Лајмска болест

Из Википедије, слободне енциклопедије
Лајмска болест
лат. Lyme borreliosis
Класификација и спољашњи ресурси

Крпељ је најчешћи узрочник Лајмске болести
ICD-10 A69.2
ICD-9 088.81
DiseasesDB 1531
MedlinePlus 001319
eMedicine med/1346 ped/1331 neuro/521 emerg/588
MeSH D008193
Распрострањеност болести

Лајмска болест или Лајмска борелиоза је мултисистемско обољење субакутног и хроничног тока, које изазива бактерија Borrelia burgdorferi. Она захвата првенствено кожу, а затим срце, зглобове и централни нервни систем.

Лајмска болест је откривена 1975. године у граду Лајм (Конектикат, САД) поводом епидемичне појаве јувиналног артритиса, а 1981. Бургдорфер је из крпеља изоловао спирално увијен, покретан микроорганизам који припада роду Borrelia, односно породици Spirohetacea. У Србији је први случај забележен 1987.

Резервоари ове бактерије су крпељи, глодари, јелени и др. Вектори инфекције су тврди крпељи који преносе болест на човека и домаће животиње, а она се јавља обично сезонски (од раног пролећа до касне јесени) и то углавном код особа које често бораве у природи.

Лајмска болест се клинички манифестује појавом локалног отока и црвенила (лат. erythema migrans) на месту убода и то 3-32 дана након инцидента. Локално црвенило је топло и углавном није болно. Код 50% пацијената идентичне промене се могу јавити на другим деловима тела, а код 15% пацијената кожне промене могу да изостану. Поред промена на кожи могу да се јаве температура, језа, малаксалост, главобоља, регионално увећање лимфних жлезда итд. Уколико се болест не препозна и не лечи на време, након неколико недеља развија се други стадијум са неуролошким симптомима, појавом болова у зглобовима и кардиолошким симптомима, а уколико се и у овој фази болест не третира након више месеци или година она улази у трећу фазу са тешким неуролошким испадима, променама на зглобовима и кожи.

Дијагноза се поставља на основу клиничке слике и података о уједу крпеља, а потврђује се тестом индиректне имунофлуоресценције или применом ELISA техника којим се откривају IgM антитела у серуму, ликвору и синовијалној течности зглобова. Након 1-3 месеца јављају се IgG антитела која се дуго одржавају. Изолација узрочника се не практикује. Као конфирмациони тест може се користити и Western blot.

Терапија ове болести зависи од њеног клиничког стадијума. Обично се користе: пеницилин, тетрациклини и хлорамфеникол, а код неуспешне антибиотске терапије у трећој фази препоручују се и кортикостероиди.



Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).



Спољашње везе[уреди]