Јован Ђорђевић (књижевник)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За остале употребе, погледајте чланак Јован Ђорђевић.
Јован Ђорђевић

Jovan Đorđević 2.jpg

Информације
Датум рођења 25. новембар 1826.
Место рођења Сента (Аустријско царство)
Датум смрти 22. април 1900.
Место смрти Београд (Краљевина Србија)
Дела
Потпис

Јован М. Ђорђевић (Сента, 25. новембар 1826Београд, 22. април 1900) је био српски књижевник, оснивач Српског народног позоришта, аутор текста химне Краљевине Србије (Боже правде).

Биографија[уреди]

Учио је гимназију у Сегедину, Новом Саду и Темишвару, филозофију у Пешти, а 1845. уписао се на пештански медицински факултет. 1848. дефинитивно је прекинуо студије. 1849 бачки велики жупан, Исидор Николић-Џавер, и сам познати писац, позвао га је к себи у Сомбор. Ђорђевић је одатле отишао у Лугош за судског чиновника, а 1852, на позив патриота, прешао је у Нови Сад за професора велике српске гимназије. Овде је због Вуковских и народњачких идеја, дошао у сукоб с неким члановима патроната, те је (1857) примио у Пешти секретарство Матице српске и уредништво Летописа. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1857-1859. Наишавши и овде на непријатељство истих чинилаца, одазвао се 1859. понуди Данила Медаковића и прихватио је, уз Ђ. Поповића, сауредништво Српског дневника у Новом Саду.

Јован Ђорђевић је углавном водио администрацију и пунио просветни дио листа. По његову каријеру одлучне су биле 1860. и 1861. 1860. почео је да објављује низ оних важних чланака о позоришту, којима је усталасао војвођанско Српство и тиме непосредно допринео оснивању сталног Српског народног позоришта (16/7 1861) под окриљем Српске читаонице. 1861, као посланик на благовештенском сабору. је писао белешке са саборских седница, које је после издао у књизи: Радња Благовештенског Сабора. 1861. Кад је Ђорђе Поповић-Даничар иступио из уредништва, Ђорђевић је наставио рад са Ђ. Вукићевићем. У те дане, Ђорђевић је био главни чинилац целокупног културног полета у Војводини. Све просветне манифестације, као што је била и свечаност о Текелијиној стогодишњици (17/7 1861), коју је он организовао, биле су смишљене прилике да се у време апсолутизма, национални дух одржи компактан и активан. 1863 Јован Ђорђевић је фактички предао уређивање Српског дневника Светозару Милетићу, а сам се све више посветио позоришту, заводећи непрекидно турнеје. 1864 Српски дневник је био обустављен, а Ђорђевић као одговорни уредник стављен под војни суд. Иако је 1865. дошло до опште амнестије, лист више није покренут. 1867. је довео новосадску трупу на гостовање у Београд. На представи 5/11 1867 кнез Михајло је обећао лично Ђорђеивћу да ће о свом трошку сазидати зграду за позориште у Београду.

Јован Ђорђевић је 1868. позван за првог директора Народног позоришта у Београду, а кад је (1870). креирано звање драматурга, он је именован на то место. 1873 Народно позориште је затворено, против Ђорђевићеве воље, а он је постављен за наставника. 1876. постао је директор полугимназије у Шапцу, 1878. директор гимназије, а 1880. директор учитељске школе у Београду. 1888. изабран је за професора опште историје у Великој школи. Пошто је још 1892. био кратко време министар Просвјете у Авакумовићевом министарству, и исте године свечано, у приликама општег народног славља, прослављена педесетогодишњица његовог књижевног рада. Пензионисан је 1896. 1887. је био наставник краљу Александру за историју и географију, и пратио га је на путу у Крим.

Ђорђевић је почео да пише стихове 1842 (Спомен сестри Милици). И касније је радио на поезији, спевавши популарну позориштну алегорију Маркова сабља, српску химну (Боже правде) и т. д. Али од свега књижевнога рада, важније је његово иницијаторско и организаторско деловање на културном, посебно на позориштном пољу. Овамо спада и Глумачка школа, коју је основао 1870. и у којој је предавао он сам с Бачванским до 1893, као и документирани мемоар о Позоришту и и његовој кризи, који је предао министру Просвете 1873. Од књижевних радова, осим споменутих, ваља споменути још: биографије о Двојици Станимировића и о Чучук-Стани. Латинско-српски речник (1886). Општа историја у два тома (1898). многобројна позоришна дела с мађарског и њемачког (Шилерова Сплетка и љубав), оцене за многе уџбенике и књижевне појаве, путописи (Летопис, 133, 134, 135). занимљиве успомене у Јавору од 1892. и т. д.

Дела[уреди]

  • Ђорђевић, Ј. (1881) Народно позориште у Београду. Позориште, вол. 8, бр. 8, стр. 30
  • Ђорђевић, Ј. (1882) Српска химна, Сложио у ноте за први глас са пратњом клавира Даворин Јенко. Србадија, вол. II, св. 3
  • Ђорђевић, М. Ј. (1884) Лира : са 800 позоришних песама. Позоришна лира, Београд (Задруга штампарских раденика), (COBISS)

Види још[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]