Čuvari javne bezbednosti
-
| Čuvari javne bezbednosti | |
|---|---|
.svg) Zastava Kraljevine Srbije | |
| Postojanje | 23. juna 1882-1884. |
| Formacija | 4-10 vodova |
| Jačina | 100-200 vojnika |
| Deo | stajaće vojske Kraljevine Srbije |
| Angažovanje | |
| Komandanti | |
| Komandant | Milutin Garašanin Nikola Hristić |
Čuvari javne bezbednosti, u narodu poznati pod pogrdnim imenom sejmeni, bili su specijalna jedinica srpske žandarmerije, koja je postojala od 1882. do 1884. godine. Posle učešća u gušenju Timočke bune, ova jedinica postala je toliko ozloglašena da je ubrzo rasformirana.[1][2][3]
Pozadina[uredi | uredi izvor]
Žandarmerija u Kneževini Srbiji[uredi | uredi izvor]
Prve žandarmerijske jedinice u Kneževini Srbiji formirane su 1860. godine. Ova prva srpska žandarmerijska četa, jačine 120 pešadinaca i 15 konjanika, postojala je samo u gradu Beogradu. Za obuku, opremanje i naoružanje žandarmerije bilo je zaduženo Ministarstvo vojske, ali je u pogledu upotrebe žandarmerija bila pod komandom Ministarstva unutrašnjih poslova. Tako je srpska žandarmerija od 1864. bila deo stajaće vojske, ali je vršila one policijske poslove, za koje tadašnja srpska policija, sastavljena od slabo naoružanih pandura (zvanično nazvanih sreskim i okružnim služiteljima) nije bila sposobna.[4]
Do 1882. godine policijska vlast u Kraljevini Srbiji nije dopirala do nivoa seoskih opština, u kojima su jedini organi reda bili predsednici opština i seoski kmetovi, koje je birala lokalna samouprava. Sitnije zločince hapsili su i kažnjavali sami kmetovi i predsednici opština uz pomoć svojih seljaka, dok su za teže zločine uhapšene predavali višim, sreskim vlastima. Najniži organi centralne vlasti i državne uprave bili su sreski načelnici sa svojim policijskim pisarima i naoružanim služiteljima (pandurima), smešteni u sreskim varošicama, kojih je u svakom okrugu bilo po 3-4. Međutim, broj sreskih pandura bio je veoma mali, pa je za gonjenje hajdučkih bandi po selima jedino sredstvo bilo podizanje hajki - podizanje na oružje jednog dela seljaka u opštini, koji su većinom imali oružje kod kuće, pošto su od 20. do 50. godine bili vojnici srpske narodne vojske.
Sukobi Naprednjaka i Radikala[uredi | uredi izvor]
Ovakvo stanje u Srbiji trajalo je do 1882, kada je prvi put došlo do otvorenih sukoba između lokalne i centralne vlasti. Od uvođenja političkih sloboda (slobode štampe, udruživanja i zbora) i osnivanja prvih političkih stranaka u Srbiji (januara 1881), centralna vlast bila je čvrsto u rukama Naprednjaka, konzervativne stranke činovnika, intelektualaca i bogatih građana koja je uživala podršku kralja Milana Obrenovića i nudila biračima široke i liberalne, ali sasvim teoretske političke slobode. Za razliku od njih, Narodna radikalna stranka, koju su osnovali sledbenici prvog srpskog socijaliste Svetozara Markovića - Nikola Pašić i Pera Todorović, osnovala je svoje odbore u svim srezovima i većim selima, i pridobila masovnu podršku seljaka, kojima je obećavala smanjenje poreza, ukidanje činovništva i veću ulogu u vlasti, čime bi mogli da poprave svoj životni standard. Tako su na izborima 1882. Radikali dobili većinu u Skupštini, ali je naprednjačka vlada raspustila Skupštinu i naredila nove izbore. Kada su ponovo izabrani isti ljudi, vlada je oduzela mandate radikalskim poslanicima, pod izgovorom da svojim protivljenjem vladinim predlozima ometaju rad Skupštine, i postavila za poslanike drugoplasirane na izborima, većinom svoje kandidate, od kojih su neki dobili samo po dva glasa. Radikalska štampa odmah je novu skupštinu prozvala Dvoglasnom skupštinom, i osporila joj legitimitet - međutim, naprednjačka vlada dobila je poslušno oruđe za donošenje svojih zakona.
Formiranje i upotreba[uredi | uredi izvor]
Organizacija[uredi | uredi izvor]
Jedna od prvih mera naprednjačke skupštine 1882. bilo je proširenje centralne policijske vlasti na seoske opštine, u kojima su radikali držali ogromnu većinu mesta predsednika opština i seoskih kmetova, koji su bili jedina vlast u selima. Pod izgovorom potrebe gonjenja hajduka u selima, Dvoglasna skupština je po kratkom postupku od 19. do 21. juna 1882. donela zakon o formiranju novih jedinica čuvara javne bezbednosti.[5] To je bila naročita trupa konjanika, naoružanih puškom, revolverom i sabljom, koja nije pripadala nijednom okrugu, srezu niti opštini, već se po potrebi, mogla uputiti na svako mesto gde je bila ugrožena javna bezbednost. Zvanično, mogli su se upotrebiti za čuvanje granice, gonjenje hajduka i suzbijanje nereda: u praksi, bili su namenjeni za suzbijanje političkih protesta i radikalske opozicije u selima. Po usvajanju zakona, eskadroni čuvara brzo su regrutovani i formirani, i stavljeni pod komandu ministra unutrašnjih poslova Milutina Garašanina. Po rečima Živana Živanovića, uskoro su proletali drumovima u svojim markantnim uniformama čuvari javne bezbednosti, koje je narod brzo prozvao sejmenima, za sećanje na turske zulumćare u doba ustanaka. Bezobzirne starešine i pripadnici ove žandarmerije brutalno su postupali sa narodom, a naročito su bili aktivni u Timočkoj krajini, gde su učestvovali u izazivanju i gušenju Gamzigradske i Timočke bune (1883).[1]
Timočka buna[uredi | uredi izvor]
Timočka buna započela je 20. oktobra (1. novembra) 1883. sukobom između čuvara javne bezbednosti i naoružanih seljaka u selu Krivi Vir. Seljaci su uspešno naterali na povlačenje odred od 20 čuvara, pretukavši njihovog zapovednika i još dvojicu, pri čemu se žandari nisu usudili da pucaju na narod. Nakon širenja pobune i intervencije vojske, 80 čuvara javne bezbednosti učestvovalo je u odbrani Zaječara 27. oktobra (8. novembra). Po memoarima Dragutina Ilića, čuvari javne bezbednosti su posle gušenja Timočke bune čuvali uhapšene ustanike i vršili streljanja osuđenih na smrt (ukupno 22 osuđenika) na brdu Kraljevici iznad Zaječara. Pri streljanju popa Milije Petrovića (6. novembra 1883)[6] i Ljube Didića (7. novembra) plotun je samo ranio osuđenike, pa su ubijeni metkom iz neposredne blizine. Većina savremenika smatrala je da se to dogodilo zbog nepreciznosti karabina Pibodi kojim su sejmeni bili naoružani, iako je moguće da je to učinjeno namerno.[7]
Oružje i oprema[uredi | uredi izvor]
Oprema čuvara javne bezbednosti bila je istovetna uniformi srpske stajaće vojske, sa izuzetkom kapa, koje su umesto tamno plave, bile crvene boje. Bili su naoružani sabljama[8] i kratkim puškama (karabinima) Pibodi sa bajonetima.[7]
Nasleđe[uredi | uredi izvor]
Uloga sejmena u nastanku Timočke bune prikazana je u jugoslovenskom filmu Timočka buna iz 1983. godine.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Živanović, Živan (1924). POLITIČKA ISTORIJA SRBIJE u drugoj polovini devetnaestog veka, KNjIGA DRUGA od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana 1878-1889. Beograd. str. 211.
- ^ Simić 2021, str. 151.
- ^ Ilić 1983, str. 51.
- ^ Nikola Gažević, Vojna enciklopedija 10, Vojnoizdavački zavod, Beograd (1976), str.728
- ^ „Zakon o ustanovljenju čuvara javne bezbednosti” (PDF). Uprava za zajedničke poslove republičkih organa. 23. juna 1882. Pristupljeno 5. april 2024. Proverite vrednost paramet(a)ra za datum:
|date=(pomoć) - ^ Ilić 1983, str. 17-18.
- ^ a b Ilić 1983, str. 77-83.
- ^ Jovanović 1934, str. 109-110.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Simić, Đorđe (2021). Propast dinastije Obrenovića. Savremenici. Beograd: Laguna. ISBN 978-86-521-2759-7.
- Ilić, Dragutin J. (1983). Zaječarska buna. 2. Zaječar: Istrijski arhiv "Timočka krajina".
- Jovanović, Slobodan (1934). Vlada Milana Obrenovića. 3. Beograd: Geca Kon.