Андрија Полгар

андрија полгар
андрија полгар
Лични подаци
Датум рођења	18. октобар 1891.
Место рођења	Нови Сад, Аустроугарска
Датум смрти	17. јул 1941. (49 год.)
Место смрти	Београд, Србија
Занимање	столарски радник
Деловање
Члан КПЈ од	1919.

Андраш Андрија Полгар (Нови Сад, 18. октобар 1891 — Београд, 17. јул 1941) био је столарски радник и комунистички револуционар.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1891. године у Новом Саду. Завршио је грађанску школу и једно време радио као чиновник, а потом је изучио столарски занат.

Године 1910. је постао члан Социјалдемократске партије Мађарске. Током Првог светског рата је био мобилисан у Аустроугарску војску. После завршетка рата вратио се у Нови Сад.

Комунистичкој партији Југославије (КПЈ), приступио је 1919. године. Био је учесник и један од организатора априлског железничког штрајка, априла 1920. године. Као члан Месног комитета КПЈ за Нови Сад био је ухапшен августа исте године.

После доношења „Обзнане“ и забране рада КПЈ, приступио је револуционарној групи Пелагићевци, заједно са Спасојем Стејићем, Лајошем Чакијем и др. Био је ухапшен 8. јула 1921. године и затворен у београдској „Главњачи“, под сумњом да је учествовао у Видовданском атентату на регента Александра. Фебруара 1922. године је био суђен на „Видовданском процесу“, а из затвора је пуштен 23. марта 1923. године.

Током 1924. године био је активан у раду Независне радничке партије Југославије (НРПЈ) на подручију Новог Сада и Бачке, а био је и члан руководства Покрајинског одбора НРПЈ за Војводину. На парламентарним изборима фебруара 1925. године био је кандидат за посланика у новосадском изборном округу на листи Републиканског савеза радника и сељака, али није изабран.

Јула 1927. године је био изабран за првог председника Покрајинског одбора Независних синдиката за Војводину. Дуже време је био члан Покрајинског комитета КПЈ за Војводину, а новембра 1928. године на Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену изабран је за члана Централног комитета КПЈ.

Период од 1928. до 1939. године провео је претежно путујући по иностранству и боравећи у Аустрији, Чехословачкој, Совјетском Савезу и др. Године 1939. је био ухапшен у Немачкој и изручен је Краљевини Југославији. Јануара 1940. је поново био ухапшен и унтерниран у концентрациони логор у Билећи, где је остао до средине године.

По повратку у Нови Сад, наставља партијску активност. Иако је био без икакве функције у КПЈ, био је у сталном контакту са члановима Покрајинског комитета КПЈ за Војводину. После окупације Југославије, неколико пут је путовао на релацији Нови Сад-Београд.

У Београду је био ухапшен јуна 1941. године, током масовног хапшења комуниста. Стрељан је 17. јула 1941. године у Београду.

Литература[уреди | уреди извор]

Слободан Петровић Седам секретара СКОЈ-а. „Рад“, Београд 1979. година.
Хронологија Радничког покрета и СКЈ 1919-1979 (књига прва). „Институт за савремену историју“ Београд и „Народна књига“ Београд, 1980. година.