Ђорђе Перић
| Ђорђе Перић | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Ђорђе Перић | |||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||
| Датум рођења | 1897. | ||||||||||
| Место рођења | Кистање код Книна, Аустроугарска | ||||||||||
| Место смрти | Беч, Аустрија | ||||||||||
| Професија | Новинар | ||||||||||
| Политичка каријера | |||||||||||
| Политичка странка | Југословенски народни покрет Збор | ||||||||||
| |||||||||||
Ђорђе Перић (Кистање код Книна, 1897 – Беч, после 1950[1]) био је српски новинар и политичар, члан Југословенске акције и Збора у предратном периоду. Током Другог светског рата био је шеф Одељења за пропаганду при Председништву Владе народног спаса Милана Недића.
Биографија[уреди | уреди извор]
У периоду од 1925. до 1927. био је један од власника часописа Политички гласник, близак дворским круговима, заговарајући идеје о рушењу парламентаризма и завођењу диктатуре.[2] Након шпијунске афере и реорганизације Телеграфске агенције Авала 1927. године, Ђорђе Перић постављен је за њеног новог директора.
Почетком тридесетих година био је истакнути члан Југословенске акције, а потом се истицао и великом активношћу у Љотићевом покрету Збор, у којем је био шеф одсека за штампу. Био је препознат као германофил и успостављао је везе са разним немачким личностима.
Током 1936. године постао је један од власника недељног информативног часописа Политичка смотра.[3] Пред изборе 1938. године напустио је Збор и пришао Милану Стојадиновићу. Убрзо се поново нашао на челу државне новинске агенције Авала.[4]
Током 1940, по наруџби Немаца, био је један од организатора јавног обрачуна са масонима у београдским новинама. У тим чланцима масони су оптуживани да одлучују о другим народима у интересу међународног капитала, да њихова индивидуалистичка идеологија угрожава породицу као основу друштва, да демократија уништава европску културу итд.[5]
Деловање током Другог светског рата[уреди | уреди извор]
Ђорђе Перић најпре је именован за заменика комесара за просвету у Комесарској управи Милана Аћимовића.[6] По одобрењу министра спољних послова Фон Рибентропа, његов специјални изасланик у Београду Феликс Бенцлер оформио је комисију за испитивање политичке позадине мартовског пуча у мају 1941. На чело ове комисије постављена су двојица истакнутих германофила и доследних колаборациониста: Танасије Таса Динић (као председник комисије) и Ђорђе Перић.[7] Перић је био и шеф пропаганде радног комитета образованог ради припремања антимасонске изложбе отворене у јесен 1941.[3]
Један је од потписника Апела српском народу.
Од августа 1941. године руководио је Одељењем за пропаганду при Председништву Владе народног спаса Милана Недића. Поред ангажмана на отварању антимасонске изложбе, током 1942. био је главни протагониста и организатор антикомунистичке изложбе на чијем отварању је говорио о комунизму као болести која је захватила српски народ последње две деценије.[5] У свом чланку Совјетски прсти у нашој народној пропасти објављеном у Српском народу априла 1943. године, тврдио је да је у организацију мартовског пуча у Београду 27. марта 1941. био уплетен и Совјетски Савез.[8]
У сарадњи са владом Краљевине Југославије у егзилу, снаге Драгољуба Михаиловића уврстиле су у једном тренутку Ђорђа Перића на листу од 75 имена за стављање под слово „З”, која је била оглашавана преко радио Лондона.[а]
Октобра 1944. године побегао је у Беч где је и умро. У одсуству му је изречена пресуда као ратном злочинцу.
Види још[уреди | уреди извор]
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ Премда се слово „З” обично тумачи као скраћеница од речи „заклати”, бивши председник Југословенске владе у егзилу, Слободан Јовановић тврдио је у писму упућеном листу Тајмс 1946. године да је „З” почетно слово речи „застрашити”, те да је на тај начин обележеним лицима стављано до знања да се за њихова недела зна и изван земље и да ће их после рата сустићи казна.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Симић, Бојан (2017). „Разговори генерала Милана Недића и Димитрија Љотића са представницима италијанског посланства у Београду током пролећа 1942.”. Токови историје: 212.
- ^ NOR i revolucija u Srbiji, 1941-1945: naučni skup posvećen 30-godišnjici ustanka, održan na Zlatiboru 25-26 septembra 1971. Institut za istoriju radničkog pokreta Srbije. 1972. стр. 204.
- ^ а б Годишњак града Београда, Књига 18. Музеј града Београда. 1971. стр. 88.
- ^ Јовановић, Драгољуб (2005). Људи, људи: медаљони 94 политичких, јавних, научних и других савременика. стр. 221.
- ^ а б Васиљевић, Маја (2019). У мрежи дисциплинарних и регулационих механизама: музичари у Београду 1941−1944; докторска дисертација. Универзитет у Београду, Филозофски факултет. стр. 83—85.
- ^ Божовић, Бранислав (1998). Београд под комесарском управом 1941 године. стр. 81.
- ^ Стојановић, Александар; Бајагић, Душан (2014). „Колаборација у окупираној Европи 1939–1945. Компаративна анализа француског, грчког и српског искуства”. Историја и географија: сусрети и прожимања: 72, 73.
- ^ „Совјетски прсти у нашој народној пропасти”. Српски народ: 3. 10. април 1943.