Антипапа

Из Википедије, слободне енциклопедије

Антипапа (лат. antipapa) особа је која, као супарник ономе ко се генерално сматра легитимно изабраним папом, износи у значајној мери прихваћену тврдњу да је она папа,[1] бискуп Рима и вођа Католичке цркве. У периоду између 3. и 15. века, антипапе су имале подршку прилично значајних фракција кардинала и секуларних краљева. Особе које тврде да су папе, али имају мало следбеника, као што су модерне седевакантистичке антипапе, не класификују се као историјске антипапе.

У списку папа датом у годишњаку Annuario Pontificio који издаје Света столица, стоји следећа напомена уз име папе Лава VIII (963–965):

У овом тренутку, као и поново средином 11. века, наилазимо на изборе током којих проблеми у харамонизовању историјских критеријума, и оних теолошких и канонског права, чине немогућим да се јасно одреди која страна је поседовала легитимитет чија чињенична егзистенција гарантује непрекинуту законуту линију наслеђивања од Светог Петра. Ово је неодређеност која у неким случајевима чини упутним да се напусти додељивање редних бројева списку папа.[2]

Историја[уреди]

Иполит Римски (умро 235) обично се сматра најранијим антипапом, јер је предводио засебну групу унутар Цркве у Риму која се противила папи Калисту I. Иполит се помирио са Калистовим другим наследником, папом Понтијаном, и обојица се данас славе као свеци Римокатоличке цркве и њихово име се слави истог дана, 13. августа. Да ли су две или више особа помешане у овом наводу о Иполиту[3] и да ли се Иполит заиста прогласио римским бискупом, остаје нејасно, јер ниједна таква тврдња није нађена у списима који се приписују Иполиту.

Евсевије Цезарејски цитира[4] неименованог старијег писца који је забележио причу о неком Наталију, свештенику из трећег века, који је прихватио звање бискупа од јеретичке групе у Риму. Овај Наталије се убрзо покајао, и сузног лица молио папу Зефирина да га прими назад у цркву.[5][6]

Новатијан (умро 258), још је једна личност из 3. века, која је сигурно тврдила да је папа, супротстављен Папи Корнелију, и ако се Наталије и Иполит искључе због тога што ситуација око њих није сасвим јасна, може се рећи да је Новатијан први антипапа.

Период у коме су антипапе биле најбројније је период борби између папа и светих римских царева у 11. и 12. веку. Цареви су често постављали своје кандидате за папу, који би подржавали њихове циљеве. Са своје стране, папе су понекад подржавале ривалске претенденте на престо (антикраљеве) у Немачкој, у борби против одређених царева.

Велика Западна шизма, која је настала 1378, када су француски кардинали, тврдећи да је избор папе Урбана VI неважећи, изабрале Климента VII за папу, што је довело до две, и касније три ривалске линије претендената на папски трон: римска линија, авињонска линија (Климент VII је своју резиденцију сместио у Авињон у Француској), и линија у Пизи. У Пизи у Италији је на Сабору изабран трећи претендент, Александар V. Како би се окончала шизма, у мају 1415. је на Сабору у Констанци смењен Јован XXIII из Пизе. Папа Гргур XII из римске линије се повукао у јулу 1415. 1417, сабор је такође формално сменио Венедикта XIII из Авињона, али он је одбио да се повуче. Касније је Мартин V изабран, и он је био прихваћен свуда осим у све мањим областима које су остале верне Бенедикту XIII. Скандал Западне шизме је довео до антипапских осећања, што је утицало на Протестантску реформацију почетком 16. века.

Списак историјских антипапа[уреди]

Звездицама су означени они који су узети у обзир у конвенционалној нумерацији каснијих папа које су узеле исто име. Списак папа и антипапа у Annuario Pontificio не укључује Наталија нити Климента VIII. Може бити да се број Климентових следбеника сматра занемарљивим.[7]

Силвестер III, који се понекад наводи као антипапа се појављује у Annuario Pontificio као папа: услед нејасноћа око канонског права током средине 11. века и историјских чињеница, не даје се суд о његовом легитимитету. „Католичка енциклопедија“ га наводи у свом списку папа,[8] али уз напомену: „Сматран од стране неких за антипапу“. Неки други извори га класификују као антипапу.[9][10]

Понтификат Име Име на латинском Лично име Место рођења Старост приликом избора / смрти или повлачења Број година као антипапа Белешке Супротстављен папи
c. 200 Наталије Natalius касније се помирио (види горе) Зафирин
217–235 Иполит Римски Hippolytus касније се помирио са папом Понтијаном (види горе) Калист I
Урбан I
Понтијан
251–258 Новатијан Novatianus оснивач новатијанизма Корнелије
Луције I
Стефан I
Сикст II
355–365 Феликс II* Felix secundus постављен од стране римског цара Констанција II Либерије
366–367 Урсин Ursicinus Урсин Дамас I
418–419 Еулалије Papa Eulalius Бонифације I
498–499
501–506
Лауренције Papa Laurentius подржан од стране византијског цара Анастасија I Симах
530 Диоскур Papa Dioscurus Бонифације II
687 Теодор Papa Theodorus Сергије I
687 Паскал (I) Papa Paschalis
767–768 Константин II Papa Constantinus secundus Стефан III
768 Филип Papa Philippus постављен од стране представника лангобардског краља Дезидерија
844 Јован VIII Papa Joannes octavus изабран акламацијом Сергије II
855 Анастасије Библиотекар Papa Anastasius tertius Бенедикт III
903–904 Кристофер Papa Christophorus између Лава V и Сергија III
974 Бонифације VII Papa Bonifacius septimus између Бенедикта VI и Бенедикта VII
984–985 између Јована XIV и Јована XV
997–998 Јован XVI* Papa Joannes sextus decimus Ђовани Филагато подржан од стране византијског цара Василија II Бугароубице Гргур V
1012 Гргур VI Papa Gregorius sextus Бенедикт VIII
1058–1059 Бенедикт X* Papa Benedictus decimus Ђовани Минцијус подржан од стране грофова Тускулума Никола II
1061–1064 Хонорије II Papa Honorius secundus Пијетро Кадалус подржан од стране Агнесе, регента Светог римског царства Александар II
1080, 1084–1100 Клемент III Papa Clemens tertius Гујберт од Равене подржан од стране Хенрика IV, цара Светог римског царства Гргур VII
Виктор III
Урбан II
Паскал II
1100–1101 Теодорик Papa Theodoricus наследник Клемента III Паскал II
1101 Алберт Papa Adalbertus наследник Теодорика
1105–1111 Силвестер IV Papa Sylvester quartus Магинулф подржан од стране Хенрика V, цара Светог римског царства
1118–1121 Гргур VIII Papa Gregorius octavus Морис Бурданус Галезије II
Калист II
1124 Селестин II Papa Cœlestinus secundus Тебалдус Букапекус Хонорије II
1130–1138 Анаклет II Papa Anacletus secundus Пијетро Пиерлеони Иноћентије II
1138 Виктор IV Papa Victor quartus Грегорио Конти наследник Анаклета II
1159–1164 Виктор IV Papa Victor quartus Отавио ди Монтечелио подржан од стране Фридриха I Барбаросе Александар III
1164–1168 Паскал III Papa Paschalis tertius Гвидо ди Крема
1168–1178 Калист III Papa Callixtus tertius Ђовани од Струме
1179–1180 Иноћентије III Papa Innocentius tertius Ланзо од Сезе
1328–1330 Никола V Papa Nicolaus quintus Пијетро Раиналдучи подржан од стране Лудвига IV Баварског Јован XXII
1378–1394 Клемент VII Papa Clemens septimus Роберт од Женеве Женева 36/52 15 г, 11 м, 27 д Авињон Урбан VI
Бонифације IX
1394–1423 Бенедикт XIII Papa Benedictus tertius decimus Педро де Луна Илуека, Арагон 66/95 28 г, 7 м, 25 д Авињон
Иноћентије VII
Гргур XII
Мартин V
1409–1410 Александар V* Papa Alexander quintus Пијетро Филарги Пиза Гргур XII
1410–1415 Јован XXIII Papa Joannes vicesimus tertius Балдасаре Коса Пиза
1423–1429 Клемент VIII Papa Clemens octavus Гил Санчез Муњоз Авињон Мартин V
1424–1429 Бенедикт XIV Papa Benedictus quartus decimus Бернард Гарнијер  
1430–1437 Бенедикт XIV Papa Benedictus quartus decimus Жан Карије  
1439–1449 Феликс V Papa Fœlix quintus Војвода Амадео VIII од Савоје Шамбери, Савоја 56/65 (†67) 9 г, 5 м, 2 д изабран на Сабору у Базелу Еугеније IV
Никола V

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Онај ко се противи легитимно изабраном римском бискупу, тежи да себи обезбеди папски трон, и који у одређеној мери успе да материјализује тај покушај“ (Енциклопедија Британика: Антипапа).
  2. ^ Annuario Pontificio 2012 (Libreria Editrice Vaticana 2008. ISBN 978-88-209-8722-0.), pp. 12*
  3. ^ „The catacombs the destination of the great jubilee“. Vatican City. Archived from the original on 10. 9. 2007. Приступљено 3. 9. 2007.. 
  4. ^ Historia Ecclesiastica, V, 28
  5. ^ Dictionary of Christian Biography and Literature: Zephyrinus
  6. ^ „Monarchians – Dynamists, or Adoptionists“. Catholic Encyclopedia. Archived from the original on 30. септембра 2007. Приступљено 3. 9. 2007.. 
  7. ^ Catholic Encyclopedia: Pope Martin V
  8. ^ CATHOLIC ENCYCLOPEDIA: List of Popes
  9. ^ Charles William Previté-Orton, The Shorter Cambridge Medieval History (Cambridge University Press 1952, republished 1975 ISBN 0-521-20962-5), vol. 1, pp. 477
  10. ^ Joseph Épiphane Darras, A General History of the Catholic Church, vol. III, pp. 58

Литература[уреди]

Спољашње везе и библиографија[уреди]