Милан Стојадиновић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Милан Стојадиновић

Милан Стојадиновић, економиста и политичар
Милан Стојадиновић, економиста и политичар

Биографија
Датум рођења 4. август 1888.
Место рођења Чачак (Краљевина Србија)
Датум смрти 24. октобар 1961.
Место смрти Буенос Ајрес (Аргентина)
Народност Србин
Вероисповест Православна
Политичка партија Југословенска радикална заједница,
Српска радикална странка
Диплома са Универзитет у Београду
Професија правник и економиста
Мандат(и)
Председник Владе Краљевине Југославије
24. јун 19351939.
Претходник Богољуб Јевтић
Наследник Драгиша Цветковић
Министар финансија Краљевине Југославије
19241928.

Милан Стојадиновић (18881961) био је српски политичар, правник, економиста и професор универзитета.

Животопис[уреди]

Преко оца који је је био судија у Чачку, породица Стојадиновић ушла је први пут у редове интелигенције што је знатно одредило ток васпитања и образовања младог Милана: основна школа, месна гимназија, домаћи универзитет. Према положају оца одређена је и врста студија: права.

Живот студента права Стојадиновића био би га можда одвео уобичајеним путем са унивезитета у једну добру адвокатску канцеларију или државну службу, да тадашњи министар финансија Протић није био упозорен на нарочиту обдареност младог правника за финансијску политику. Последица тога била је да је добио државну стипендију за иностранство, са којом је школске године 1910—1911. провео један семестар у Минхену, а 1911. летњи семестар у Берлину практички у главном пруском рачуноводству у Потсдаму и сакупио податке за своју докторску тезу о немачком буџету, са којом је идуће године био промовисан код доцнијег министра иностраних послова Нинчића за др. права.

Докторат права отворио му је пут у вишу државну службу. Али Стојадиновић је желео да најпре прошири своје познавање Европе: 1912. отишао је у Париз, где је као хоспитант радио у Министарству финасија, а 1913 у Лондон. После тога постао је писар Министарства финансија у Београду. Четири године доцније, кад му је било тридесет година, постао је начелником, 1919 напустио је државну службу и постао директор новоосноване Бритиш Тред Корпорешен у Београду. Истовремено предавао је на београдском универзитету привредне и финансијске науке.

Политичка каријера[уреди]

Министарска каријера почиње године 1924. Никола Пашић, шеф Радикалне странке којој се придружио Стојадиновић, запазио је младог професора и привредног стручњака. Узео га је у своју владу као министра финансија и поверио му задатак да стабилизује југословенску монету. Стабилизација динара била је прво дело Стојадиновићево, и од њега се његово име прочуло у најширим круговима. Стојадиновић је иступио из владе 1928. За време краљеве дикатуре није био политички активан, већ је сасвим повучено живео у својој београдској вили и студирао. У једној мисији коју му је поверио краљ Александар, Стојадиновић је отишао у САД. Кад се вратио ступио је у управне одборе неколико предузећа и постао председник београдске Берзе.

У децембру 1934, после атентата на краља Александра у Марсељу, Стојадиновић је напустио свој повучени став. По жељи кнеза-намесника Павла и Намесничког већа Југославије др Стојадиновић је позван у владу, кратко време после парламентарних избора од 16. маја 1935. Избори су показали опасан расцеп у Југославији. Влада Богољуба Јевтића, која је провела те изборе, добила је већину гласова, али су се у земљи појавила два фронта. У једном фронту скупили су се Хрвати, већина Словенаца, босански муслимани, као и велики део Срба. Претила је опасност, да ће се, ако буде настављена Јевтићева политика, настале супротности још продубити и проузроковати катастрофалне потресе у државном животу. Такав положај био је тим опаснији, што се земља још није опоравила од трагедије коју је претрпела трагичном смрћу краља Александра у Марсељу, 9. октобра 1934. године.

Стојадиновићева влада[уреди]

У ситуацији новог заоштравања после петомајских избора, кнез Павле Карађорђевић, делујући из позадине, изазвао пад Јевтићеве владе и мандат за састав нове доделио Милану Стојадиновићу. Стојадиновићев долазак на чело Владе, 24. јуна 1935. године, значио је да је у Београду превагнуо британски утицај. Познати финансијски стручњак био је директор филијала два британска концерна у Краљевини Југославији.

Привреда[уреди]

Стојадиновић је био први премијер са модерном економском визијом, решен да унутрашњу и спољњу политику стави у службу економије. Спроводио је политику јавних радова, градио је пруге у брдским пределима, нове путеве, поправљао и проширивао луке, изграђивао обалоутврде и канале и за те радове запослио око 150.000 људи, док је ситним и средњим сељацима укинуо добар део дугова и тако повећао њихову куповну моћ. Посебно се занимао за напредак индустрије. Захваљујући, између осталог, и његовом настојању, отворена је рафинерија бакра у Бору, рафинерија олова у Трепчи и алумијума крај Шибеника. За његове владе подигнуто је укупно 111 нових фабрика и основано сто нових индустријских предузећа, у 92% случајева са домаћим капиталом. Изграђене су нове електричне централе и нови далеководи. Основу тешке индустрије чинили су државни рудници железа у Љубији и Варешу, топионица и ливница у Варешу и железара у Зеници, све и обједињено у оквиру предузећа „Југострој“. Тада се почело са стварањем авиоиндустрије у Земуну и аутоиндустрије у Раковици, отворена је фабрика сумпорне киселине „Зорка“ у Шапцу, а произведена је и прва домаћа локомотива „Сава“. Његова влада је такође иницирала и доношење шестогодишњег привредног плана (1938—1944), првог таквог у историји Србије и Југославије. Ипак, и поред стварног привредног напретка, Србија је у четрдесете године ушла као још увек слабо индустријализована земља.[1]

Политика[уреди]

Када је Стојадиновић преузео место председника владе, унутрашња ситуација Југославије већ је означавала тенденције ка једној значајној политичкој промени. Ослоњајући се на кнеза Павла, Милан Стојадиновић се посветио пре свега два изузетно тешким задацима, а то је коренита измена југословенске унутрашње и спољне политике. Језгро Стојадиновићеве владе чинили су припадници Главног одбора Народне радикалне странке, Словенске људске странке и ЈМО - која је убрзо после петомајских избора напустила опозиционо табор. Стојадиновић је увидео, да земљу треба сместа довести до смирења. Зато је привукао у владу представнике Словенаца и босанских Муслимана као и присталице старе србијанске Радикалне странке, која је још увек престављала најјачу странку у Србији. У Декларацији владе 4. јула 1935. године Стојадиновић је, дистанцирајући се од Јевтића и његове владе, оспорио било чији монопол на југословенски идеал: "Аманет који је оставио покојни Витешки Краљ Александар Први Ујединитељ да чувамо Југославију велики је Аманет, али тај Аманет није остављен на чување једној влади или једној политичкој групи. Тај Аманет остављен је целом југословенском народу." Влада Стојадиновић - Корошец - Спахо пошла је од тога да ће Ујединитељев аманет најбоље сачувати ако буде ишла путем смиривања и стишавања политичких заоштрености. У Хрватској започео је да проводи политику попуштања и најширег споразумевања да и онде дође што пре до смирења. Стојадиновић је показао намеру да прими у владу и представнике Хрвата, али му није успело да спроведе ту замисао, јер су Хрвати одмах захтевали ревизију Устава, што кнез Павле није био спреман да одобри, због отпора који би то изазвало код Срба, мада је и сам мислио да је постојећи устав недемократски[2].

Јереза[уреди]

Без намере да у скорије време иде на скупштинске изборе, Стојадиновићева влада се изјаснила за сардњу са „Јевтићевом скупштином“. Већ на првим седницама те скупштине формирала се Јевтићева мањина и Стојадиновићева већина. Већина посланика који су свој избор дуговали више извршној власти него народу, окренула се новом шефу власти. Поред владавинске већине у Скупштини, Стојадиновић је приступио формирању странке, која је требала да створи утисак и о већини у народу.

Нова странка добила је име Југословенска радикална заједница, а по скраћеници ЈРЗ одомаћило јој се име Јереза као нека врста надимка. Састављен је програм и статут странке, прикупљен потребан број потписа и 19. августа 1935. свечано поднета пријава Министарству унутрашњих послова. ЈРЗ је настала обједињавањем остатака три старе, прешестојануарске странке, та странка је вратила у оптицај идеју троименог народа. У њеном програму стајало је да "поштовање трију имена нашега народа - Србин, Хрват и Словенац и њихове равноправности, поштовање традиције, јер ће се на тај начин развијати међусобно поверење." Хрватска сељачка странка и стране дипломате имали су утисак да је ЈРЗ основана са циљем да се постави политички обруч око Хрвата, односно да се изолује ХСС. Ипак, изгледа вероватније да су и Стојадиновић и кнез Павале у ЈРЗ видели средство да се Мачек натера на компромис. У току организовања Јерезе, Стојадиновић је Словенију, односно Дравску бановину, препустио Корошецу као њеном фактичком господару. Мехмед Спаху, препустио је надмоћну улогу у крајевима бивше Босне и Херцеговине, чиме је од себе одбио већину тамошњих Срба.

Спољна политика[уреди]

Састанак министра иностраних послова Пољске Јозефа Бека са члановима југословенске владе у Београду 28. маја 1936. Слева на десно: министар индустрије Урбанић, министар војни генерал Љубомир Марић, Јозеф Бек и премијер Југославије Милан Стојадиновић. Снимљено вероватно на тераси ресторана хотела Авала код споменика Незнаног јунака.
Председник владе Стојадиновић (лево) у разговору са немачким министром иностраних послова фон Нојратом, јануара 1938.

Односи са Италијом и са двема државама Римских протокола, Аустријом и Мађарском, били су веома затегнути; Немачка је водила агитацију код немачких мањина у Југославији и српских организација. У Хрватској није престајало једно хронично врење са сталним нередима и немирима који су постајали забрињујући. Католички епископат отворено се жалио на гоњење католика. Комунистичка пропаганда проузроковала је праву пустош. Осећало се да недостаје рука шефа, време пунолетства младог краља Петра II било је још удаљено. Будућност Југославије није изгледала насмејана. Не треба заборавити да 1935. осовина Берлин-Рим није још постојала ни у зачетку, и да је Бенито Мусолини охрабривао аустријске легитимисте, тако да би једна рестаурација Хабзбурговаца у Бечу или Будимпешти изазвала отцепљивање Хрватске, а вероватно и Словеније, док би Италија фаворизовала овај развој, а Бугарска чекала свој час да се баци на традиционалног српског непријатеља. Најзад, привредна криза је била на врхунцу. Земљораднички производи били су изложени невероватном паду цена, док су трговина и индустрија Југославије биле запале у тешку ситуацију, а банкама је претила пропаст. Монета је изгубила равнотежу.

Убрзо после погибије краља Александра дошло је до промене у француској спољној политици која је изазвала промене и у југословенксој. Француска, која је пред опасношћу од Немачке приближила Италији, није хтела да чује да се Италија окривљује за Марсејски атентат. У јесен 1935, италијански напад на Абисинију изменио је из основа односе међу великим силама и међународни положај Југославије. Новембра 1935. године, Друштво народа реаговало је завођењем санкција против Италије. Што се тиче Југославије, забрана трговине с Италијом, која је била њен главни партнер, довела до продора Немачке. Свестан да за економским везивањем следи политичко, кнез Павле и Стојадиновић су од Енглеза тражили да повећају трговину с Југославијом. Добили су одговор да у Британији важи правило да трговци купују где желе. Адолф Хитлер је у марту 1936. године ушао с војском у Рајнску област која је по Версајском споразуму била демилитаризована, тампон зона између Немачке, Француске и Белгије. Било је питање само времена када ће доћи на ред Аншлус и Чехословачка. Француска је изгледала слаба да себе брани, а камоли друге. Пошто се мислило да је Француска спремна да Југославију жртвује Италији, Стојадиновићева политика се још више окренула према Немачкој. Реализам југословонскег премијера схватио је брзо да удаљена Француска, која је преживлавала Блумово искуство, не може и неће да пружа финансијску помоћ. Немачка је поред тога имала одлучујућег удела у побољшању југословенске привредне кризе. Берлин је откупио жетву од земљорадника и уступио кредит банкама и творницама, снабдевајући оружјем и ратним потребама Југославију, као и локомотивама и вагонима. Мала Антанта била је жртва једне озбиљне кризе, француско-југословенски савез био је поколебан због марсељског атентата и верзија о немарности француских власти у вези са овим. У новој међународној ситуацији, Југославија, а са њом и Румунија, одвајале су се од Француске и Мале Атанте. У септембру 1936. године, оне су одбиле Бенешов предлог да се задатак Мале Атанте прошири на одбрану не само од Мађарске, него од било чијег напада. Стојадиновић је ишао путем Велике Британије која је, после скидања санкција Италији јуна 1936, повела политику приближавања Мусолинију и Хитлеру. На подстицај из Лондона и Берлина, Стојадиновић је почетком 1937. године склопио с Бугарском уговор о „искреном и вечном пријатељству“, којим се ова одрекла претензија на Македонију, Цариброд и Босилеград. Убрзо по склапању британско-италијанског споразума, 25. марта, и између Југославије и Италије скопљен је споразум о пријатељству. Гроф Ћано је потписао са Стојадиновићем уговор који је личио на један политичко-војни савез. Из овога је произашао један став Мађарске и Бугарске према суседној Југославији. Једино је Аустрија остала незадовољна. Пред улазак немачких трупа у Аустрију, Хитлер је добио Мусолинијев пристанак. У југословенским владајућим круговима одраније се мислило да је Аншлус мање зло од рестаурације Хабзбурга. Зближење између Немачке и Краљевине Југославије парализирало је у исто време опасност од Хабзбурговаца, заједничка стрепња била је од рестаурације у Аустрији или Мађарској. Већ у јуну 1938. године на ред је дошла Чехословачка. За Стојадиновићеву Владу било је најважније да Мађарска не нападне Чехословачку, пошто би то и за Југославију као чланицу Мале Антанте било поражавајуће. У јеку напатости поводом Судета, Мусолини је 19. септембра, накратко посетио југословенску територију, поздравио југословенску заставу и трупе са "помоз Бог јунаци". То је значило да ће Италија и Југославија у предстојећем сукобу око Чехословачке остати неутралне. У Београд је 24. септембра, из Рима стигла вест да ће Мађарска мировати.

Конкордатска криза[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Конкордатска криза

Кнез Павле и надбискуп Бауер водили су разговор о мерама за сређивање односа између римокатоличке цркве и државе, Бауер је тражио да се распусте масонске ложе и закључи конкордат. Кнез Павле је обећао да ће католичкој цркви у већој мери изаћи у сусрет. Први потез Стојадиновићеве владе ишли су у том правцу. По Стојадиновићевом налогу, министар правде Људевит Ауер, католик из Сиска је пре поласка за Рим посетио Патријарха Варнаву Росића, текст конкордата био је достављен српском патријарху. Министар Ауер је потписао конкордат, у Риму, 25. јула 1935. године. О потписивању конкордата, Стојадиновићева влада и Ватикан издали су своја саопштења. У саопштењу Стојадиновићеве владе изнето је да ће се конкордатом спровести, „Уставом код нас усвојена, равноправност католицизма са осталим признатим конфесијама." Посебно је наведено да се Света Столица обавезала да ће поштовати југословенске државне интересе приликом попуњавања црквених положаја, нарочито оних најважнијих. Ватиканско саопштење садржало је више детаља. Ни Југословенска, ни Ватиканска страна није текст Конкордата ставила на увид јавности. Потписивање Конкордата прошло је без реакције у југословенској јавности. У међувремену, копија конкордата извађена је из фиоке патријарха Варнаве. Вероватно подстакнут од неког из опозиције. Конкордат, који је чекао на ратификацију у парламенту, лежао је у Стојадиновићевој фиоци петнаест месеци. Пошто је, почетком новембра 1936, Намесништво издало указ којим је овластило председника Владе да Конкордат упути Народној скупштини, реаговао је Архијеријски сабор. Почетком децембра влади је упућен меморандум са поруком да Српска црква не може на такву одлуку да пристане. Тек од марта 1937. године у Народном представништву, борба око Конкордата се распламсавала, неколоко месеци пре него што је његова ратификација стављена на дневни ред. Од пролећа 1937. свештенство и опозиција, ослањајући се на опозиционе говоре у Скупштини, развили су тако жестоку кампању против Владе, да се створила свеопшта психоза смртне опасности за српско православље. Стојадиновић је покушавао да парира кампањи која се захуктавала. Пред Светим синодом у Патријаршији изнео је све разлоге којима су његови претходници били руковођени у питању Конкордата. Наводећи да је Конкордат дело краља Александра, и да Намесништво жели његову ратификацију, он је напомињао да је и Никола Пашић закључио Конкордат.

Гледајући како се око Српске цркве скупљају сви противници режима, и они који нису имали појма шта садржи Конкордат, и они који су заборавили када су последњи пут ушли у цркву, Стојадиновић је питање Конкордата схватио као питање угледа шефа владе. Игром случаја, како је нарастала конкордатска криза, стање здравља патријарха Варнаве се погоршавало. У једном тренутку пронет је глас да је отрован. За 19. јул, када је била заказана седница Скупштине о Конкордату, било је заказано и молетествије за оздрављење оболелог Патријарха. Замишљена „као велика манифетсација у борби против Конкордата“, литија је кренула у Кнез Михаилову улицу. У Кнез Михаловој настала је туча и рвање грађана са полицајцима и жандармима. Интервениција полиције је била брутална, али су повреде учесника литије преувеличаване. Политичка борба, око Конкордата се наставила. Кнезу Павлу је упућен меморандум Светог синода „у коме се тражило да одмах Краљевска влада др Милана Сојадиновића поднесе оставку и да се Конкордат скине са дневног реда. Стојадиновић није хтео да одустане од ратификације Конкордата. Притисци на посланике да не гласају за Конкордат вршени су са разних страна - од Цркве, опозиционара, масона.

Увече, 23. јула, Конкордат је у Народној скупштини изгласан са 166 гласова, уз 129 против. Требало је да буде изгласан у Сенату, у коме је влада лошије стајала, али још исто вече, Стојадиновић је пред посланицима ЈРЗ објавио да ће се неко време сачакати са изношењем Конкордата пред Сенат. При крају дана, у коме је у доњем дому изгласан Конкордат, умро је патријарх Варнава. Свим члановима владе, осим генерала Марића, било је забрањено да присуствују сахрани. После гласања у Скупштини 1. августа, Свети архијерејски синод једногласно је донео одлуку о ескомуникацији министара и посланика православне вере, који су гласали за Конкордат и искључени су из цркве. Стојадиновић је тражио да се укине ескомуникација. После Владиног одрицања од конкордата и Црква је попустила у свом ставу према ескомуникацији. На спољнополитичком плану, Стојадиновић је конкордатом хтео да потврди своје пријатељске везе са италијанском владом. Али, и италијанска влада, бринући се да конкордатска криза не доведе до Стојадиновићевог пада, почела се хладити према конкордату. Пошто су обе стране у спору попустиле, у фебруару 1938. године, за новог патријарха изабран је Гаврило Дожић. На тај избор утицао је Стојадиновић. Црногорски митрополит био је његов пријатељ још од двадесетих година, када је као радикалски посланик ишао по Црној Гори.

Пут до пада Стојадиновићеве владе[уреди]

Стојадиновић је четири године био председник владе.

Средином 1938. године, Британија је отпочела акцију за еманципацију Балкана од Немачке, одмах се отворило питање докле ће пробритански кнез-намесник толерисати Стојадиновића и његову политику пријатељске неутралности према Италији и Немачкој. Промена југословенске спољне политике могла се извршити само променом унутрашње политике. Британски став који је био и Павлов, гласио је по Вотстону: "Све док се не реши хрватско питање, Југославија неће бити у стању да игра улогу у међународној политици, ни да помогне пријатељима, ни да импресионира непријатеља“. Стојадиновић је имао супротан став. Налазећи се у добрим односима са Мусолинијем и Хитлером, Стојадиновић није сматрао да треба чинити било какве уступке Хрватима. Његова политика споразумевања са двојицом диктатора, који су дрмали судбином Европе, везивале су руке Мачеку. За њега и његове емисаре врата немачких и итлалијанских дипломатских канцеларија била су до даљег затворена. Од јесени 1938. године, Британија је учестала са саветима и захтевима да се реши хрватско питање, кнез Павле је тај проблем узео у своје руке. Са порастом британсог интересовања за хрватско питање, пред Павлом је растао проблем звани Стојадиновић.

Децембарски избори[уреди]

Стојадиновића није било лако сменити. Сигуран у своју снагу, сам Стојадиновић је, септембра 1938. године, предложио да се не чека април 1939. него да се избори одрже 11. децембра 1938. године. Рачунао је да ће добити два милиона гласова. Павле је прихватио Стојадиновићев предлог о изборима, али не зато што је веровао у Стојадиновићев успех, него зато што је поверовао у Мачекову прогнозу. У јуну 1938, Мачек је прогнозирао да ће Стојадиновић на предстојећим изборима горе проћи од Јевтића на претходним, и то „у Србији“. Средином августа, на позив Удружене опозиције, парирајући Стојадиновићевој кампањи по Далмацији, Мачек је дошао у Београд и на митингу пред око 50.000 људи одржао говор. Током интезивне предизборне кампање, уз обилато коришћење штампе, радиа и филма, Стојадиновић је држао два-три говора недељно прилагођавајући их свакој средини понаособ. На децембарским изборима, владиној листи припало је 306 посланичких мандата, а опозицији 67. С обзиром на изборни закон који је фаворизовао листу са највећим бројем гласова. Стојадиновић је добио 300.000 гласова више него Мачек. Пред децембарске изборе, Павле је ишао у Лондон да би са британским министром утаначио преоријентацију југословенске унутрашње и спољне политике. Дани Стојадиновићевог вођства били су већ тада одбројани.

Тајни споразум Стојадиновића и Ћана[уреди]

Председник Владе Стојадиновић је примио министра спољних послова Италије Ћана на државном добру Беље у Барањи. Главни предмет разговора биле су територијалне поделе на Балкану и италијанска намера да окупира Албанију. После Хитлеровог Аншлуса, Мусолинију је био потребан његов аншлус. Ћано је убеђивао Стојадиновића у корист које би Југославија имала од тог чина. Ћано и Стојадиновић разматрали су још крупније опције. Крупни план односио се на рачун државног интегритета односно на хрватско питање. Стојадиновић се обавезао да напусти све западне крајеве, а Ћано да Италија помогне проглашење Велике Србије. Италија би добила Горски котар и јадранску обалу од Сушака до јужно од Сплита, и заузврат остали део Југославије призна као Велику Србију. Радило се о идеји краља Александра Првог ампутације Хрватске. Стојадиновић је Хрвате препустио италијанском утицају. Стојадиновић се суочио са чињеницом да Версајска Европа више не постоји, а самим тим престале су да важе наметнуте одлуке великих сила после Првог светског рата и да су наступили нови међународни односи у Европи као што су осовина Рим - Берлин. Стојадиновић је сматрао да српски народ губи енергију у Југославији, држави која је створена под притисцима Француске и Британије. Стојадиновић се још јануара 1937. године уверио да Југославија нема будућност. Тада се први и последњи пут састао с Мачеком. Стојадиновић приликом тог сусрета није нашао ни једну додирну тачку с Мачеком. О Стојадиновићевиим разговорима с Ћаном кнез Павле је одмах обавестио Британце, а ови су му препоручили да га смени. Нову владу, са „специјалном мисијом“ решавања хрватског питања, образовао је Драгиша Цветковић. Да би Немце и Италијане уверили да Стојадиновићев пад не значи промену спољне политике Југославије, на место министра иностраних послова постављен је Александар Цинцар-Марковић, дотадашњи посланик у Берлину. За Немце Стојадиновић је био једини човек који је заслуживао њихово поверење.

Српска радикална странка[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Српска радикална странка (Милан Стојадиновић)

Пошто Стојадиновићу и Ћану није успело територијално прекрајање Балкана, нове границе на територији Југославије су успоставили током преговора председник Владе Цветковић и вођа Хрватске сељачке странке Мачек, уз британску подстицај, створена је Бановина Хрватска. Споразум Цветковић-Мачек је донет 26. августа 1939. године. У фебруару 1940. године, Стојадиновић је основао Српску радикалну странку, у чијем програму је Цветковић-Мачеков споразум квалификован као државни удар, којим је "не само од хрватских, већ и од чисто српских крајева створена држава Хрвата. Она је названа Бановина, не у смислу дотадање административне јединице, већ у државно-правном смислу, као наставак некадање полусамосталне хрватске државе са територијалним проширењем као никада дотле у историји." Не одричући се идеје југословенства, СРС је као свој непосредан циљ поставила "уједињење свих Срба." Стојадиновићеви радикали су се изјаснили против споразума од 26. августа због тога што се његовом границом Србија лишила читаве морске обале изузев тешко приступачног дела од Бока которске до Бојане. У програму СРС тражило се повраћај на стање од пре 26. августа и пошто се омеђују националне територије треба да се уједине све српске области и крајеви.

Интернација и изгнанство[уреди]

На седници Крунског савета, 6. марта 1941. године, када је одлучивано о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту. У страху да Хитлер не издејствује повратак на владу Стојадиновића, као проосовинског човека, на Крунском савету је тада решено да се бивши председник владе - који се већ једанаест месеци налазио у интернацији - преда Британцима „на чување“. Противно изричитој уставној одредби „ниједан грађанин не може бити изгнан из државе“, Стојадиновић је 18. марта изгнан на грчку територију а затим предат Енглезима. Стојадиновић је 1948. године стигао у Аргентину, настанишви се у Буенос Ајресу. Умро је у својој кући 1961. године.

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Споразум Павелић-Стојадиновић

1954. године успоставио је социјалне контакте са бившим поглавником НДХ др Антом Павелићем, да би крајем те године потписао са њим споразум о разбијању и подели Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ) на три независне државе: Словенију, Хрватску и Србију. Овај нови српско-хрватски споразум који је требао да замени застарели Споразум Цветковић-Мачек из 1939. године, којим је успостављена Бановина Хрватска.

Стојадиновић и Павелић током склапања споразума.
Cquote2.png
Евентуални споразум је једини начин да се коначно стане на крај међусобном уништавању ... Јер Срби и Хрвати су стотинама година живели у посебним државама и увек у најбољем пријатељству, те сам сигуран да ћемо опет бити упућени једни на друге и помагати се у одбрани заједничких интереса.[3]
Cquote1.png
 
Милан Стојадиновић

Споразум Павелић-Стојадиновић је произвео жестоке негативне реакције од стране хрватске емиграције, српске емиграције и комунистичког режима у Југославији.[4]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Културни центар у Зрењанину - округли сто: „Нека питања модернизације Србије“, Слободан Антонић, Београд, приступ 27.5.2013
  2. ^ Нил Балфур, Сели Мекеј: Кнез Павле Карађорђевић: једна закаснела биографија, Литера, Београд, 1990, стр. 68
  3. ^ „Подела Југославије почела у Аргентини“, Вељко Лалић, Прес магазин, 15.03.2009.
  4. ^ Соха, Давор. "Рачун без крчмара", Илустрована Политика. Број 2088. (23 Јануар, 1999.)

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :