Šarl X
| Šarl X | |
|---|---|
 Šarl X (slika Fransoa Žerara) | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Šarl X |
| Datum rođenja | 9. oktobar 1757. |
| Mesto rođenja | dvorac Versaj, Francuska |
| Datum smrti | 6. novembar 1836. (79 god.) |
| Mesto smrti | Gorica, Austrijsko carstvo |
| Porodica | |
| Supružnik | Marija Tereza Savojska |
| Potomstvo | Luj XIX, Charles Ferdinand, Duke of Berry, Sophie d'Artois, María Teresa de Francia |
| Roditelji | Luj, francuski dofen Marija Jozefa od Saksonije |
| Dinastija | Burbon |
| Prethodnik | Luj XVIII |
| Naslednik | Luj XIX |
Šarl X Filip (franc. Charles X Philippe, 1757 — 1836) je bio poslednji francuski kralj koji je nosio titulu kralja Francuske i Navare. Vladao je od 1824. do julske revolucije 1830.
Rođen je, odrastao i mladost proveo na dvoru u Versaju. Bio je brat Luja XVI i prijatelj njegove žene Marije Antoanete. U isto vreme bio je šarmantni dvorski zavodnik i predani vernik. Za vreme revolucije živeo je u izbeglištvu u Nemačkoj i Italiji.
Na prestolu je nasledio svog starijeg brata Luja XVIII. Kralj je postao sa 67 godina, a umro sa 79. Po oba kriterijuma to je rekord među francuskim kraljevima.
Bio je odani katolik, veoma konzervativnih shvatanja. Uveo je smrtnu kaznu za bogohuljenje (zakon nikada nije primenjen), ograničio prava žena i kontrolisao štampu. Ovakva politika izazvala je narodnu pobunu koja ga je naterala na abdikaciju.
Posle abdikacije 30. jula 1830, živeo je u Londonu, Pragu i Gorici, gde je umro 1836.
Vladavina[uredi | uredi izvor]
Držao se s izbeglicama i jezuitima. Nije krio udruženje s ultra-rojalistima i kongregacijama a govorilo se čak da je postao i jezuitom. On se naročito starao: da se donese takav izborni zakon, koji će obezbediti pobedu ultra-rojalistima; da se ograniči protivnička štampa i da ojača uticaj katoličkoga duhovništva. Kada se na navaljivanje izbeglicama dade za oduzete zemlje velika nagrada, liberali protiv toga tako počnu raditi, da na izborima odnesu pobedu (1827). Karlo X tada poveri ministarstvo umerenom rojalisti Martinjaku, koji se reši da oslabi reakciju nekolikim liberalnim merama. Liberali pomagahu Martinjaka, ali kad oni odbiju njegov zakonski predlog o mesnoj samoupravi zbog plašnje da se tim ne koriste ultra-rojalisti, kralj to jedva dočeka i poveri ministarstvo krajnjem reakcionaru knezu Polinjaku (1829).
Burbonska restauracija[uredi | uredi izvor]
Nije bilo u pitanju da li da se svima Francuzima da pravo biranja svojih poslanika, jer je Revolucija već bila stvorila bojazan od opštega prava glasanja; jedno tako opasno pravo, kao što je pravo biranja narodnih predstavnika, trebalo je da bude povereno samo malom broju odabranih ljudi. Nije se sumnjalo ni o tom, na kojoj bi se osnovi to odabiranje vršilo; uzelo se u obzir bogatstvo kao i u Engleskoj, s tim da se ono određuje po neposrednom porezu; cenzus (t. j. porez, sve do 1848. god.) je bio merilo, po kom se određivalo biračko pravo, i jedini su birači bili oni koji plaćaju određenu količinu poreza (cenzitari). Godine 1814. odredi se vrlo veliki cenzus: trebalo je da ko plaća 300 dinara neposrednoga poreza, pa da ima biračko pravo, a 1000 dinara, pa da može biti i izabran. Birači su se skupljali u okružnom ili sreskom gradu. To je uređenje trajalo do 1830. godine, i za to vreme na stanovništvo od 25 do 30 miliona duša nije dolazilo više od 110 000 birača. Francuzi su bili podeljeni u dve klase; masu naroda, lišenu svih političkih prava, i cenzitare, to jest one koji plaćaju propisanu količinu danka, s povlasticom, da sami sobom predstavljaju ceo narod. (Oni su od 1830. godine nazivani pays légal, tj. pravni narod, a pred političkim zakonom oni su doista i sačinjavali sav narod). Glavna je razlika bila u primeni zajedničkoga načela da samo bogatstvo daje biračko pravo. Englesko izborno pravo (kao povlastica, franchise), baš i pre 1832. god., naslanjalo se na mnogo nižu poresku stopu, negoli francuski cenzus, i Engleska je s manjim brojem stanovnika imala dvadeset puta više birača: — tu politički život nije bio isključivo život građanski.
Politička štampa bi tako isto uređena po engleski: svaki je broj morao imati na sebi marku od 5 santima (para), a slanje poštom stajalo je tada 10 santima; prodaja na broj bila je nepoznata, a bilo je samo pretplatnika. Novine su dakle bile jedna vrsta skupoga luksuza, koji je bio samo za građane; 1830. godine nije bilo više od 60—70.000 pretplatnika; narod nije čitao, on je držan u potpunom nepoznavanju političkoga života, što bejaše kao neka povlastica građanskoga reda. Za pokretanje kakvih novina valjalo je dati veliku zalogu (kauciju), te je stoga bilo vrlo malo novina, troje ili četvore svake stranke. Svake su novine imale u toliko jači uticaj na svoje čitaoce. A njihov je uticaj još više pojačavalo to, što, po engleskom načinu, članci nisu potpisivani. Skučena u tako uske granice, štampa bude proglašena za slobodnu kao i u Engleskoj, no se zabrani napadati kralj i ustav.
Na taj se način u Francusku presadi englesko političko uređenje. No nisu se mogle presaditi i engleske navike, te se tu stranke urediše sasvim drukčije nego u Engleskoj. Francuski poslanici, koji su se teže mogli disciplinovati, ne htedoše se sastaviti u dve stranke, nego se prikupiše u više malih grupa, i te grupe postadoše u Francuskoj ono što bejahu stranke u Engleskoj, teg koji vlada javnim životom. Kako je svaka grupa imala svoju politiku, koje se držala i htela imati vlast, to je i engleski sistem klapucanja bio neupotrebljiv, osem ako jedna grupa sama za sebe ima većinu. Nije se znalo gde da se nađe vođ većine, da sastavi ministarstvo. Jedno se ministarstvo moglo držati samo tako, ako radi da ga u isti mah podržava više grupa; pa čak mu ni ti kompromisi (sporazumi) nisu potpuno obezbeđivali opstanak, jer su se sve grupe, koje su izvan vlasti, mogle udružiti (obrazovati koaliciju) i glasajući sve protiv njega učiniti, da to ministarstvo mora pasti. To je za ministre bilo jak mamac da potkupljuju ili zastrašuju birače, te da tako učine da im se izabere pouzdana većina. Od tud je u Francuskoj vlada uvek, i mnogo više nego u Engleskoj, vršila izborni pritisak, a i imala. je više' sredstava da ga vrši, pošto su od Napoleonova vremena svu vlast u oblastima imali mnogobrojni činovnici, koji su zavisili od ministara.
Ona vladavina što se zasnova pod Restoracijom, propade u sukobu između dveju nepomirljivih (ekstremnih) stranaka. Karlo X nije pristajao na parlamentarnu vladavinu. On je govorio: „Ja bih voleo strugati drva, nego biti kralj pod onakvim uslovima kao kralj Engleske." „U Francuskoj kralj vlada; on od skupština traži saveta, on ozbiljno rasmatra njihovo mišljenje i njihove predstavke, — ali kad op nije tim ubeđen, onda se mora raditi po njegovoj volji." Godine 1829. uze on ministarstvo iz ultraroajalista (Polinjak); protiv njega su sad bile sve druge stranke, skupština se izjasni protiv njega adresom od 222 člana, no kralj ipak zadrža svoje ministre, a skupština bude raspuštena. Nova skupština, koja je izabrana 1830. godine, imala je da bude još upornija. Karlo X hteo je da radi ono, što je 1816. godine Luju XVIII srećno ispalo za rukom: u 14. članu ustava rečeno je: „Kralj će moći izdavati naredbe, koje su potrebne za izvršenje zakonskih propisa i za bezbednost države." Karlo X izdade tri naredbe: raspusti novu skupštinu, pre nego se i sastala, promeni izborni zakon i zavede cenzuru na novine (u julu 1830. god.) Opšte je mišljenje bilo da je kralj prekoračio granice svoje vlasti, da su te naredbe pravi zakoni i da su oni nezakoniti, pošto ih nije skupština donela. Pariski novinari potpisaše jedan protest, a poslanici, koji su bili u Parizu, rešiše da se preduzme zakoniti otpor (résistance légale). No ta zakonita sredstva nisu mogla održati pobedu nad vladom, koja je bila naoružana silom.
U Parizu se bila sastavila jedna republikanska stranka, čiji su članovi bili iz radničkoga staleža i đaci, stranka malobrojna (8—10 000 ljudi), bez poslanika, bez novina, ali dobro uređena i naoružana. Oni su izvršili Revoluciju od 1830. godine; oni se latiše oružja, podigoše barikade (Oni su još 1827. godine podizali barikade, i to su bile prve barikade posle Fronde (Za vreme Revolucije nije ih bilo).) po uskim ulicama istočnoga dela Pariza i razviše trobojnu zastavu. Vlada se nije nadala toj buni, te u Parizu nije imala više od 11 000 vojnika. Pobunjenici za tri dana oteše sav grad, a Karlo X, onako zbunjen, i ne pokuša da ga preotme, nego ode iz Francuske. Poslanici koji se u Parizu sakupiše za vreme borbe, posle pregovaranja s Karlom X, voleli su uzeti kakvu novu kraljevsku porodicu i primiše vojvodu od Orleana, koji obeća da će po novo usvojiti trobojnu zastavu i da će čuvati parlamentarni oblik vladavine. Trobojna je zastava bila već omiljena; svi je gradovi razviše i istakoše i Luj Filip bi bez otpora priznat za kralja.
Stranke restauracije[uredi | uredi izvor]
U Francuskoj je za restauracije bila stalna uporna borba između dve jake stranke, od kojih je jedna predstavljala staru, dorevolucisku Francusku, a druga — novu Francusku, koja prođe kroz revoluciju i Napoleonovu carevinu. S Burboncima se vrate izbeglice, koje misliše da je sada nastalo vreme vraćanja pređašnjih povlastica i imanja i zamenjivanje novoga društvenoga poretka starim. Isto je ovako mislilo i duhovništvo. Napoleonov kondeks stavi crkvu u državnu potčinjenost i zabrani monaške redove, što je sve vezivalo duhovništvo za carevinu; ali je sada ono težilo za pređašnjim svojim uticajem na državnu vlast i na društvo, te u tom smeru počne ustanovljavati jezuitski red i nove kongregacije, koje će uticati i na vladu i na narod,. Ove težnje emigrantske i duhovničke naiđu na jak otpor kod većine francuskoga naroda. Uspeh se Napoleonove vlade od sto dana i objašnjava tim, što je narod gledao u njemu spasioca od povraćanja staroga poretka, a u tom smislu neki na njega pogledahu i posle drugoga pada. Borba se između ove dve, takoreći, stranke uvede i u narodno predstavništvo i u štampu, ali se i sami liberali u političkim odnosima deliše na različne vrste. Većina je bila za ustavnu monarhiju, premda jedni, bojeći se revolucije, behu za staru dinastiju (doktrinari, Gizo), a drugi su preporučivali za presto hercega Orleanskoga, sina Filipa Jednakoga (Tjer). Za prvih su deset godina restauracije pristalice dinastijske promene pribegavale tajnim društvima i zaverama, s čim je često vezivano Lafajetovo ime. U ovim društvima učestvovahu i smanjeni republikanci i napoleonisti, koji su maštali o ustanovljavanju carevine s Napoleonom II na čelu, Napoleonovim sinom, koji je živeo kod deda u Austriji pod imenom herceg Rajhštatski († 1832). Osobiti su tadašnji zaverenici računali na nezadovoljstvo starih Napoleonovih oficira i vojnika, naročito zbog tadašnjih vojničkih revolucija u Španiji, Napulju i Portugaliji, gde je takođe bilo i tajnih društava.
Julska revolucija[uredi | uredi izvor]
Otvarajući palatu prestonom besedom (u proleće 1830), Karlo je prosto pretio predstavništvu. Palata odgovori adresom, u kojoj je bilo opravdanih prekora kralju; adresa je primljena s 221 glasom protiv 181. Kralj prvobitno odloži sednice do jeseni, ali uskoro (16. maja) izda ukaz, kojim raspusti palatu, žaleći se na nju i određujući nove izbore. Međutim na izborima prođu svi stari protivnici (221) i još nekoliko protivnika Polinjakova ministarstva. Tada Karlo (26. jula) izda pet ukaza, od kojih jednim raspusti i nesakupljenu palatu, drugim izmeni izborni zakon, trećim zavede strožu cenzuru itd. Ovo izazva u Parizu opšte nezadovoljstvo. Novinari s Tjerom na čelu izdadu proglas protiv ovih ukaznih naredaba i oglase ih za nezakonite; poslanici se počnu skupljati na savetovanja o ovim povredama ustavnim; prodavnice i radionice biše zatvorene, a radnici se uzbune i uz njih ustanu i drugi redovi društveni; pojavi se i narodna garda, koju je Karlo bio ukinuo pre tri godine. Za tri dana (27, 28 i 29. jula 1830) ustanici, hrabro se boreći na barikadama, pobede kraljevu vojsku. Živeći u to vreme izvan Pariza (u Sen-Klu), Karlo X, čim dozna za ustanak, obustavi ukaze i otpusti Polinjaka, pa se potom i sam odreče prestola u korist svoga mladoletnoga unuka vojvode Borodovskoga, sina ubijenoga vojvode Berijskoga. Nu narod u Parizu ne hte više ni čuti za Burbonce, i brzo se obrazova privremena vlada, a Karlo X s porodicom morade pobeći u Englesku. Premda je revoluciju uglavnom izvršio narod, ipak i privremena vlada i palata behu u rukama buržoazije, koju su pomagale i novine, objašnjavajući svetu smisao svršenoga prevrata. I republikanci namisle da se koriste događajima, ali je buržoazija bila protivna republici, sećajući se konventa i bojeći se obnavljanja demokratskih težnja u narodnoj većini. Najzad je rešeno da se očuva ustavna monarhija s malim izmenama u ustavu i s predavanjem krune s nazivom kralja Francuza a ne kralja Francuske vojvodi Luju Filipu Orleanskom. Lujev je otac bio član konventa i glasao je za kaznu Luja XVI. Sam se Luj u mladosti borio pod republikanskom zastavom (do Dimurijevog bekstva), a za Luja XVIII i Karla X beše uz liberale. Glavna je ustavna izmena u davanju zakonodavnoga predlaganja i izrade zakona palatama i u smanjinjivanju izbornoga cenza. Ova revolucija, kao prvi udar bečkom kongresu, dobi naziv julska, a za vladavinu se govorilo julska monarhija, julski presto itd. Konservativci dugo nazivahu Luja Filipa kraljem barikada.
Posledice[uredi | uredi izvor]
Revolucija od 1830. godine izvršena je u ime narodnoga suvereniteta (to jest najviše vlasti). To je i novi kralj usvojio, i nazvao se Luj Filip I, po milosti Božjoj i volji narodnoj kralj Francuza. Valjalo je izraditi nov ustav, i to je onaj ustav (charte) od 1830. godine. Taj ustav nije bio oktroisan, to jest dat narodu po kraljevoj volji, nego ga je narod propisao, a kralj na njega pristao i zakleo se da ga poštuje. Član 14, na koji se Karlo X pozivao, bude ukinut. Cenzura, to jest nadziravanje štampe, bi na svagda zabranjena. Skupština dobi pravo da bira sebi predsednika. Ustavom su se obećavali zakoni o poroti, narodnoj vojsci, administraciji i slobodnoj nastavi. — Ustav bude 1831. godine dopunjen dvama zakonima. Članstvo u Gornjem Domu, koje je bilo nasledno, bude pretvoreno u doživotno, i smanji se izborni cenzus (poreska stopa) od 300 na 200 dinara. Tada je bilo 150 000 birača (a 200 000 godine 1848).
Tako se to pitanje reši u korist narodne skupštine, i ona je imala najveću vlast, a ne kralj. Izgledalo je da je u Francuskoj utvrđena parlamentarna vladavina. Ali su još jednako postojale dve nepomirljive stranke, koje su bile rđavo raspoložene prema ustavu: — na desnoj strani legitimisti, koji nisu hteli priznati kralja otmičara, a na levoj republikanci, koji su se tužili da su prevareni 1830. godine. Kralj pak, pri svem tom što se pretvarao kao da se pokorava skupštinskoj većini, nije hteo vršiti ulogu ustavnoga kralja. On je hteo da sam bira sebi ministre, da s njima radi i da upravlja politikom ministarstva; umesto da svoju vladavinu podešava prema volji skupštinske većine, on se trudio da stvori većinu, koja bi bila poslušna kraljevoj volji.
Porodično stablo[uredi | uredi izvor]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Luka, Zrnić (1927). Istorija novoga veka. Beograd: Državna štamparija Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca.
- Senjobos, Šarl (1908). Istorija savremene civilizacije. Beograd: Srpska književna zadruga.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Merovinzi | .svg) | |
|---|---|---|
| Karolinzi, Robertini i Bozonidi | ||
| Kapeti | ||
| Valoa | ||
| Burboni | ||
| Bonaparte (Prvo carstvo) | ||
| Burboni (Restauracija) | ||
| Orleani (Julska monarhija) | ||
| Bonaparte (Drugo carstvo) | ||
Sporni vladari su iskošeni | ||
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Akademske | |
| Umetničke | |
| Ljudi | |
| Ostale | |
