Германофилија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Германофилија је назив за љубав, приврженост према свему немачком. Особе које су германофили осећају приврженост према немачком, слично као и немачки националисти, иако сами нису етнички Немци. Германофилија је кроз историју била честа појава, како код народа, тако и код политичара и истакнутих појединаца.

Први пут се, као шира појава, појавила у 19. веку, по стварању Немачког царства. Шведски краљ Оскар II је водио германофилску политику јер се, желећи да оснажи своју позицију у односу на Русију, у спољној политици ослањао на Немачку. То је карактерисало шведску политику од 1870их, па све до почетка Првог светског рата. Био је велики симпатизер Бизмарковог начина вођења државе и подржавалац његових идеја[1].

Бугарски премијер у периоду непосредно пре и за време Другог светског рата, Богдан Филов, такође је био германофил. Њега је на чело бугарске владе довео цар Борис III. У том периоду Бугарска се приближила Трећем рајху, да би на крају постала и њен савезник.[2] Сличан сценарио одвио се и у Мађарској, на челу са Миклошем Хортијем.

Хјустон Стјуарт Чемберлејн, филозоф британског порекла, расни идеолог који је заговарао „чистоту немачке аријевске расе“ и сматрао да је немачки народ потомак супериорне аријевске расе, имао је велики утицај на Адолфа Хитлера[3]. Амерички писац Хенри Луис Менкен је такође био германофил.

Папа Пије XII је такође био германофил[4].

У Хрватској је германофилија прилично честа [5], вероватно зато што је Немачка у два наврата признала независност Хрватске1941. када је проглашена Независна Држава Хрватска и 1991. када је Немачка признала Хрватску као независан део СФРЈ (види Данке Дојчланд). Германофилија је била присутна и код неких политичара у време Краљевине Југославије пре Априлског рата (нпр. Димитрије Љотић).

Референце[уреди]

Види још[уреди]