Infektologija
Čovek se vara misleći da je pobedio zarazu - infekt, jer se on na svaki pritisak čoveka menja, postaje maligniji i uvek uzvraća udarac. Tako je bilo kroz evoluciju čovečanstva, i tako će biti i u budućnosti, što zahteva i nameće infektolozima potrebu za stalnim usavršavanjem i istraživanjem zaraznih bolesti.[1]
Infektologija je jedna od najkompelsnijih i najdinamičnijih grana medicine koja se bavi infekcijom (lokalizovana infektivnim promenama) i infektivnim (zaraznim) bolestim, kao raširenim (diseminovanim) infektivnim procesom. Ranije je ova grana medicine zarazne bolesti proučavala kao sistemske, da bi danas, u savremenim svetskim klinikama i medicinskim udžbenicima, infektivne bolesti postale deo interne medicine. Tako da savremeni infektolozi, danas učestvuju i u lečenju bolesti bubrega (urinarne infekcije), zapaljenja uva, infekcije očiju, itd. sarađujući pre svega sa specijalistima odgovarajućih specijalnosti koji dobro poznaju anatomiju određenih organa, ali ne i uzročnike njihovih infekcija.[2]
Istorija[uredi | uredi izvor]
Kroz ljudsku istoriju infektivne bolesti su povezane sa higijenom i epidemiologijom zbog periodičnih pandemija i epidemija koje su pustošile zemlje, posebno u gradovima pre pojave sanitacije (javnozdravstvenih uslova povezanih sa čistom pitkom vodom i adekvatnim tretmanom i odlaganjem ljudskih izlučevina i kanalizacije), ali i sa razvoja putničke medicine (koja se bavi prevencijom i lečenje bolesti koje se javljaju za vreme putovanja) i tropske medicine (koja se bavi prepoznavanjem, dijagnostikom i lečenjem i obolelih od različitih tropskih bolesti), jer su mnoge bolesti koje se dobijaju tokom putovanja i boravka u tropskim i suptropskim oblastima zarazne prirode.[3]
Prve inovacije za lečenje infektivnih bolesti potekle su u staroj Grčkoj, a pre nego što su zarazne bolesti uopšte i konceptualizovane, grčki lekar po imenu Hipokrat formirao je Hipokratov korpus. U ovoj zbirci od 70 dokumenata bio je i tekst koji je sadržao opis zaraznih bolesti. Ovaj tekst, nazvan Epidemijski tomovi, odigrao je ključnu ulogu u formiranju evropskog pristupa zaraznim bolestima.
Lekar za vreme Rimskog carstva, Galen od Pergamona, takođe je je imao veliki uticaj na evropsku percepciju o zaraznim bolestima preko njegovih višestrukih rasprava.[4] Ovi traktati su dali uvid u Antoninijevu kugu koju danas prepoznajemo kao velike boginje na osnovu opisa u Galenovim raspravama.[5]
Između 16. i 18. veka, medicinski stručnjaci su se sve više obrazovali učeći iz sopstvenih istraživanja ali i iz informacija dobijenih od drugih profesionalaca u ovoj oblasti zahvaljujući primeni Gutenbergovog otkrića i masovnog štampanja medicinskih knjiga. Ove knjige (koje su sada bile dostupne mnogim lekarima), uključivale su i zapažanja o zaraznim bolestima (kao što su sifilis, malarija i male boginje).
Krajem 18. veka počinje da se uvodi vakcinacija, prvo protiv malih boginja. Iako je u tom periodu nije bilo validnih podataka o pojedinačnim zaraznim bolestima raširenim po medicinskim dokumentima, pa prema tome i kombinovana percepcija zaraznih bolesti kao oblasti medicine u to vreme nije postojala.
Tokom 19. veka počela je da se razvija savremena medicina i sve su postojali jasniji izvori zaraznih bolesti. Robert Koh, nemački lekar koji je proučavao patogene, otkrio je tri glavna patogena koji su bili uzročnici antraksa, tuberkuloze i kolere.[4] Luj Paster je bio pionir u stvaranju vakcina za zarazne bolesti, vakcine protiv antraksa. Takođe je u 19 veku nastala i teorija o klicama kao uzročnicima zaraznih bolesti koja je uticala na Džozefa Listera da praktikuje metode antiseptičke hirurgije tokom operacije, koje su značajno smanjile rast patogena koji izazivaju zarazne bolesti.[6]
Iako su zarazne bolesti postale kolektivniji pojam u 19. veku, one nisu izučavane i lečene u okviru posebne medicinske specijalnosti, već u okviru raznih oblasti medicine (pre svega internoj medicini), sve do 1970-ih kada je kao odgovor na sve veći broj novoidentifikovanih patogena i novorazvijenih lekova i vakcina nastala infektologija.[7]
Značaj[uredi | uredi izvor]
Kako se brojnost patogenih mikroorganizama, kontagioznost pojedinih zaraznih bolesti kao i rekombinovanje virusa stalno menjanja, to je zahtevalo večitu borbu između:
- čoveka (bolesnika),
- lekara (infektologa,
- infekta.
Kako bi ta borba bila što uspešnija u okviru medicine razvila se posebna grana medicine infektologija koja je specijalizovana za proučavanje, dijagnostikovanje i lečenje pacijenata svih uzrasta koji imaju akutne ili hronične zarazne bolesti.
Za razliku od takozvanih endogenih oboljenja (sa patologijom unutrašnjeg porekla), koja nastaju kao posledica organskih poremećaja i/ili nasleđenih faktora, i koja su u medicini u manjoj ili većoj meri dobro poznate i izučene, infektivne bolesti uzrokuju veoma raznovrsni spoljašnji uzročnici, tzv. patogeni mikroorganizmi, koji ponekad mogu da budu i potpuna nepoznanica, bar za izvesno vreme dok se ne prouče.
Infektolog vrši testove i medicinske preglede kao što su: uzimanje uzoraka, ispitivanje kulture, kao i laboratorijska ispitivanja kako bi se ćelije videle u izolaciji i identifikovali različiti mikroorganizmi.
Infektologija može biti od velike pomoći ljudima koji putuju u područja sklona zaraznim bolestima.
Jedan od zadatak infektologa je i da preporučiti neke smernice koje treba pratiti jer se uz pomoć njih sprečava dobijanje zaraznih bolesti putem vakcinacije najugroženiji osoba ili putnika koji putuju u područja sklona zaraznim bolestima.[8]
Iz navedenih razloga, infektologija je jedna od najdinamičnijih i najkompleksnijih grana medicine, koja se neprestano menja, i na svakih pet do šest godina doživi nešto sasvim novo. Setimo se npr. pojave Lajmska bolesti (pre 30 godina) ili HIV -a, 1984. godine, kad su zabeleženi i prvi takavi slučajevi u ondašnjoj Jugoslaviji. U kliničkoj praksi bili su to gotovo revolucionaran događaji. Sledilo je potom još mnogo novih zaraznih bolesti; bolest ludih krava, ptičji grip, itd. Zato današnji infektolozi ali i svi lekari opšte prakse o infektivnim bolestima moraju da znaju sve više, pogotovo što se u međuvremenu saznalo, puno, i o tome su nastala čitava udžbenička poglavlja.
Infektologija u neprestanom razvoju[uredi | uredi izvor]
Nove infektivne bolesti ne indukuje samo prirorda, već čovek sa napretkom medicine, pa je u tom smislu svaki „medicinski prodor“ može istovremeno biti praćen i pojavom novih rizika. Primer za to je razvoj transplantacione hirurgije, koja je veliki medicinski korak napred. Pacijenti sa transplantiranim organima dobijaju vrlo jake lekove koji odbacivanje presađenog organa sprečavaju drastičnim snižavanjem imuniteta. Ta činjenica je uzrok pojave takozvanih oportunističkih infekcija, izazvanih različitim suprotno prijateljskim mikroorganizama koji normalno žive u ljudskom organizmu, ali ih poremećaj imuniteta pretvara u uzročnike vrlo opasnih, često životno ugrožavajućih infekcija.
Sličan slučaj je i sa antibioticima - razvoj farmaceutske industrije i otkriće moćnih antibiotika neke zarazne bolesti su potpuno iskorenile, ali su, sa druge strane, izazvali otpornost pojedinih mikroorganizama i doveli do pojave „superbakterija“, za koje zasada nema leka.
Infektologija je u savremenom svetu sve više se susreće i sa fenomenima kao što su, klimatske promene. Klimatske promene u svetu su velike, prosečna temperatura na planeti Zemlji raste za gotovo dva stepena godišnje, tako da se i u krajevima sa nekad umerenom klimom počinju da stvaraju uslovi za razvoj insekata, prvenstveno komaraca, koji prenose različite infektivne bolesti. Toplota i vlažnost pogoduju ovim prenosnicima zaraznih bolesti jer u tim uslovima oni brže sazrevaju i duže su polno aktivni. U tako izmenjenim klimatskim uslovima neke tipično tropske bolesti počele su da se autohtono javljauju i u netropskim krajevima (nrp Grčkoj, Španiji, Italiji Francuskoj, pa i Srbiji) tako da se danas, registruju takozvani autohtoni slučajevi malarije kod ljudi koji nisu napuštali zemlju (npr Groznica Zapadnog Nila.[9]
Cilj, trajanje i struktura specijalizacije iz infektologije[uredi | uredi izvor]
Put da se postane specijalista za infektivne bolesti podrazumeva dugogodišnje usavršavanje.
- Cilj
Specijalizacija iz infektologije je obrazovni proces u toku kog specijalizant dobija teorijsko i praktično znanje iz područja infektologije koje ga osposobljava za samostalno lečenje bolesnika obolelih od akutnih ili hroničnih bolesti izazvanih raznim mikroorganizmima.
Pošto program specijalizacije npr. u Srbiji, ne obuhvata teoretsku i praktičnu nastavu iz tropskih bolesti, neophodno je da se sa svake klinike za infektivne bolesti dodatno obrazuje najmanje dva specijaliste infektologa u akreditovanim ustanovama za tropske bolesti, koje u Srbiji ne postoje.
- Trajanje
Specijalizacija u različitim delovima sveta različito traje.
U Sjedinjenim Američkim Državama nakon završetka medicinskog fakulteta, specijalisti za infektivne bolesti prvo završavaju specijalizaciju iz interne medicine ili pedijatrije (tri godine), nakon čega sledi subspecijalizacija za infektivne bolesti (koja obično raje dve godine).[8]
U Srbiji specijalizacija iz infektivnih bolesti traje četiri godine.
- Struktura specijalizacije
- jedna godina zajedničke osnove za internističke specijalizacije pri bolnici sekundarnog nivoa,
- jedna godina na infektivnom odeljenju opšteg tipa pri bolnici sekundarnog nivoa,
- jedna godina - specijalističko-infektološkog kruženje na klinikama za infektivne bolesti,
- jedna godina opšteg specijalističkog kruženje u bolnicama sekundarnog ili tercijarnog nivoa.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Prof. dr Darko Nožić, Infektologija – zarazne bolesti. Kućni lekar. 2013.
- ^ Friedrich Hofmann, Friedrich-Wilhelm Tiller: Praktische Infektiologie - Erreger/Diagnose/Therapie/Prävention, ecomed Verlagsgesellschaft, Landsberg. 2001. ISBN 978-3-609-63333-6.
- ^ Joint Royal Colleges Postgraduate Training Board. „Infectious Diseases”. Arhivirano iz originala 2013-12-12. g. Pristupljeno 2013-12-12.
- ^ a b Sakai, Tatsuo; Morimoto, Yuh (2022-10-04). „The History of Infectious Diseases and Medicine”. Pathogens (na jeziku: engleski). 11 (10): 1147. ISSN 2076-0817. doi:10.3390/pathogens11101147.
- ^ Horgan J. „Antonine Plague”. World History Encyclopedia (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-03-21.
- ^ Cavaillon, Jean-Marc; Legout, Sandra (2022-04-18). „Louis Pasteur: Between Myth and Reality”. Biomolecules (na jeziku: engleski). 12 (4): 596. ISSN 2218-273X. doi:10.3390/biom12040596.
- ^ „A Day in the Life of an Infectious Disease Specialist”. www.ebsco.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-02-10.
- ^ a b „What is infectology?”. Top Doctors (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-02-10.
- ^ Godsey, M.J., M. Blackmore, N. Panella, K. Burkhalter, K. Gottfried, L. Halsey, R. Rutledge, S. Langevin, R. Gates, and K. Lamonte (2005). West Nile virus epizootiology in the southeastern United States, 2001. Vector Borne and Zoonotic Diseases. 5(1): 82-89. ISSN: 1530-3667.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
| Normativna kontrola: Državne |
|---|
