Аксентије Максимовић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Аксентије Максимовић
Лични подаци
Датум рођења(1847-02-25)25. фебруар 1847.
Место рођењаДолово, Аустријско царство
Датум смрти13. фебруар 1873.(1873-02-13) (25 год.)
Место смртиПраг, Аустроугарска

Аксентије Максимовић (Долово, 25. фебруар 1844 — Праг, 13. фебруар 1873) био је српски композитор и диригент у Српском народном позоришту у Новом Саду.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Отац му је по занимању био ћурчија. Још у најранијим данима живота веома је успешно подржавао гласове којима их је учио стари доловачки учитељ Павле Вишњички, уз кога је стасао и истицао се међу вршњацима у појању.[2] У родном месту је похађао српску и немачку основну школу, у Панчеву нижу (са четири разреда), а у Сремским Карловцима три виша разреда гимназије.[3]

Као ђак се бавио компоновањем, дириговањем и сликарством.[4] Још као дечак је био познат по свом таленту, али и по бунтовничком понашању.[5] За свесловенску прославу 1000. годишњице Ћирила и Методија (1863) дириговао је гимназијским хором[6] у Сремским Карловцима.[2] За осам дана је успео да научи песме и диригује гимназијским хором.[7] Међу припремљеним се налазила и његова композиција за патриотску песму за мушки хор Где је Српска Војводина?,[8] на речи песме Хај, коју је Стеван Владислав Каћански, објавио у Даници (1861). Она је поред песама Устај, устај Србине, Радо иде Србин у војнике, Оро кличе са висине, постала најпопуларнија химна свог времена, коју су прихватили сви слојеви народа.[9] Због револуционарног карактера је избачен из седмог разреда гимназије, на захтев патријарха Самуила Маширевића.[10]

Према неким изворима, године 1865. године је постао студент технике у Бечу, а по повратку из Беча, Јован Ђорђевић Фотер га је 28. априла 1865. године примио за „капелника“[6] на место дотадашњег капелника, чешког музичара Адолфа Лифке,[9] у Српско народно позориште у Новом Саду,[6] где је радио и као учитељ певања.[11] Ту је упознао и своју будућу супругу Софију, глумицу и са њом се оженио 1867. године.[12] У овом браку добили су ћерку Милицу (касније Милка Марковић), будућу чувену глумицу и прву српску редитељку. [13]

За Српско народно позориште у Новом Саду био је везан од 1865. године, па до смрти 1873. године. Показао је велики таленат и зрелост у свом раду. Такође је компоновао музику за седамнаест позоришних комада, а многе његове композиције извођене су и на концертима соло певача.[2] Његов највећи допринос је у развоју вокалне музике, који се надовезује на рад Корнелија Станковића. Све своје композиције је урадио у народном духу.[6] Бавио се и писањем црквене музике,[6] а са гимназијским хором је учествовао на литургијама у Саборној цркви у Новом Саду. Писао је уџбенике за учење музике, међу којима и први уџбеник за хоровође на српском језику.[11]

Поред свега бавио се и сликарством у време док је био ђак Карловачке гимназије. У Бечу је Коста Суботић издао његову слику Убиство књаза Михајла.

Године 1871. изабрала је панчевачка црквена општина Максимовића за свог питомца[8] и послала га да изучава теорију музике у "оргуљској школи" у Прагу. После шеснаестомесечних студија на оргуљашкој школи,[6] Аксентије Максимовић је умро у Прагу[14] (1. фебруара 1873. године). Подмукла болест, туберкулоза, прекинула је његов стваралачки елан; умро је у 26. години. Сахранили су га чешки уметници из из уметничког друштва "Умелецка беседа", на Вољшанском гробљу у Прагу.[11] Споменик на гробу поставила је после три деценије кћерка Милка Марковић, позната позоришна уметница. Основна школа у Долову носи његово име, као и једна улица. По његовом имену назване су и улице у Панчеву и Новом Саду.

Заслуге[уреди | уреди извор]

Душан Јанковић је 1887. године писао у новосадској "Застави" о Максимовићу, и притом истакао његов лични значај за српство. Као прво, наставио је путем којим је кренуо његов велики претходник Корнелије Станковић. Као друго, знатно је унапредио певање у Српском народном позоришту (у представама); подигао га на високи ниво. И као треће, Аксентије је почео први код Срба, да пише "веџбе" (ноте) за свирање и певање.[8]

У његову част[уреди | уреди извор]

Све његове преостале композиције, откупило је Српско народно позориште 1890. од његове ћерке Милке.[6]

У Долову још увек постоји кућа из прве половине 19. века, у којој се родио и у којој је живео у Долову, са потпуно очуваном уличном фасадом.[15] Улице у Долову, Панчеву и Новом Саду носе његово име.[16]

По њему се зове ОШ „Аксентије Максимовић“ Долово.

Дела[уреди | уреди извор]

Песме из „Максима Црнојевића“

Музика за позоришне комаде[уреди | уреди извор]

Написао је композије за седамнаест позоришних представа:

  • за трагедију Масим Црнојевић, прво драмско дело Лазе Костића, пењмијерно изведено 1869.
    • Ој пусто море
    • Кад се дану више неће
    • Плачу и ридају
  • за драму Матије Бана Добрило и Миленко премијерно изведену 1866.
    • Веле људи
    • Људски живот
  • за драму Матије Бана Смрт кнеза Доброслава
    • Мала Јелка
  • за драму Матије Бана Српске Цвети
    • Застава се опет вије
    • Покрај река вавилонских
  • Три дуета и један квартет за шаљиву игру Пркос од Јулијуса Родерика Бенедикса (нем. Julius Roderich Benedix)
  • две песме за прославу Доситеја
  • за Суботићевог Милоша Обилића, премијерно изведена 1866.
    • Док је нама Милоша јунака
  • све песме и маршеве за Суботићев комад Сан и јава
  • све песме и мелодраме за Суботићев „Крст и круна“ или Крунисање Стефана Немање
  • за Скрибов Први растанак премијерно изведен 1866.
    • Раздрагано срце
  • све песме за Округићеву Саћурицу и шубару
  • све песме за Округићеву Уњкаву комедију
  • за Хаџићев за комедију у једном чину Љубав није шала
    • Аој свете мио и премио
  • за Сигетијев Стари бако и његов син хусар
  • за Трифковићеву шаљиву игру Честитам:
    • Бербери су први људи
  • три песме за прерађени комад: Да је мени лећи па умрети
  • две песме за Фрајденрајхових Граничара:
    • Карл Нереј
    • Он и она

Црквена музика[уреди | уреди извор]

  • Литургија прерада Станковићеве литургије и по Карловачком пјенију.
  • Песме за јутрење
  • Свјати Боже
  • Алилуја
  • Плачу и ридају
  • Со свјатими
  • Мирно спавај у земљици црној

Штампане музикалије[уреди | уреди извор]

Уџбеници[уреди | уреди извор]

  • Изучавање виолине помоћу народних песама за постепено учење, Нови Сад (1870)
  • Правила у учењу нотног појања и свирања на виолини, Панчево (1871)
  • Мала букварска читанка за народ по природним педагошким законима, Први део: Вокалисање, Панчево (1872)
  • Буквар и читанка нотног певања за школе
  • Литургија за децу у два гласа (1872)

Намераво је да изда и други део Мале букварске читанке - Консонантисање и Велику букварску читанку за народ, које је већ имао припремљене, али га је смрт спречила у томе.[16]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „МАКСИМОВИЋ Аксентије”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 20. 1. 2017. 
  2. ^ а б в Одабране биографије, стр. В.
  3. ^ Михаил Томандл 1954, стр. 1.
  4. ^ Михаил Томандл 1954, стр. 4.
  5. ^ Панчевац 2012, стр. 2.
  6. ^ а б в г д ђ е Михаил Томандл 1954, стр. 16.
  7. ^ Михаил Томандл 1954, стр. 5.
  8. ^ а б в "Застава", Нови Сад 12/1887.
  9. ^ а б ОШ Аксентије Максимовић 2012, стр. 9.
  10. ^ ОШ Аксентије Максимовић 2012, стр. 10.
  11. ^ а б в Одабране биографије, стр. V.
  12. ^ Марковић 2011
  13. ^ „МАРКОВИЋ МИЛКА”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 20. 1. 2017. 
  14. ^ "Стражилово", Нови Сад 1887.
  15. ^ Панчевац 2012, стр. 6.
  16. ^ а б ОШ Аксентије Максимовић 2012, стр. 17.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аксентије_Максимовић&oldid=27673719”