Јован Ђорђевић (књижевник)
-
- За остале употребе, погледајте чланак Јован Ђорђевић.
| Јован Ђорђевић | |
|---|---|
|
|
|
| Информације | |
| Датум рођења | 25. новембар 1826. |
| Место рођења | Сента (Аустријско царство) |
| Датум смрти | 22. април 1900. |
| Место смрти | Београд (Краљевина Србија) |
| Дела | |
| Потпис | |
Јован М. Ђорђевић (Сента, 25. новембар 1826 — Београд, 22. април 1900) је био српски књижевник, оснивач Српског народног позоришта, аутор текста химне Краљевине Србије (Боже правде).
Садржај |
Биографија [уреди]
Учио је гимназију у Сегедину, Новом Саду и Темишвару, филозофију у Пешти, а 1845. уписао се на пештански медицински факултет. 1848. дефинитивно је прекинуо студије. 1849 бачки велики жупан, Исидор Николић-Џавер, и сам познати писац, позвао га је к себи у Сомбор. Ђорђевић је одатле отишао у Лугош за судског чиновника, а 1852, на позив патриота, прешао је у Нови Сад за професора велике српске гимназије. Овде је због Вуковских и народњачких идеја, дошао у сукоб с неким члановима патроната, те је (1857) примио у Пешти секретарство Матице српске и уредништво Летописа. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1857-1859. Наишавши и овде на непријатељство истих чинилаца, одазвао се 1859. понуди Данила Медаковића и прихватио је, уз Ђ. Поповића, сауредништво Српског дневника у Новом Саду.
Јован Ђорђевић је углавном водио администрацију и пунио просветни дио листа. По његову каријеру одлучне су биле 1860. и 1861. 1860. почео је да објављује низ оних важних чланака о позоришту, којима је усталасао војвођанско Српство и тиме непосредно допринео оснивању сталног Српског народног позоришта (16/7 1861) под окриљем Српске читаонице. 1861, као посланик на благовештенском сабору. је писао белешке са саборских седница, које је после издао у књизи: Радња Благовештенског Сабора. 1861. Кад је Ђорђе Поповић-Даничар иступио из уредништва, Ђорђевић је наставио рад са Ђ. Вукићевићем. У те дане, Ђорђевић је био главни чинилац целокупног културног полета у Војводини. Све просветне манифестације, као што је била и свечаност о Текелијиној стогодишњици (17/7 1861), коју је он организовао, биле су смишљене прилике да се у време апсолутизма, национални дух одржи компактан и активан. 1863 Јован Ђорђевић је фактички предао уређивање Српског дневника Светозару Милетићу, а сам се све више посветио позоришту, заводећи непрекидно турнеје. 1864 Српски дневник је био обустављен, а Ђорђевић као одговорни уредник стављен под војни суд. Иако је 1865. дошло до опште амнестије, лист више није покренут. 1867. је довео новосадску трупу на гостовање у Београд. На представи 5/11 1867 кнез Михајло је обећао лично Ђорђеивћу да ће о свом трошку сазидати зграду за позориште у Београду.
Јован Ђорђевић је 1868. позван за првог директора Народног позоришта у Београду, а кад је (1870). креирано звање драматурга, он је именован на то место. 1873 Народно позориште је затворено, против Ђорђевићеве воље, а он је постављен за наставника. 1876. постао је директор полугимназије у Шапцу, 1878. директор гимназије, а 1880. директор учитељске школе у Београду. 1888. изабран је за професора опште историје у Великој школи. Пошто је још 1892. био кратко време министар Просвјете у Авакумовићевом министарству, и исте године свечано, у приликама општег народног славља, прослављена педесетогодишњица његовог књижевног рада. Пензионисан је 1896. 1887. је био наставник краљу Александру за историју и географију, и пратио га је на путу у Крим.
Ђорђевић је почео да пише стихове 1842 (Спомен сестри Милици). И касније је радио на поезији, спевавши популарну позориштну алегорију Маркова сабља, српску химну (Боже правде) и т. д. Али од свега књижевнога рада, важније је његово иницијаторско и организаторско деловање на културном, посебно на позориштном пољу. Овамо спада и Глумачка школа, коју је основао 1870. и у којој је предавао он сам с Бачванским до 1893, као и документирани мемоар о Позоришту и и његовој кризи, који је предао министру Просвете 1873. Од књижевних радова, осим споменутих, ваља споменути још: биографије о Двојици Станимировића и о Чучук-Стани. Латинско-српски речник (1886). Општа историја у два тома (1898). многобројна позоришна дела с мађарског и њемачког (Шилерова Сплетка и љубав), оцене за многе уџбенике и књижевне појаве, путописи (Летопис, 133, 134, 135). занимљиве успомене у Јавору од 1892. и т. д.
Дела [уреди]
- Ђорђевић, Ј. (1881) Народно позориште у Београду. Позориште, вол. 8, бр. 8, стр. 30
- Ђорђевић, Ј. (1882) Српска химна, Сложио у ноте за први глас са пратњом клавира Даворин Јенко. Србадија, вол. II, св. 3
- Ђорђевић, М. Ј. (1884) Лира : са 800 позоришних песама. Позоришна лира, Београд (Задруга штампарских раденика), (COBISS)
Види још [уреди]
Литература [уреди]
- „Јован Ђорђевић (књижевник)“. Народна енциклопедија. Загреб: Библиографски завод. 1927.
- А. Хаџић, Календар Орао, 1878. Застава, 1877, 173, Позориште 1892, Бранково Коло. 1901;
- А. Гавриловић. Знаменити Срби 19 века; Летопис, 1858, II, 194; Браник. 1900. 44.
