Čet Bejker

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Čet Bejker
Datum rođenja(1929-12-23)23. decembar 1929.
Mesto rođenjaJejl (Oklahoma), SAD
Datum smrti13. maj 1988.(1988-05-13) (58 god.)
Mesto smrtiAmsterdam, Holandija

Česni Henri „Čet“ Bejker Mlađi (engl. Chesney Henry "Chet" Baker, Jr; 23. decembra 1929 — 13. maja 1988) je bio američki džez trubač i pevač.

Bejker je dobio poprilično pažnje i kritičke pohvale tokom 1950-ih godina, pogotovo za albume sa njegovim vokalom (Chet Baker Sings, It Could Happen to You). Istoričar džeza Dejv Geli je opisao potencijal rane Bejkerove karijere na sledeći način: "Džejms Din, Sinatra i Biks spojeni u jedno."[1] Njegova dobro publikovana zavisnost od droge, takođe je potpomogla povećanju njegove slave, ali i ozloglašenosti. Bejker je bio više puta u zatvoru pre nego što je njegova karijera ponovo oživela kasnih 70-ih i 80-ih godina.[2]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Mladost[uredi | uredi izvor]

Čet Bejker je rođen u muzičkoj porodici u Jejlu, Oklahomi. Njegov otac, Česni Bejker Senior, je bio profesionalni gitarista, a majka, Vera Moser, pijanistkinja, koja je radila u fabrici parfema. Njegova baba sa majčine strane, Randi Toset[3], je bila Norvežanka.[4] Bejker je rekao da je zbog Velike krize, njegov otac, iako talentovan, morao da odustane od muzičke karijere i nađe regularan posao.

Bejker je započeo svoju muzičku karijeru pevajući u crkvenom horu. Otac mu je dao trombon, koji je zamenio sa trubom, kada je shvatio da je trombon preveliki. Njegova majka je izjavila da je Čet počeo da pamti tonove sa radija i pre nego što je dobio ikakav instrument. Trubu je zavoleo i već za samo dve nedelje veoma je uznapredovao. Kolege su zvale Bejkera prirodnim muzičarem, koji je svirao bez napora.[5]

Bejker je dobio muzičko obrazovanje u Glendejl Junior srednjoj školi, ali je 1946. napustio školu sa 16 godina, da bi se pridružio Armiji Sjedinjenih Država. Poslat je za Nemačku, u Berlin, gde se pridružio 289-om armijskom bendu. Nakon odlaska iz armije 1948. godine, nastavio je školovanje muzičke teorije i harmonije na El Kamino koledžu u Los Anđelesu.[6] Napustio je školovanje tokom druge godine da bi se ponovo prijavio za vojsku. Postao je član šestog benda armije u Presidio of San Francisco[6] vojnom parku, provodeći vreme u klubovima kao što su Bop Siti i Blek Hok.[7] Otpušten je iz vojske 1951. godine kada je nastavio sa svojom muzičkom karijerom.[8]

Karijera[uredi | uredi izvor]

Bejker je nastupao sa Vidom Musom i Stenom Gecom pre nego što ga je Čarli Parker angažovao za rad na zapadnoj obali.[9]

Godine 1952. Bejker se pridružio kvartetu Gerija Maligana. Umesto sviranja identičnih melodija u skladu kao Parker i Dizi Gilespi, Bejker i Maligan su se međusobno dopunjavali kontrapunktom, predviđajući šta će drugi sledeće odsvirati. "My Funny Valentine", sa Bejkerovim solom, postaje hit i ostaje povezan sa njim do kraja karijere.[10] Sa kvartetom Bejker je bio regularan izvođač u đez klubovima Los Anđelesa kao što su Hejg i Tifani Klub.[5]

U roku od godinu dana, Maligan biva uhapšen za posedovanje droge. Bejker osniva kvartet sa rotacijama, koji se sastojao od pijaniste Rasa Frimana, basista Boba Vitloka, Karsona Smita, Džoija Mondragona i Džimija Bonda, zatim bubnjara Lerija Bankera, Boba Nila i Šelija Mejna. Bejkerov kvartet objavio je popularne albume između 1953. i 1956. godine. Osvojio je nagradu od strane čitalaca magazina Metronome i Down Beat, pobedivši trubače Majlsa Dejvisa i Kliforda Brauna, a 1954. godine je proglašen za najbolji vokal u džezu. Diskografska kuća Pacific Jazz Records 1956. objavljuje album Chet Baker Sings, koji je privukao pažnju, ali i kritike publike. Ipak, Bejker je nastavio da peva tokom ostatka karijere.

Holivudski studio video je dobru priliku u Bejkerovim privlačnim crtama lica. Svoj glumački debi imao je u filmu Hell's Horizon, objavljen u jesen 1955. godine. Odbio je da sklopi ugovor sa studijom, preferirajući život u putu kao muzičar. Tokom narednih nekoliko godina, osnovao je više kombinacija, uključujući kvintet sa Frensijem Bolandom, gde je Bejker kombinovao sviranje trube sa pevanjem. Godine 1956. završio je sa osmo mesečnom turnejom Evrope, gde je snimio Chet Baker in Europe (Čet Bejker u Evropi).[11]

Postao je ikona džeza zapadne obale, a njegov dobar izgled i glasovne sposobnosti su mu u tome pomogle. Jedan od Bejkerovih snimaka iz 1956. objavljen je, po prvi put u celini, 1989. godine pod imenom The Route (Put), sa Artom Peperom, što je potpomoglo utemeljenju džeza zapadne obale i postalo obeležje kul džeza.

Krajem 1959. vratio se u Evropu, gde je snimao u Italiji ono što će postati poznato kao Milano Seansa sa aranžerom i dirigentom Eziom Leonijem (poznatiji kao Len Mercer) i njegovim orkestrom. Bejker je uhapšen zbog posedovanja droge i zatvoren je u Pizi, što je primoralo Lena da komunicira sa njim putem upravnika zatvora oko koordinacije aranžmana za početak snimanja u studiju.[12]

Zavisnost od droge i pad[uredi | uredi izvor]

Bejker je često govorio da je počeo uzimati heroin 1957.[13] godine. Autor Džoren De Valk i pijanista Ras Frimen kažu da je Bejker počeo da koristi heroin početkom 50-tih godina. Frimen je bio Bejkerov muzički direktor pošto je napustio Maliganov kvartet. Ponekad bi Bejker založio svoje instrumente da bi kupovao drogu. Početkom 60-tih je završio u zatvoru u Italiji i bio izbačen iz Nemačke i Velike Britanije zbog prekršaja vezanih za posedovanje narkotika. Kada je ponovo došao u Nemačku, deportovan je za SAD zbog istih prekršaja. Skrasio se u Milpitas, Kaliforniji, nastupajući u San Francisku i San Hozeu između zatvorskih kazni vezanih za prevare oko recepata za lekove.[14]

Bejker je pretučen 1966. godine, navodno dok je pokušavao da kupi drogu, posle nastupa u restoranu u Sosalitu. Dobio je posekotine, polomili su mu zube, što je uništilo njegovu ambažuru i znatno otežalo sviranje trube. U dokumentarnom filmu Let's Get Lost (Hajde da se izgubimo), Bejker je rekao da je poznanik pokušao da ga opljačka, ali je odustao, da bi se vratio sledeće noći sa grupom muškaraca, koji su ga pojurili. Bežeći, ušao je u auto, koji su okružili. Umesto da mu pomognu, ljudi u automobilu su ga gurnuli napolje na ulicu, gde su dotični muškarci nastavili da ga jure. Izbili su mu zube i Bejker nije više bio u mogućnosti da svira trubu. Zaposlio se na benzinskoj pumpi, ali je ubrzo zaključio da mora naći načina da se vrati muzici.[15] Zakazao je montiranje proteze i radio na ambažuri. Tri meseca kasnije zaposlio se u Njujorku.

Tokom većine 60-tih godina Bejker je svirao muziku koja se može okarakterisati kao džez zapadne obale.[14]

Povratak[uredi | uredi izvor]

Čet bejker (desno) sa Stenom Gecom 1983.

Nakon što je povratio svoju ambažuru, što je bilo rezultat proteze, Bejker se vratio zvuku džeza s početka karijere. Preselio se u Njujork gde je počeo ponovo da nastupa i snima, među ostalima i sa gitaristom Džimom Holom. Kasnije 1970.tih godina, Bejker se vratio u Evropu, gde mu je prijateljica Diana Vavra asistirala, vodila računa o njegovim ličnim potrebama i pomagala oko organizovanja datuma nastupa i snimanja.

Od 1978. do njegove smrti 1988. godine, Bejker je živeo i nastupao skoro isključivo u Evropi, vraćajući se u SAD jednom godišnje zbog nekoliko nastupa. Ovo je bio Bejkerov najproduktivniji period kao umetnik. Ipak, pošto je njegovo obimno stvaralaštvo u ovom periodu bilo rasuto na više, pretežno manjih evropskih izdavačkih kuća, nijedan od snimaka nije dosegnuo do šire publike, iako su dobili odlične kritike. Od velikog značaja je Bejkerov kvartet zajedno sa pijanistom Filom Markovičem (1978–80), gitaristom Filipom Katerinom i basistom Džon-Luiom Rasinfosom(1983–85). On je takođe bio na turneji sa saksofonistom Stenom Gecom .

Godine 1983, britanski pevač Elvis Kostelo, dugogodišnji Bejkerov fan, angažovao je trubača da odsvira solo na njegovoj pesmi "Shipbuilding" sa albuma Punch the Clock. Pesma je Bejkerovu muziku predstavila novoj publici. Kasnije je često izvodio sa Kostelom pesmu "Almost Blue" (inspirisana Bejkerovom verzijom pesme "The Thrill Is Gone") na koncertima i snimio je pesme za film Let's Get Lost.

Tokom intimnog scenskog nastupa 1986. poznat pod nazivom Čet Bejker: Uživo kod Roni Skota, London Bejker je snimao sa Kostelom i Van Morisonom performans, koji se sastojao od njegovih klasičnih pesama kao što su "Just Friends", "My Ideal" i "Shifting Down". Uvećavajući muzički doživljaj, Bejker je tokom nastupa razgovarao jedan-na-jedan sa prijateljima i kolegom Kastelom o svom detinjstvu, karijeri i borbi sa drogom. Iako Bejker nije bio u dobrom stanju, nastup je bio veoma informativan.

Video materijal, koji je snimila japanska televizija tokom Bejkerove turneje 1987. godine u Japanu, predstavila je čoveka čije je lice izgledalo daleko starije nego što jeste, ali sa trubačkim sposobnostima koje su i dalje bile živahne, oprezne i inspirativne. Bejker je snimio album Chet Baker in Tokyo uživo sa svojim kvartetom sastavljen od pijaniste Harolda Danka, basiste Han van de Gejna i bubnjara Džona Engelsa, manje od godinu dana pre smrti. Izašao je posthumno. Silent Nights, album sa božićnom muzikom, Bejker je snimio sa Kristoferom Mejsonom u Nju Orleansu 1986. godine, a izdat je 1987.

Kompozicije[uredi | uredi izvor]

Bejkerove kompozicije uključuju: "Chetty's Lullaby", "Freeway", "Early Morning Mood", "Two a Day", "So Che Ti Perderò", "Il Mio Domani", "Motivo Su Raggio Di Luna", "The Route", "Skidaddlin", "New Morning Blues", "Blue Gilles", "Dessert" i "Anticipated Blues".

Smrt[uredi | uredi izvor]

Ploča isped hotela Prins Hendrik u Amsterdamu

Rano ujutru 13. maja 1988. godine, Bejker je pronađen mrtav na ulici ispred hotelske sobe u kojoj je odsedao u Amsterdamu, sa teškim povredama glave. Prema izgledu pao je sa drugog sprata.[16] Heroin i kokain su pronađeni u njegovoj krvi posle obdukcije, kao i u hotelskoj sobi. Nije bilo znakova borbe, a smrt je proglašena kao nesrećan slučaj. Dignuta je ploča ispred hotela u njegovu čast.[17]

Bejker je sahranjen na groblju Inglvudskog parka u Inglvudu, Kaliforniji.

Baština[uredi | uredi izvor]

Bejkera je fotografisao Vilijam Klakston za njegovu knjigu Mladi Čet Bejker. Dokumentarni film o Čet Bejkeru Let's Get Lost nominovan je za Oskara 1988. godine. U filmu je prikazan kao džez ikona 50-tih godina, što je kasnije suprotstavljeno njegovom slikom kao zavisnika od droge. Film, u režiji modnog fotografa Brusa Vebera, je sniman u crno-beloj boji i sastoji se od niza razgovora sa prijateljima, porodicom (uključujući i njegovo troje dece sa trećom ženom Kerol Bejker), kolegama, prijateljicama, kao i od opisa njegove mladosti, i Bejkerovih intervjua poslednjih par godina života. U knjizi Chet Baker, His Life and Music (Čet Bejker, Njegov Život i Muzika) autor De Valk, ali i drugi kritikuju film, jer smatraju da predstavlja Bejkera kao propalog muzičara u poznim godinama. Film je sniman tokom nekoliko nedelja prve polovine 1987. godine i zbog toga ne uključuje neke uspehe kao što je koncert u Japanu.

Time after Time: The Chet Baker Project (Iznova i Iznova: Čet Bejker Projekat), napisan od strane dramskog pisca Džejmsa O`Rajlija, obišao je Kanadu 2001. godine uz dosta pohvala.[18]

Bejker je navodno poslužio kao inspiracija za lik Čed Biksni, kojeg glumi Robert Vagner u filmu All the Fine Young Cannibals iz 1960. godine.[19] Drugi film, koji bi se zvao Prince of Cool (Princ Kula), o Bejkerovom životu, je obustavljen januara 2008. godine.[20]

Pevač i tekstopisac Dejvid Vilkoks je 1991. snimio pesmu "Chet Baker's Unsung Swan Song" na svome albumu Home Again, spekulišući šta su mogle biti Bejkerove poslednje misli pre pada u smrt.[21]

Džeron De Valk je napisao Bejkerovu biografiju Chet Baker, His Life and Music.[22] Druge biografije uključuju Džejmsovu Gavinovu knjigu Deep in a Dream—The Long Night of Chet Baker, i Metjuov Rubikov Funny Valentine (Smešni Valentin). Bejkerovi "izgubljeni memoari" su dostupni u knjizi As Though I Had Wings (Kao Da Imam Krila), koja uključuje uvod od strane Kerol Bejker.[14]

U filmu Born to Be Blue iz 2015. godine, holivudski glumac Itan Hok ga glumi. Film opisuje Bejkerovu karijeru kasnih 1960-tih, kada je bio poznat po muzici, ali i zavisnosti, i kada je prihvatio ulogu u filmu o svom životu da bi pomogao svojoj karijeri.[23]

Australijski muzičar elektronike Nikolas Džejms Marfi je izabrao Čet Fejker kao svoje umetničko ime, kako bi odao počast Čet Bejkeru, koji je veoma uticao na njega.[24]

Brazilska džez pijanistkinja Elian Elias je posvetila Bejkeru album I Thought About You iz 2013. godine.[25][26]

Nagrade i počasti[uredi | uredi izvor]

  • Big Bend i indukcija u džez Dvoranu slavnih, 1987.
  • džez Dvorana slavnih Down Beat magazina, 1989.
  • džez Dvorana slavnih u Oklahomi, 1991.
  • dan Četa Bejkera proglašen od strane guvernera Oklahome Bred Henrija i Predstavničkog doma Oklahome, 2005.
  • dan Četa Bejkera proglašen od strane predsednice opštine Talsa, u Oklahomi, Keti Tejlor, 2007.
  • džez festival u Bejkerovu čast osnovan u Jejlu, u Oklahomi, 10. oktobra 2015.
  • Forli džez festival u Bejkerovu čast održan 30 godina nakon njegove smrti u Forli, u Italiji, 8-19. maja 2018.

Filmografija[uredi | uredi izvor]

  • (1955) Hell's Horizon, film Toma Grajsa, glumac
  • (1959) Audace colpo dei soliti ignoti, film Nani Loja, muzika
  • (1960) Howlers in the Dock, film Lucija Fulčija, glumac
  • (1963) Ore rubate ["stolen hours"], film Danijela Petrija, muzika
  • (1963) Tromba Fredda, film Enza Nasa, glumac i muzika
  • (1963) Le concerto de la peur, film Hozea Benazerafa, muzika
  • (1964) L'enfer dans la peau, film Hozea Benazerafa, muzika
  • (1964) Nudi per vivere, film Elija Petri, Džulijanoa Montalda i Džulija Kvestija, muzika
  • (1988) Let's Get Lost, film Brusa Vebera, muzika

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Gelly 2000.
  2. ^ Leland, John (5. 10. 2004), Hip: The History, HarperCollins, str. 265, ISBN 978-0-06-052817-1, Pristupljeno 13. 11. 2015 
  3. ^ „Vera Pauline Moser Baker (1910-2002) - Find A...”. www.findagrave.com. Pristupljeno 19. 5. 2018. 
  4. ^ Gavin 2011, str. 10.
  5. ^ a b Let's Get Lost (1988) dokumentarac Brusa Vebera
  6. ^ a b „Chet Baker”. 
  7. ^ McKeever, Stuart A. (19. 6. 2014). Becoming Joey Fizz. Author House. str. 17. ISBN 978-1-4969-1521-4. 
  8. ^ Cahill, Greg. „Chet Baker”. North Bay Bohemian. 
  9. ^ Gordon 1986, str. 72.
  10. ^ Davis Inman. „Chet Baker, 'My Funny Valentine'”. American Songwriter. Pristupljeno 21. 1. 2015. 
  11. ^ „Review spotlight on... Jazz Albums”. Billboard. 10. 11. 1956. 
  12. ^ Chet Baker - 1959 Milano Sessions - Promo Sound, CD 4312 ADD
  13. ^ Gioia 1998, str. 191.
  14. ^ a b v Ruhlmann, William. „Chet Baker”. AllMusic. 
  15. ^ „Chet Baker interview about drug and jazz1980” (na jeziku: Italian). YouTube. Pristupljeno 12. 2. 2017. 
  16. ^ Pareles, Jon (14. 5. 1988). „Chet Baker, Jazz Trumpeter, Dies at 59 in a Fall”. NYTimes.com. Pristupljeno 25. 3. 2016. 
  17. ^ „O hotel em Amsterdã onde Chet Baker se hospedou”. Janela ou Corredor?. 21. 3. 2014. Arhivirano iz originala 06. 12. 2019. g. 
  18. ^ Crew, Robert (6. 4. 2001). „Time After Time: The Chet Baker Project”. Variety. 
  19. ^ Landazuri, Margarita. „All the Fine Young Cannibals”. Turner Classic Movies. 
  20. ^ „Josh Hartnett Won't Be Getting Jazzed For 'Cool' Chet Baker Flick”. MTV Movies Blog. 31. 1. 2008. Pristupljeno 18. 12. 2013. 
  21. ^ „Pop Reviews: At 'Home' With Wilcox”. 25. 9. 1991. Pristupljeno 25. 3. 2016. 
  22. ^ „Jeroen de Valk: tekst & muziek”. Jeroendevalk.nl (na jeziku: danski). Arhivirano iz originala 10. 01. 2014. g. Pristupljeno 18. 12. 2013. 
  23. ^ Barraclough, Leo (4. 2. 2015). „Berlin: Ethan Hawke Brings Jazz Pic 'Born to Be Blue' to Fest”. Variety. Pristupljeno 13. 11. 2015. 
  24. ^ Brown, Emma (20. 3. 2012). „Discovery: Chet Faker”. 
  25. ^ Collar, Matt. „Eliane Elias -- I Thought About You”. AllMusic.com. Pristupljeno 10. 5. 2016. 
  26. ^ Bailey, C. Michael (23. 5. 2013). „Eliane Elias: I Thought About You: A Tribute to Chet Baker”. allaboutjazz.com. Pristupljeno 10. 5. 2016. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Čet Bejker na Vikimedijinoj ostavi.


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Чет_Бејкер&oldid=26472470”