Сремски Карловци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Сремски Карловци

Поглед на Сремске Карловце
Поглед на Сремске Карловце

Грб
Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Покрајина Застава Војводине Војводина
Управни округ Јужнобачки
Општина Сремски Карловци
Становништво
Становништво (2011) 8722 media.popis2011.stat.rs/2011/prvi_rezultati.pdf
Густина становништва 174 ст/km²
Положај
Координате 45°12′05″N 19°56′02″E / 45.2015, 19.934
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 102 m
Површина 50,8 km²
Сремски Карловци на мапи Србије
{{{alt}}}
Сремски Карловци
Сремски Карловци на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 21205
Позивни број 021
Регистарска ознака NS


Координате: 45° 12′ 05" СГШ, 19° 56′ 02" ИГД

Сремски Карловци су градско насеље у Србији у општини Сремски Карловци у Јужнобачком округу, али припадају географској регији Срем, чији назив стоји и у имену насеља. Сремски Карловци се налазе на десној обали реке Дунав, 12 km од Новог Сада и 9 km од Петроварадина на старом путу према Београду. Према попису из 2011. било је 8.750 становника.

Сремски Карловци су једино насеље у општини Сремски Карловци.

Према попису из 2002, у месту живи 8.839 становника (75% чине Срби).

Називи[уреди]

Сремски Карловци су познати по још неким називима на другим језицима: нем. Karlowitz, Carlowitz, мађ. Karlóca, тур. Karlofça. Назив Сријемски Карловци су користили Срби ијекавци у ранијем времену, као и назив Биоград за Београд, али је и међу њима завладала екавска варијанта, док су ијекавску варијанту за Сремске Карловце сачували католици. За време НДХ град је преименован у Хрватски Карловци као и Сремска Митровица, која је названа Хрватска Митровица.

Историја[уреди]

Рана историја[уреди]

У доба Римског царства на месту данашњих Карловаца се налазило мало утврђење.

Град се први пут помиње 1308. као тврђава под именом Каром, подигнута на римским темељима. Каром је 1521. утврђење и насеље у Мађарској краљевини, под влашћу племићких породица Батори и Моровић.

Турска власт[уреди]

Отомански војсковођа Бали-бег је заузео ово место 1521. Оно ће под турском влашћу остати наредних 170 година.

Карловачка Богословија - Свети Арсеније Сремац

Словенско име, Карловци, први пут се помиње 1532—1533, у рукописном Отачнику манастира Крушедола. За време отоманске власти место је било насељено Србима и малим бројем Турака. Године 1545, Карловци су имали 547 хришћанских становника (Срба). У граду су постојале 3 православне цркве и један манастир.

Под турском влашћу, Карловци су постојали до 1688, до Великог Бечког рата (1683—1699), када су Турци у повлачењу према Београду спалили и уништили ово место. Од 16. новембра 1698. до 26. фебруара 1699. у Карловцима је одржан конгрес, који је означио крај непријатељства између Османског царства и Свете лиге (коалиције Аустрије, Пољске, Млетачке републике. Са Русијом је Турска потписала посебно мир у трајању од две године. Овај договор познат је као Карловачки мир. По овом договору, Карловци су постали део хабзбуршких поседа под именом Војна крајина. На месту где је потписан мир, подигнута је 1817. године капела посвећена Светој Госпи од мира.

Хабзбуршка власт[уреди]

Саборна црква Светог Николе.

После 1699. године Карловци постају значајно трговачко насеље, јер се преко овог места усмеравају трговачки путеви према Турској. Близина Дунава свакако је доприносила још већем интензивирању трговине. Од 16. века Карловци су постали једно од црквених средишта српског народа. После Прве сеобе Срба 1690. Карловци постају један од кандидата за ново средиште српских архијереја. Тек после Трећег црквеног привилегованог изборног сабора, 1713. године, одлучено је да се ново средиште митрополита из манастира Крушедола премести у Карловце.

Карловци су били седиште епархије.

1718. године Карловчани су обновили Доњу цркву коју су Турци оштетили приликом повлачења после битке код Петроварадина 1716. а која је подигнута 1710. године.

Године 1726. отворила се у Карловцима прва школа, заслугом Митрополита Мојсеја Петровића. Први учитељ био је Максим Суворов, који је из Русије донео прве уџбенике.

1733. године, дошла је у Карловце још једна група учитеља предвођена Емануелом Козачинским, који је као професор поетике и реторике представио са својим ђацима прву драму у историји новије српске књижевности, Трагикомедију о смрти последњег српског цара Уроша V.

Године 1739. у Карловце се доселила бројна заједница од 51 немачке породице и потом настанила у подножју Магарчевог брега око Капеле мира.

Године 1746. изграђен је нови храм Горње Ваведењске цркве на темељима старог, по много чему судећи, манастира из 16. века.

Град је 1753. имао 3.843 становника, од чега 3.110 Срба.

Најзначајнији период у историји града започео је од ступања на положај митрополита Павла Ненадовића 1749. године. Оживео је запуштене школе, основао посебан црквено народни фонд, из којег су се финансирали учитељи и свештеници, основао је штампарију, подигао саборну цркву посвећену Св. Николају, обнављао је фрушкогорске манастире, проширио и украсио двор и оближњу башту, поклонио много књига за тадашње школе. Колико је био значајан и незаменљив, потврдиће и стање какво је настало после његове смрти (1768.), школе и фонд су се угасили и до доласка митрополита Стефана Стратимировића у Карловцима се мало од пређашњег сјаја одржало.

1768. године, Карловце су посетили будући цар Јосиф II, принц Алберт и фелдмаршал Лаудон.

Болница у Карловцима је подигнута 1770. године у Доњем крају.

Године 1776. штампан је у Карловцима први каталог митрополијске библиотеке одакле сазнајемо да је фонд располагао са 504 књиге и 104 стара рукописа.

У овом периоду Карловци су имали највише занатских радионица и трговачких радњи (1770. било је 36 дућана и 144 занатлије, око 30-40 кафана и неколико хиљада јутара под засадима винограда).

1787. године грађани Карловаца су били ослобођени државног кулука.

1788. године, у Карловцима је избио велики пожар. када је изгорела скоро читава чаршија.

Карловци су брзо обновљени захваљујући митрополиту Стефану Стратимировићу, који је дао нови подстрек економском успону и новом препороду. У Карловцима су тада живели најбогатији Срби, који су сабирали у ово место огроман капитал и који се увек на прави начин каналисао и употребљавао за корист свога рода.

Један од таквих пројеката био је и оснивање Карловачке гимназије. Гимназија је основана прилозима Димитрија Анастасијевића Сабова (20000 форинти) и осталих грађана (с.19000). Цар Леополд II повељом од 11. 10. 1791. године, одобрио је оснивање гимназије. Бригу о раду и животу гимназије преузео је Патронат и Старатељство гимназијских фондова са митрополитом Стратимировићем на челу. Школа је отпочела са радом 1. 11. 1792. у старој згради Латинске школе где се организовала настава до подизања нове зграде 1891. године.

Митрополит Стратимировић је 1794. године основао и богословију, као другу по старости у свету (после Кијевске). Мало касније, 1798. године, основао је и интернат Благодјејаније, у којем су становали и хранили се сиромашни богослови и гимназијалци.

Вук Стефановић Караџић је у току 1805, па све до краја 1806. године, учио у Карловцима да чита српски и немачки, завршио словенску граматику и целу аритметику и катихизис. У овом периоду гимназију су похађали Сима Милутиновић Сарајлија и Димитрије Давидовић, синови Алексе и Јакова Ненадовића.

Почетком 19. века у Карловцима се отвара мало научно друштво, познатије као Карловачки круг, које је окупило многе умне личности, и које се бавило питањима језика и историје.

1807. године основана је Прва апотека.

Трудећи се да настави континуитет уметничког развоја и неговања православне иконографије, митрополит Стратимировић је 1809. године основао Цртачку школу.

До краја 1811. године завршено је зидање зграде Магистрата.

Митрополит Стратимировић који је својом ангажованошћу обележио једну епоху у Карловцима, умро је 23. 09. 1836. године и сахрањен у Саборном храму.

Проглашење Српске Војводине - Мајска скупштина у Сремским Карловцима

Мајска скупштина одржана 13. (1.) маја 1848. године, у Карловцима. Тада је митрополит Јосиф Рајачић проглашен за патријарха, пуковник Стефан Шупљикац за војводу, Ђорђе Стратимировић за председника Главног одбора и команданта српске војске, те закључена борба против Мађара у одбрану народних и црквених права. Српски народ је проглашен за политички слободан и независтан под аустријском круном. Области Срема, Баната са Границом и кикиндским дистриктом, Бачке са бечејским дистриктом и шајкашким батаљоном, Барање те деловима Војне крајине проглашене су за Српску Војводину.

Као главни град су одређени Карловци, касније Земун, па Велики Бечкерек, и на крају Темишвар.

И управо нападом мађарских трупа из Петроварадина предвођени генералом Храбовским 12. 06.1848. на Карловце, отпочеле су борбе Срба са регуларном војском.

Године 1849, Српска Војводина је трансформисана у провинцију Српска Војводина и Тамишки Банат. Карловци нису укључени у ову провинцију, већ су остали у Војној крајини. Крајина је укинута 1881, откад је град у краљевини Хрватска и Славонија, што је био аутономни део Аустроугарске.

Непосредно пред револуцију 1848. патријарх Рајачић је подигао раскошну резиденцију Илион (данас градски музеј), са малим вртом и зимском баштом.

1858. године, заузимањем патријарха, у Карловцима је отворена нова типографија, која је успешно радила до 1866. године.

У Карловцима је одржан и чувени Благовештенски сабор 1861. године, организован због одлуке Беча да, успостављајући компромис са мађарском аристократијом, утврди коначно територијални интегритет Угарске, те због тога и укине војводство, Српску Војводину и Тамишки Банат. Сабор је представио предлоге и услове под којим ће се ова област интегрисати са Угарском.

У Карловцима су се организовали Народно–црквени сабори 1864, 1865 и 1869.

Обележавајући тридесетогодишњицу од смрти Бранка Радичевића, иницијативом ученика Карловачке гимназије 22. 07. 1883. године, песникови посмртни остаци су, уз велику светковину, пренети из Беча на Стражилово.

Заслугом патријарха Германа Анђелића и његовог наследника Георгија Бранковића са Митровачким протом Стеваном Анђелићем, подигнута је нова зграда Карловачке гимназије према пројекту мађарског архитекте Ђуле Партоша.

Карловачка патријаршија, 19. век

Друго славно карловачко училиште, Богословија је у време патријарха Георгија Бранковића стасала у изузетно угледну школу, која је пружала изузетно образовање. 1900. године, подигнут је први семинар за удобан и ђацима примерен живот.

На иницијативу Патријарха Бранковића, почела је да се гради нова зграда дворске резиденције 1892., према пројекту арх. Владимира Николића. Зграда је довршена до 1884. године. У двору се налази капела Св. Димитрија, са прелепим иконостасом који је насликао Урош Предић 1898. године.

Српска манастирска штампарија је отворена 1895. заслугом Илариона Руварца и Платона Телечког. Радила је врло плодно до 1941. године. У Карловцима су у овом периоду излазила два значајна листа: Српски сион од 1895. до 1907. и Бранково коло, књижевни часопис од 1895. до 1914. године.

Славну композицију Сеоба Срба патријарх Георгије Бранковић је наручио од Паје Јовановића 1895. за Миленијумску изложбу у Будимпешти. Јануара 1904. године, у Карловцима је основано Соколско друштво.

За време новог патријарха Лукијана Богдановића, Саборни храм је добио садашњи изглед 1909/10. преправком њене фасаде, а зидови изнад певница и столова украшени су монументалним композицијама Паје Јовановића.

Драгоцени часопис за унапређење историографије Архив за историју Српске митрополије карловачке, излазио је у Карловцима од 1911. до 1914. године.

После 1918. године[уреди]

Уједињење српских православних епархија организовано је на Првој конференцији православних епископа 31. 12.1918. у Карловцима. Тада је проглашено уједињење цркава и успостављена Српска патријаршија. Свечано проглашење СПЦ одржано је у патријаршијском двору у Карловцима Београд је постао црквено седиште од 30. октобра 1920., док је резиденција привремено остала у Карловцима до 1936. године.

Одмах после Првог светског рата, у Карловцима се населила значајна колонија руских избеглица.

Од 1918. Карловци су постали део Краљевине СХС. Овде су се 1920. доселили официри генерала беле руске армије Пјотра Николајевича Врангела. Ту је стигао и синод Руске православне цркве у избеглиштву, тако је створена Руска загранична црква и формиран привремени штаб руске царске војске у избеглиштву.

У освит Другог светског рата, у Карловцима је живело више од 6000 становника.

У периоду 19291941, Карловци су се налазили у Дунавској бановини, провинцији Краљевине Југославије. За време Другог светског рата Карловце су окупирале трупе сила Осовине и прилључили град марионетској држави НДХ. За време рата, Сремски Карловци су носили име Хрватски Карловци (хрв. Hrvatski Karlovci). После рата, место је постало део АП Војводина, покрајине у Србији, унутар ФНР Југославије.

Карловци су ослобођени 23. 10. 1944. када је једна чета Другог батаљона Седме војвођанске бригаде свечано умарширала у град.

Данас су Карловци захваљујући својој славној прошлости остали важан културни и духовни центар српског народа.

Од 19801989, Сремски Карловци су били једна од 7 општина града Нови Сад. Данас су Сремски Карловци самостална општина.

Знаменитости[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Грађевине у Сремским Карловцима
Фонтана четири лава у Сремским Карловцима

Сремски Карловци су сачували известан број важних грађевина из 18. века. Истичу се градско језгро Сремских Карловаца и следеће грађевине:

Демографија[уреди]

У насељу Сремски Карловци живи 7105 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,8 година (38,5 код мушкараца и 41,1 код жена). У насељу има 2966 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,98.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године).

График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 5350 [2]
1953. 5618
1961. 6390
1971. 7040
1981. 7547
1991. 7534 7403
2002. 9060 8839
Етнички састав према попису из 2002.[3]
Срби
  
6.664 75,39%
Хрвати
  
753 8,51%
Југословени
  
254 2,87%
Мађари
  
215 2,43%
Црногорци
  
89 1,00%
Немци
  
71 0,80%
Словаци
  
27 0,30%
Словенци
  
19 0,21%
Македонци
  
19 0,21%
Русини
  
14 0,15%
Руси
  
10 0,11%
Роми
  
10 0,11%
Украјинци
  
7 0,07%
Румуни
  
6 0,06%
Муслимани
  
4 0,04%
Албанци
  
4 0,04%
Чеси
  
3 0,03%
Бугари
  
3 0,03%
Буњевци
  
2 0,02%
Горанци
  
1 0,01%
непознато
  
329 3,72%


Познате личности[уреди]

Карловачки митрополити и патријарси Српске православне цркве од 1690—1920. године:

Друге личности:

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Туристички биро Сремских Карловаца, Приступљено 14. 4. 2013.
  2. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  3. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  4. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7

Спољашње везе[уреди]