Љубомир Вујновић
| Љубомир Вујновић | |
|---|---|
 Љубомир Вујновић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 7. јул 1841. |
| Место рођења | Шибеник, Аустријско царство |
| Датум смрти | 26. јун 1883. (41 год.) |
| Место смрти | Задар, Аустроугарска |
Љубомир Вујновић (Вуиновић) (Шибеник, 7. јул 1841 — Задар, 26. јун 1883) је био српски теолог, професор, политичар и добротвор у Далмацији.
Биографија[уреди | уреди извор]
Породица[уреди | уреди извор]
Отац Никола био је свештеник и дугогодишњи катихета Задарске гимназије, а мајка Ана (рођ. Бабић).[1]
Образовање[уреди | уреди извор]
У најранијој младости са породицом се преселио из Шибеника у Задар. Тамо је завршио основну школу, гимназију и богословију. Потом је радио као учитељ у Рисну и Морињу.
Пошто је 1867. добио стипендију одлази у Русију на богословске студије. Две године похађао је Духовну академију у Кијеву (1867-1869) а потом Богословски факултет у Санкт Петербургу (1869-1871).[1] У Русији је прихватио идеје словенофилства.[2]
Професор[уреди | уреди извор]
По повратку у Задар био је 1871. суплент (помоћни наставник) а од 1872. редовни професор богословије. Предавао је основно богословље, историју цркве и изагогику са егзегетиком. Пошто се тешко разболео свечано је пензионисан 1882. на српској омладинској скупштини.[2]
Политичар[уреди | уреди извор]
Био је истакнути борац за национална права Срба у Далмацији. Један је од оснивача Српске народне странке на Приморју, као и њеног гласила Српски лист (касније Српски глас). Залагао се и за оснивање посебног српског клуба у Сабору.[2]
Своје идеје износио је у Застави и Гласу Црногораца.[2] Заједно са пријатељем и колегом са студија епископом Никодимом Милашем уредио је последње годиште Српско-далматинског магазина (1873).[3]
Добротвор[уреди | уреди извор]
Наследио је велики капитал од ујака Тодора Бабића. Пред крај живота основао је фондацију „Бабић-Вујновић заклада”, из које су сваке године додељиване четири стипендије младим Србима из Боке и Далмације[1] који су одлазили на студије.[2]