Милан Недић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Милан Недић

{{{опис_слике}}}

Биографија
Датум рођења 2. септембар 1878.
Место рођења Гроцка (Кнежевина Србија)
Датум смрти 4. фебруар 1946.
Место смрти Београд (ФНР Југославија)
Народност Србин
Вероисповест Српски православац
Професија Војно лице (Армијски генерал)
Мандат(и)
Председник Министарског савета Владе народног спаса
29. август 19414. октобар 1944.
Министар војске и морнарице Краљевине Југославије
26. август 1939. — 6. новембар 1940.
Претходник Милутин Недић
Наследник Петар Пешић
Начелник Главног Генералштаба Војске Краљевине Југославије
1. јун 1934. — 9. март 1935.
Претходник Милан Ж. Миловановић
Наследник Љубомир Марић

Милан Недић (Гроцка, 2. септембар 1878Београд, 4. фебруар 1946) је био југословенски генерал, српски политичар и председник квислиншке марионетске владе у Србији за време окупације од стране нацистичке Немачке у Другом светском рату познате под именом „Влада народног спаса“.

Недић се борио у Балканским ратовима и у Првом светском рату. У међуратном периду био је начелник генералштаба и министар војске и морнарице. Смењен је и пензионисан због својих пронемачких ставова и блискости са покретом Збор Димитрија Љотића. Враћен је у службу пред Априлски рат, у ком је командовао Трећом групом армија која је имала задатак да брани најважнији део фронта на граници према Бугарској, али није пружила никакв отпор. Немачке окупационе власти су га поставиле за председника марионетске Владе народног спаса са циљем да лакше угуше устанак у Србији. Недић је био мотивисан бригом за опстанак српског народа у Хитлеровом новом поретку. Желео је да обезбеди уточиште за Србе који су били прогоњени у другим деловима окупиране Југославије, као и да спречи победу комуниста у рату. Његовој влади је дато задужење за многе активости у вези са холокаустом и прогоном антифашиста, као што су регистрација и хапшење Јевреја и заједничку контролу над логором Бањица. Недићев режим је верно извршавао немачке захтеве, покушавајући да осигура Србији место у новом евопском поретку који стварају нацисти. Повукао се са Немцима у Аустрију и тамо се предао западним Савезницима, који су га изручили новим југословенским властима. Недић је извршио самоубиство док је чекао суђење.

Биографија[уреди]

Милан Недић је рођен 2. септембра 1878. године у Гроцкој од оца Ђорђа, среског начелника и мајке Пелагије, учитељице. Порекло породице Недић је од браће Глигорија и Димитрија Недића, двојице српских јунака из битке код Чокешине у Првом српском устанку. Мајка Милана Недића је унука кнеза Николе Станојевића и праунука кнеза Станоја Михаиловића из села Зеоке код Лазаревца. Рођена браћа Милана Недића били су Милутин Недић, такође генерал југословенске војске, и Божидар Недић, потпупковник и председник Удружења ратних војних инвалида. Преко свог прадеде Николе Станојевића Недић је био рођак са вођом покрета Збор Димитријем Љотићем и дипломатом Константином Фотићем. Недић је био ујак новинару и истакнутом зборашу Станиславу Кракову.

Гимназију је завршио у Крагујевцу и 1895. уписао Нижу школу Војне академије. Године 1904. је завршио Вишу школу Војне академије, потом Генералштабну припремну и ступио на дужност у војсци. Милан Недић се оженио Живком Пешић, кћерком артиљеријског потпуковника Петронија Пешића, са којом је добио сина Душана и кћерке Анђелију, Десанку, Бранку и Лепосаву.

У чин мајора је унапређен 1910. године.

Ослободилачки ратови (1912—1918)[уреди]

Служио је током Балканских ратова и примио је бројна одликовања и медаље за храброст[тражи се извор од 09. 2009.]. У чин потпуковника је унапређен 1913. године.

Године 1915, током Првог светског рата је унапређен у пуковника и служио је у генералштабу као најмлађи[тражи се извор од 09. 2009.] пуковник у српској војсци. Током српског повлачења преко Црне Горе и Албаније од новембра 1915. до јануара 1916, његови војници су чували одступање српске војске. Године 1916. је именован за ордонанс-официра краља Петра I. У септембру 1918. командовао је Пешадијском бригадом Тимочке дивизије приликом пробоја Солунског фронта.

Служба у Југословенској војсци[уреди]

Генерали и адмирали Краљевине Југославије. Слева на десно: Милан Недић, Милош Јовановић, Петар Бојовић, Љубомир Максимовић, Ђура Докић, Емило Белић, Миливоје Димитријевић и Виктор Викерхаузер, 8. септембра 1930. године.

Након рата, Недић је наставио да служи као командант Пешадијске бригаде, пре него што је именован начелником штаба Четврте и Треће армијске области као и командантом Дравске дивизијске области. У чин дивизијског генерала је унапређен 1923. и коначно у чин армијског генерала 1930. године. Између 1934. и 1935. био је начелник Главног генералштаба југословенске војске.

Постављање Недића 1939. постављен за министра војске и морнарице Краљевине Југославије у влади Цветковић-Мачек, пружило је шансу Димитрију Љотићу да оствари утицај у Југословенској војсци. Везу са Љотићем Недић је одржавао и преко начелника свог министарства пуковника Милоша Масаловића, истакнутог збораша и Љотићевог пријатеља.[1] Због отвореног сврставања уз Немачку Адолфа Хитлера Недић је смењен. Повод за смењивање Недића са положаја министра био је меморандум који је 1. новембра 1940. доставио кнезу Павлу и премијеру Драгиши Цветковићу. Сутрадан им је обојици лично изложио своје ставове, додајући нова објашњења у погледу неспремности Југославије за рат против сила Осовине. У меморандуму су се нашле спољнополитичке идеје Димитрија Љотића. Пошто су том приликом утврђене Недићеве везе са Љотићем и да се Љотићев „Билтен“ штампа у штампарији Министарства војске, Недић је смењен са дужности 6. новембра 1940. и стављен под присмотру. Формалан разлог за смену било је неспремност југословенске војске приликом битољског инцидента, а прави везе са Љотићем. Љотићев Збор је забрањен, сам Љотић стављен у кућни притвор, а чланови Збора углавном су похапшени, јер се тврдило Збор са Недићем и групом официра припрема заверу.[2]

Улога у Априлcком рату[уреди]

Пробој из најважнијег фронта из правца Бугарске

Недић је реактивиран пред Априлски рат и постављен за команданта Треће групе армија на фронту којим се Македонија бранила од немачког напада из Бугарске, а Црна Гора и Косово од италијанског напада из Албаније.[3] Његова група армија није успела да спречи делове 12. немачке армије да прођу из правца Бугарске. Тај најважнији фронт којим је бранио везу са Грчком је убрзо пробијен и Недић је морао да се повуче ка унутрашњости Србије. Немци су већ другог дана рата заузели Скопље и упали у Грчку.

Недић је крај Априлског рата дочекао у Палама. У расулу је био један од ретких генерала који није доспео у заробљеништво и већ се 19. априла вратио у Београд, где је од немачке управе добио „одсуство из ратног заробљеништва“ и стављен у кућни притвор. ОКХ (Врховна команда сувоземне војске) одлучила је 20. маја 1941. да се Недић пусти на слободу[2] Југословенска влада га је 28. априла 1941. прогласила одговорним за распад југословенске одбране у Македонији током инвазије сила Осовине.[тражи се извор од 09. 2009.]

Други светски рат[уреди]

Формирање Владе народног спаса[уреди]

Недић је од самог почетка немачке окупације био у кругу истакнутих српских личности коме су Немци хтели да повере управу над окупираном Србијом, али су се ипак одлучили за Милана Аћимовића. Недић је изгубио сина и снаху у експлозији муниције 5. јуна у Смедеревској тврђави.

У Србији је у првој половини јула избио устанак који су предводили комунисти. Већ тада Немци су сматрали да је Аћимовићева влада без икаквог угледа међу Србима, и сматрали да га замене ауторитавнијом личношћу. Недић се први пут помиње као кандидат за председника марионетске владе већ у у првом половини јула.[4] Немачко министарство спољних послова упутуло је у августу 1941. дипломату Едмунда Везенмајера да обави разговоре са потенцијалним кандидатима за Аћимовићевог наследника. После неколико разговора са потенцијалним кандидатима, Везенмајер је одлучио да је Недић најбољи избор.[5] Заповедник Вермахта Хајнрих Данкелман је одлучио да повери Недићу управљање окупираном Србијом, након што је Недића предложила српска аристократија. Љотић и Аћимовић су подржавали Недића, из страха да Немци не поставе оног другог на чело владе.[4] Након неколико преговора са Аћимовићем, шефом Гестапоа Карлом Краусом и Георгом Киселом и одбијања, Недић је прихватио место председника марионетске владе, назване Влада народног спаса, 29. августа 1941. године. Недић је Данкелману поставио неколико услова: да се српској влади дозволи оснивање орућаних снага до 10.000 људи и више ако је потребно, да се из немачког заробљеништва врате стари и болесни припадници бивше југословенске војске и они који би користили Недићевој влади и да се спрече прогони и убијања Срба на територији НДХ и под бугарском и мађарском окупацијом, као и још неке додатне уступке као што је коришћење српских симбола и да борба против партизана буде у надлежности Недићеве владе и да се Немци мешају само у случају потребе.[6] Не постоје извештаји о томе да ли је Данкелман прихватио све Недићеве услове[6] , али је позитивно одговорио на неке затражене уступке, као што су употреба српских народних и државних симбола.

Дана 1. септембра 1941. Недић је одржао говор на Радио Београду, где је објавио намеру своје администрације да „сачува срж српског народа“, прихватајући окупацију и радећи за Немце. Такође је говорио против организовања отпора окупаторским снагама. Практично истовремено са Недићевим устоличавање, устанак у Србији се разбуктао јер су се партизанима придружили и неки четнички одреди.[7] Главни Недићев задатак као председника владе је била пацификација Србије, супростављајући се углавном партизанима. Непосредно по ступању на дужност, Недићева влада је донела прву меру против комуниста у виду Уредбе о преким судовима којом су по кратком поступку осуђивани на смрт.[8] Недићеву колаборацију осудили су партизани, краљевска југословенска избегличка влада, па и Драгољуб Михаиловић упркос прикривеној сарадњи са њим.[9] Истовремено са узимањем учешћа у борби против окупатора, Михаиловић је већ почетком септембра 1941. упутио делегацију на састанак са генералом Недићем ради договора о заједничкој борби против партизана. Делегацију су чинили потпуковник Миодраг Павловић и мајор Александар Мишић.[10] Недић је након склапања споразума одмах издао новчану помоћ, коју је делегација понела са собом. Недић је потом одмах отишао код команданта Србије, генерала Хајнриха Данкелмана, с молбом да одобри легализацију Михаиловићевих четника, што је Данкелман одмах прихватио. Недић се надао да ће неутралисати Михаиловића и натерати га да прекине сарадњу са партизанима, након чега би се Недић могао сконцентрирати своју одреде против партизана и завести ред и мир у Србији.[10]

Нова влада није била ништа успешнија од свог претходника, па је Недић на седници владе 16. септембра 1941. предложио да се она распусти и да се дозволи суседним државама да одржавају ред у Србији. Међутим, министар Михаило Олћан је предложио да се од домаћег становништва оформе добровољачке јединице и обећао да преко Збора може пронаћи 500 добровољаца.[11] Чак пре него што је Недић ступио на челу марионетске владе, Немци су склопили споразум са Костом Пећанцем да пребаци неколико хиљада својих четника у Недићеву жандармерију.[12] Када је крајем октобра 1941. године, Михаиловић отпочео непријатељства са партизанима, Недић је с мањим жаром исказивао своје непријатељство.[13] Ипак, како је Михаиловића западна пропаганда славила као вођу отпора немачкој окупацији, ови контакти је на неко време заустављена. У новембру су и неки Михаиловићеве четници легализовали свој статус у Недићевој влади и били придодати жандармерији као помоћне трупе.[12] Уз Недићеву помоћ Немци су успели да умире Србију и да присили на повлачење комунистичке партизанске одреде и оне четнике који се нису сложили да сарађују са Немцима.[тражи се извор од 09. 2009.] Преосталим четничким одредима у Србији је дозволио легализацију, тј. стављање под његову команду.

Немци су после сламања Ужичке републике, покушали да уклоне и Михаиловића као потенцијалну опасност. Међутим, Михаиловић им је побегао, па су Немци сумњали да је Михаиловића упозорио неко близак Недићевој влади, министар унутрашњих послова Аћимовић или пуковник Коста Мушицки, команданат Љотићевих добровољаца. Хапшење Мушицког и немачке оптужбе је довело Недића у тежак положај, али му је успело да убеди Немце да за то није знао и да је у ствари изричито забранио Аћимовићу да одржава везе са Михаиловићем.

Како су после гушења устанка Немцима биле потребне јединице за друге фронтове, оно су повукли своје снаге из Србије и, да би их одменила крајем 1941. бугарска војска је у три фазе ушла на простор Недићеве Србије, под оперативним надзором Немаца,[14][15] иако се Недић зарицао да ће извршити самоубиство ако до тога дође.[15][16]

До напада нацистичке Немачке на СССР у окупираној Србији је владао ред и мир, што је омогућило примање великог броја избеглица, углавном српског порекла западних делова Југославије које је контролисала колаборационистичка Независна Држава Хрватска (у данашњој Хрватској, Босни и Херцеговини и Срему), Срба са из Бачке и са Косова и Метохије, али такође и протеривање Словенаца у Србију, укључујући и Милана Кучана, који је био дете у то време. Често се прецењује улога коју је Недић имао у прихвату избеглица. Из немачких извора се види да су Немци захтевали да се прогнани Срби прихвате. Избегло српско и словеначко становништво је мрзело Немце и укључивало се у партизане или четнике у Србији.[17] Немци су прихватом избеглица спречавали развој устанка у НДХ, јер су Срби, уместо бекства у шуме и планине, долазили у Србију, под контролу власти.[18] Квислинпка влада је запошљавала избеглице на места упражњена отпуштањем Јевреја, жена и нелојалних Срба.[19] Неке избеглице су регрутоване у квислиншку жандармерију, СДС и СДК.[17]

Активности Недићеве владе до 1943.[уреди]

Недић је са генералом Данкелманом склопио усмено неке споразуме о проширењу својих овлашћења, али након Данцкелманове смене у септембру 1941., на те споразуме Данкелманови наследници су игнорисали и Недићева власт се постепено смањивала. Недић је непрестано имао тешкоћа с немачким војним властима, неколико пута је претио оставком и вршио бројне промене у свом кабинету. Иако је његова власт крајем 1943. практично престала да постоји, остао је на положају све до краја немачке окупације Србије, до почетка октобра 1944.[14]

Недић није имао никакве стварне моћи у доношењу одлука, а био је потпуно свестан да му Немци уопште не верују. Након јануара 1942. морао је и он прогутати неугодан свршени чин да су већину његове земље окупирали Бугари, који су од почетка до краја били крајње омрзнути.[14] Немци су одузели Недићу команду над Српском државном стражом, коју су ставили под команду СС генерала Аугуста Мајснера. Имао је мање-више трајних проблема с дисидентским елементима у својој влади. С друге стране, четници су се успешно инфилтрирали на свим нивоима у Српску државну стражу и администрацију. Окупатор и квислинзи нису успели потпуно да пацификују Србију и реше се партизана. Српски народ га је углавном посматрао са неповерењем, па и са мржњом, мада је у почетку имао подршку приличног броја својих земљака, који су веровали да је спасио много српских живота и кад је на велико опомињао становништво да не предузима акције насиља и саботаже. Али како се рат развијао бивало је све јасније да ће Немци изгубити, па је и подршка Недићу непрестано опадала.[14]

Недић је био противник Југославије, али је био одан династији Карађорђевић. Недићевој влади је немачка окупациона управа дозволила држање ограничене наоружане формације назване Српска државна стража која је у почетку бројала око 17.000 људи. Поред тога, од присталица Димитрија Љотића формиран је Српски добровољачки одред (касније Српски добровољачки корпус) под административном надлежношћу Недићеве владе. СДС и СДК били су наоружани и опремани од стране немачке окупационе управе и били су јој тактички потчињени. У мањим акцијама ове снаге деловале су самостално, а у већим под немачком тактичком командом. Главни задатак Недићеве владе била је борба против оружаних формација непријатељских према немачкој управи и терор према политичким противницима. Недић је послао Аћимовића у заробљеничке логоре у Немачкој да међу заробљеним официрима бивше југословенске војске испита расположење према квислиншкој влади, као и то да ли желе да се врате у земљу и ставе јој се на располагање. Немци су ослободили део заробљених официра и војника, који су враћени у Србију, и распоређени у министарства и Српску државну стражу. Први значајан меморандум окупационим властима који је упутила Недићева влада био је састављен у марту 1942. У њему је исказано незадовољство немачким третманом Владе народног спаса и затражили да се ојача њен положај. Недић је предложио да се СДК и Пећанчеви четници укључе у склоп СДС и да он преузме контролу над овом силом, да се именује регент који би владао Србијом у име краља Петра II и да се повуче бугарска војска, али је тај предлог оштро одбијен.[20]

Недићева влада обезбеђивала је комуникације, омогућавала привредну експлоатацију Србије од стране Немачке и врбовала раднике за рад у Немачкој. Даље, бавила се про-немачком, антисемитском, расистичком и антикомунистичком пропагандом.[21]Недићева влада управљала је Бањичким логором и бројним другим мањим установа за терор и елиминацију противника окупације и нацизма.[тражи се извор од 10. 2013.]

Једна од сталних жеља Милана Недића је било проширење територије Србије под привидним надлежношћу његове владе. У првој фази, Недићева влада претендовала је на источни део Босне и део Херцеговине (негде око 17 срезова), затим на Срем и део Далмације који су припали НДХ. Са својим братом Милутином (који је пуштен из немачког заробљеништва почетком 1942) и осталим сарадницима, Недић је почетком фебруара 1942. упутио меморандум војноуправном команданту Србије, генералу Паулу Бадеру који се тицао припајања Србији источних делова НДХ. Бадер се у почетку сложио са меморандумом и у Београд су позвани четнички командант источне Босне Јездимир Дангић, усташки министар Вјекослав Вранчић и домобрански пуковник Федор Драгојлов. Хрватска страна и виши немачки званичници су се супроставили овом меморандуму, па је и Бадер променио мишљење и овај Недићев покушај је пропао.

У спровођењу холокауста у Србији је кључну улогу имала квислиншка Недићева влада, чија је полиција и жандармерија својски помагала нацистима. У духу националсоцијализма, Недићева влада је својим декретима прво спровела одлуке окупационих власти о губљењу права на рад Јевреја и Рома. Уредбама Недићеве владе је забрањено “Јеврејима и Циганима” да раде у државним службама, да буду студенти београдског Универзитета, да учествују у Националној служби рада за обнову Србије, а сва њихова имовина проглашена је власништвом Србије без накнаде.[22] У августу 1942. Немци су објавили да је Србија очишћена од Јевреја.[23]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Режимска пропаганда је представљала Недића као „оца Србије“, који обнавља Србију и који је прихватио своју улогу да спасе српски народ.[24] Институције које је основала Недићева влада су биле сличне онима у нацистичкој Немачкој, док су документи које је потписивао Недић користили расистичку терминологију узету из национал-социјалистичке идеологије. Пропаганда је славила „српску расу“, прихватајући њено „аријевство“ и одређивала српски „животни простор“.[25] Апеловало се на омладину да прати Недића у изградњи новог поретка у Србији и Европи.

Недић је желео да убеди јавност да је за Србију рат завршен априла 1941. Своје време је описивао као време после рата, тј. као „време мира, напретка и спокојства“.[25] Недић је тврдио да су све акције његове владе одобрене од окупатора, коме народ треба да буде захвалан за „обезбеђен живот и часно место сарадника у изградњи новог света“.[26] Колаборационистички режим је имао непоколебљиву веру у немачку победу, међутим у Србији није успео да освоји наклоност великог дела српског народа, који се више окретао четницима и партизанима. Недић се искрено трудио да умањи српске жртве, али према комунистима није показивао никакву милост. У својим прогласима је позивао на уништење комунизма и затирање сународника који су узели учешћа у народноослободилачком покрету.[25]

Михаиловић је вршио притисак преко избегличке владе јавним осуђивањем Недића, Љотића и Пећанца, одузимањем чинова Недићевим генералима и другим официрима и стављањем колаборатора под слово „З“.[27] У августу и септембру 1942. Недић је још једном покушао да стави СДС под своју команду, али је ново немачко одбијање довело да размишља о оставци.[20] Недић је и раније претио оставкама из сличних разлога, али овај пут Немци су га озбиљније схватили и понудили му пријем код Адолфа Хитлера. До овог тренутка Недићев ауторитет је постао безначајан, али није хтео да напусти Немце.[20] Упркос његовим честим жалбама, Немци су и даље сматрали Недића најбољом особом за председника марионетске владе.[28]

Недић је у сељаштву видео основу српског друштва, сељаштво је било „праизвор” животне снаге и представник „расних особина српског народа“. Село је током читавог рата глорификовано и супротстављано “однарођеном” граду, који је приказиван као узрок свих несрећа и државне пропасти. Посебна мета осуде био је Београд јер је “изгубио” национална обележја и био “окупиран” Јеврејима, масонима и комунистима.[29] По његовом налогу су Илија Пржић и Цветан Ђорђевић почетком 1943. године са групом сарадника саставили Главни циљ народно-задружног уређења државе, пројекат о „сељачкој држави”.[30] Жеља је била да се унапреди материјални и духовни живот и ојача сељаштво. Држава би пружала сељацима помоћ, а на челу уједињених српских домаћина био би Милан Недић као врховни домаћин.[31] Овај пројекат би претворио Србију у корпоративну државу блиску визијама Димитрија Љотића.[28] Неки немачки званичници су сматрали да би требало подржати пројекат, док су му се супроставили генерал Мајснер и Хитлер, који је пројекат оценио „неправодобним“.[28]

У међувремену су партизани израсли у војску значајне снаге и у лето 1943. су били поново активни широм Србије. Обновљене партизанске активности су дубоко бринуле одговорне немачке заповеднике, јер је снага окупационих снага знатно опала током релативно мирних месеци током 1942. Маја 1943. Недић је покушао да СДК повећа на пет пукова, али Немци то нису одобрили.

Нојбахерова мисија[уреди]

Територија планиране српске државе

После многих одлагања, Недић се 18. септембра 1943. срео са Хитлером у Берлину. Недић је Хитлеру предложио пројекат уједињења Србије и Црне Горе (у њиховим тадашњим, ратним границама) са одређеним деловима територије НДХ који нису ушли у састав Бановине Хрватске на основу споразума Цветковић-Мачек из 1939. године. Хитлер није био заинтересован за обнављање државности Србије и њена територијална проширења, тако да је предлог Недића још током самог састанка одбијен. Заузврат, Недићу је обећано да ће му се дати команда над СДС и СДК. Након свог повратка у Београд, Недић је позвао војног заповедника Србије, генерала пешадије Ханса Фелбера, да би уговорили пренос команде, али му је Фелбер пренео да је добио наређење да не уради то. Све до 2. новембра 1943. Недићу није дата команда над СДС и СДК.

Недић је у немачку победу веровао све до у 1943. Капитулација Италије и порази на Источном фронту натерали су Немце да потраже нове савезнике међу четницима на антикомунистичкој основи. Недић се противио споразумима команде Југоистока са четницима који су тежили томе да их као немачке лутке одгурну у страну за вољу четника.[32] Немачка војска је објашњавала Недићевом режиму да су уговори склопљени између Немаца и четника склопљени на уаједничкој антикомунистичкој основи и да ће обе стране имати користи од тога. Међутим, било је очигледно да је Недићев положај пољуљан, а Михаиловићев јак. Четничка инфилтрација у Недићеву администрацију, која је и до тада била значајна, је сада постала очигледна. Са четницима су склапали договоре многи бивши и садашњи Недићеви чиновници: бивш министар унутрашњих послова Милан Аћимовић (који је имао везе са четницима још од 1942), шеф Српске државне безбедности Драгомир Јовановић и генерал Миодраг Дамјановић, шеф Недићевог кабинета и Михаиловићев човек.[33]

Улазак Црвене армије[уреди]

Према немачком документу, српске снаге које су се бориле на страни Немаца имале су од 15. марта до 15. августа губитке од 4.807 људи, од чега су 3.958 чинили „лојални четници“, 541 припадник Српског добровољачког корпуса и 308 припадника Српске државне и Српске граничне страже.[34]

Крајем августа 1944. совјетска Црвена армија се приближила источним границама Југославије. Почетком септебра она је напала Бугарску и принудила је да се окрене против Немаца. Михаиловићеви четници су у међувремену били преслабо наоружани да се одупру партизанском продору у Србију тако да су неки његови официри се састали са немачким официрима да би уговорили састанак са Нојбахером и добили његову подршку. Ипак, идеја је стигла до Милана Недића који је предложио оснивање армије од уједињених антикомунистичких снага. Он је уговорио тајни састанак са Михаиловић, који се десио око 20. августа.[35] По доступним докуменатима, њих двојица су се састали у затамњеној соби и Михаиловић је ћутао већину времена, тако да Недић после није био сигуран да је причао са правим Михаиловићем.[35] Чини се да је Недић понудио да затражи оружје од Немаца и да стави своју Српску државну стражу под Михаиловићеву снагу, вероватно као покушај да промени страну, пошто је Немачка губила рат.[36] Током августа немачки командант југоистока Максимилијан фон Вајхс покушавао је да од Хитлера добије одобрење да уједини Михаиловићеве и Недићеве снаге у јединствен српски корпус који би Немци опремили и који би се борио на њиховој страни. Нојбахеру се свидела идела, али ју је Хитлер одбацио, који је сматрао да је ово покушај да се направи енглеска пета колона.

Бекство и смрт[уреди]

Дана 4. октобра 1944, Недићева влада је распуштена, а он је 6. октобра, заједно са већином својих министара, пребачен, по одлуци Немаца, из Београда преко Будимпеште у Беч, а касније у Кицбил.[37] Кицбил је било место где су биле смештене све владе чије су земље Немци окупирали. Британске снаге су га предале југословенским снагама 1. јануара 1946. године.

Недић је затворен у Београду, и редовно га је саслушавао мајор Мило Милатовић. Београдске новине су 5. фебруара објавиле вест да је Милан Недић извршио самоубиство скочивши кроз прозор док чувари нису пазили.

Миодраг Младеновић, капетан ОЗНЕ тврди да је Недић 4. фебруара 1946. године сахрањен на Централном гробљу у Београду.[38]

Покушаји рехабилитације[уреди]

Прву иницијативу за рехабилитацију Недића поднели су 1992. у Народној скупштини Републике Србије посланици Српског покрета обнове Слободан Ракитић, Војислав Недељковић, Влатко Вуковић и Милан Миковић. Та иницијатива је прошла незапажено. Од 1992. у Звездара театру се играла представа Ђенерал Милан Недић Синише Ковачевића.

Српска академија наука и уметности је уврстила Милана Недића у свој списак 100 најзнаменитијих Срба. Ванпарламентарна Српска либерална странка Косте Чавошког је затражила рехабилитацију Милана Недићa.

Недићев портрет је био уврштен међу портрете других српских председника владе у згради владе Србије за време мандата Војислава Коштунице. Уклољен је 2008. на захтев потпредседника владе Ивице Дачића.

Решењем вишег суда из 2014. одбачен је захтев за судском рехабилитацијом Милана Недића.

Библиографија[уреди]

Насловна страна књиге ђенерала Недића „Српска војска на албанској голготи“

Милан Недић је за живота објавио своје три књиге:

  • Српска војска и солунска офанзива
  • Српска војска на Албанској Голготи
  • Краљ Александар Први Ујединитељ.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Стефановић (1984), стр. 57.
  2. ^ а б Борковић (1979a), стр. 87-88.
  3. ^ Tomasevic (1975), стр. 109.
  4. ^ а б Борковић (1979a), стр. 91.
  5. ^ Tomasevich (2002), стр. 68.
  6. ^ а б Tomasevich (2002), стр. 181.
  7. ^ Tomasevich (2002), стр. 182.
  8. ^ Милосављевић (2006), стр. 29.
  9. ^ Петрановић (1992), стр. 227.
  10. ^ а б Tomasevich (1975), стр. 197.
  11. ^ Борковић (1979a), стр. 359-360.
  12. ^ а б Tomasevich (2002), стр. 183.
  13. ^ Tomasevich (2002), стр. 214.
  14. ^ а б в г Tomasevich (1975), стр. 92.
  15. ^ а б Петрановић (1992), стр. 226.
  16. ^ Tomasevich (2002), стр. 198.
  17. ^ а б Tomasevich (2002), стр. 220.
  18. ^ Петрановић (1992), стр. 228.
  19. ^ Милосављевић (2006).
  20. ^ а б в Tomasevich (2002), стр. 211.
  21. ^ Милосављевић (2006), стр. 20-30.
  22. ^ Милосављевић (2006), стр. 25.
  23. ^ Holocaust in Serbia, Приступљено 12. 4. 2013.
  24. ^ Милосављевић (2006), стр. 17.
  25. ^ а б в Милосављевић (2006), стр. 18.
  26. ^ Милосављевић (2006), стр. 19.
  27. ^ Pavlowitch (2008), стр. 96.
  28. ^ а б в Tomasevich (2002), стр. 212.
  29. ^ Милосављевић (2006), стр. 34.
  30. ^ Петрановић (1992), стр. 462.
  31. ^ Петрановић (1992), стр. 466.
  32. ^ Tomasevich (1975), стр. 336.
  33. ^ Tomasevich (2002), стр. 224-225.
  34. ^ Документи немачке Армијске групе Ф (Heeresgruppe F), Национална архива Вашингтон, Т311 ролна 195, фрејм 968, Приступљено 12. 4. 2013.
  35. ^ а б Neubacher (2004), стр. 159.
  36. ^ Roberts (1973), стр. 257–258.
  37. ^ Борковић (1979b), стр. 363.
  38. ^ „Недић сахрањен на Централном гробљу“, Вечерње новости, 23. јун 2009. (приступљено 2. септембра 2012)

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]