Ћу Ћубај
| Ћу Ћубај | |
 |
|
| Биографија | |
|---|---|
| Датум рођења | 29. јануар 1899. |
| Место рођења | Чангџоу (Ђангсу) |
| Датум смрти | 18. јун 1935. |
| Место смрти | Чангтинг (Фуђен) |
| Политичка партија | Комунистичка партија Кине |
| Мандат(и) | |
| Генерални секретар Комунистичке партије Кине | |
| 1927. — 1928. | |
| Претходник | Чен Дусју |
| Наследник | Сјанг Џунгфа |
уреди  |
|
Ћу Ћубај (кин. 瞿秋白, пинјин. Qū Qiūbái; 29. јануар 1899. Чангџоу, Ђангсу-18. јун 1935) био је вођа Комунистичке партије Кине у касним 1920-тим годинама и важан сарадник у развоју идеологије Мао Цедонга.
Садржај |
Рани живот [уреди]
Пореклом из истакнуте, иако сиромашне породице, Ћу је претрпео трагедију у својим раним годинама. Његов отац, који није могао створити иметак радећи на земљи, или постићи добар бирократски положај, био је присиљен да прихвати слабо плаћен посао наставника у удаљеном месту. Од посла није зарађивао много новца за породицу. Његова мајка је 1915. починила самоубиство исцрпљена животним тешкоћама и дуговима.[1] Ћу је 1916. године дошао у Пекинг, након што је провео неко време код рођака у Вухану. Није имао новца да плаћа редовну универзитетску наставу, па се уписао у новоформиран Институт за проучавање руског језика. Ту је студирање било бесплатно, постојале су студентске стипендије, а обећано је и запослење после стицања дипломе. Невољано је постао умешан у револуцију, а радикализовао се када се прикључио Покрету 4. маја.[2]
Учешће у Комунистичкој партији [уреди]
Ћу је водио усамљенички живот под захтјевима управе Института за језик, студирајући француски и руски, а у своје време будистичку и класичну кинеску филозофију. Рани контакт са револуционарским круговима остварио је учешћем у расправама Ли Даџаоа, главног књижара Пекиншког универзитета, о марксистичкој анализи. Мао Зедонг је такође био присутан на тим састанцима. Ћу је касније прихватио посао новинара пекиншких новина, и био је стациониран у Москви. Ћу је био један од првих Кинеза који је извештавао из Москве о животу у Русији након Октобарске револуције.
Он је постао вршилац дужности предсједник Политбироа 1927, након пада Чен Дусјуа, постајући стварни вођа странке. Он је организовао револуције и побуне, као што је Гуангџоушки устанак 11. децембра 1927. [3] Због немогућности да се придружи друговима у Дугом маршу услед туберкулозе, Ћу је остао у предстражи. Ту су га на крају ухапсили и стрељали припадници Куоминтанга 1935. Пре смрти је написао посљедње опроштајно писмо, које је постало део књижевне традиције комунистичког покрета.
Наслеђе [уреди]
Ћу је био веома критикован као издајник у доба културне револуције. Међутим, Централни комитет га је аболирао 1980. и данас се сматра за једног од великана КП Кине. Музеј Ћу Ћубаја постоји у родном граду Чангџоу. Ћу и руски колега, В. С. Колоколов, били су одговорни за рани развој система мандаринске романизације.[4] Од руског превода Ћу је створио службени кинески превод Интернационале, која се користи као химна Комунистичке партије Кине.
Референце [уреди]
- ^ ((en)) The Gate of Heavenly Peace, Jonathan D. Spence, Penguin 1981. страна 169, ISBN 01400.6279.3
- ^ ((en)) The Gate of Heavenly Peace, Jonathan D. Spence, Penguin 1981. страна 171, ISBN 01400.6279.3
- ^ ((en)) Mao Zedong, Zhou Enlai and the Evolution of the Chinese Communist Leadership, Thomas Kampen, Nordic Institute of Asian Studies 1999. страна 34, ISBN 87-87062-76-3
- ^ ((en)) Синвенз
Спољашње везе [уреди]
