeziku: estonski) (2nd izd.). Tallinn: Avita. str. 270. ISBN 9789985206065. 
  30. ^ a b Frucht, Richard C. (2005). „The loss of independence (1939–1944)”. Eastern Europe: an introduction to the people, lands, and culture – Volume 1. ABC-CLIO. str. 80. ISBN 1-57607-800-0. Arhivirano iz originala 7. 5. 2018. g. 
  31. ^ „Holocaust Markers, Estonia”. heritageabroad.gov. Arhivirano iz originala 23. 8. 2009. g. Pristupljeno 7. 5. 2018. 
  32. ^ Veebruari sündmused Arhivirano mart 19, 2008 na sajtu Wayback Machine
  33. ^ „Holocaust victim memorials vandalised at Kalevi-Liiva”. 22. 8. 2018. 


Literatura[uredi | uredi izvor]

  • 12000: Tartus 16.-20.jaanuaril 1962 massimõrvarite Juhan Jüriste, Karl Linnase ja Ervin Viksi üle peetud kohtuprotsessi materjale. Karl Lemmik and Ervin Martinson. Eesti Riiklik Kirjastus. 1962
  • Ants Saar, Vaikne suvi vaikses linnas. Eesti Raamat. 1971
  • "Eesti vaimuhaigete saatus Saksa okupatsiooni aastail (1941–1944)", Eesti Arst, nr. March 3, 2007
  • Ervin Martinson. Elukutse – reetmine. Eesti Raamat. 1970
  • Ervin Martinson. Haakristi teenrid. Eesti Riiklik Kirjastus. 1962
  • Inimesed olge valvsad. Vladimir Raudsepp. Eesti Riiklik Kirjastus. 1961
  • Pruun katk: Dokumentide kogumik fašistide kuritegude kohta okupeeritud Eesti NSV territooriumil. Ervin Martinson and A. Matsulevitš. Eesti Raamat. 1969
  • SS tegutseb: Dokumentide kogumik SS-kuritegude kohta. Eesti Riiklik Kirjastus. 1963

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Холокауст_у_Естонији&oldid=27043569”