Бабетина гозба
| Бабетина гозба | |
|---|---|
 Насловна корица српског издања из 2013. године | |
| Настанак | |
| Ориг. наслов | (Babettes gæstebud) |
| Аутор | Карен Бликсен |
| Земља | Данска |
| Језик | Енглески, Дански |
| Садржај | |
| Жанр / врста дела | драма |
| Локализација | Берлевог, Норвешка; око 1800. |
| Издавање | |
| Издавач | Геопоетика, Београд |
| Датум | 1950. (2013. српско издање) |
| Број страница | 99 (српско издање) |
Бабетина гозба (дан. Babettes gæstebud) је роман чувене данске књижевнице Карен Бликсен. Први пут је објављен 1950. године на енглеском језику, у америчком часопису Ladies’ Home Journal. Ауторка је роман објавила под псеудонимом Исак Динесен. Осам година године касније превела га је на дански, свој матерњи језик и објавила под својим именом. Године 1987. снимљен је истоимени филм, који је награђен Оскаром за најбољи страни филм, првим у историји данског филма. После њеног чувеног биографског романа Моја Африка, ово је о списатељичином друго најважније и најпопуларније дело Карен Бликсен.[1]
На српском језику новела је први пут објављена 2013. године, у издању издавачке куће Геопоетика.[2]
Радња романа[уреди | уреди извор]
Радња романа одвија се у малом рибарском граду Берлевог на северу Норвешке, унутар поларног круга. Градић се налази у подножју високих планина које физички затварају везу са светом, док је место духовно изоловао пастор, оснивач строге црквене секте, чији су се чланови одрекли свих земаљских задовољстава.[1] Тако у овом изолованом градићу владају строги религијски канони, а мештани живе скромно и богојажљиво, чувајући се од греха, испразних задовољстава, али с њима, можда, и уживања у животу. Ову мирну идилу може да узбурка само долазак странаца.[3]
Берлевог се налази на самом северу Норвешке, унутар поларног круга и данас има нешто мање од хиљаду становника. Почетком 19. века, када се одиграва радња у роману, вероватно није имао ни три стотине. Троје странаца, који су се ту обрели игром случаја, у буквалном смислу су дошли на крај света и светлости Париза заменили Берлевогом, који тек неколико месеци у години није прекривен снегом.[4]
Главни ликови[уреди | уреди извор]
- Мартина и Филипа, две ћерке локалног пастора, које живе у малој, изолованој заједници која има своја строга правила.[3]
- Бабет Ерсан, чувена париска куварица, која стиже на далеки север бежећи после слома Париске комуне и налази уточиште у дому Мартине и Филипе.
- Лоренс Левенјелм, Мартинин просац, млади официр, потомак једне од најстаријих шведских породица, који је због коцкарских дугова приморан да извесно време проведе изолован од модерног света.
- Ашиј Папен, Филипин просац, чувени француски оперски певач који је, заведен причама, дошао у Норвешку да доживи лепоте севера и заљубио се.[5]
Заплет[уреди | уреди извор]
Сплетом несвакидашњих околности, у градић на северу Норвешке долази чувени француски оперски певач Ашиј Папен, а нешто касније и маркантни официр Лоренс Левењелм. Мартина и Филипа су у великом искушењу да у уређеном свету своје мале заједнице препознају траг суморности и неподношљиве крутости.[3] Заплет почиње када, бежећи из Француске након слома Париске комуне, врхунска куварица Бабет Ерсан налази уточиште у Берлевогу, у дому Мартине и Филипе. У време кад почиње прича пастор је одавно мртав, али његов дух и даље држи на окупу, у миру и слози, побожне становнике. Бабет учи норвешки и прихвата се кућних послова и кухиње својих заштитница, живећи скромно и без прилике да искаже свој дар за кување. У почетку се у кући осећа неповерење према странкињи и страх да је са њом ушла и париска раскалашност, али кад она научи да спрема једноставна јела и исприча госпођицама да је радила у кухињи једног старог бискупа који је био светац, сестре почињу да је гледају другим очима. Храна, која дотад у лутеранској заједници није имала никакво значење, у Бабетиним рукама добија нову моћ. Једину везу с Француском дошљакиња је задржала кроз Државну лутрију, коју јој редовно уплаћује пријатељица у Паризу. Једнога дана стиже вест да је Бабет на лутрији освојила главну премију - 10.000 франака. Сазнавши за то, сестре су престрашене да ће их Бабет напустити и вратити се у домовину, међутим она има само једну жељу: да новац потроши спремајући гозбу у част стогодишњице пасторовог рођења[1] и то такву какву јој њен таленат омогућава.
Главни сукоб у новели је управо тај контраст раскошне француске гозбе и убогог пијетистичког начина живота на далеком северу, из чега произилази и главна порука новеле - највећа награда уметнику је слобода за стварање и уважавање и поштовање од стране јавности.[2]
О књизи[уреди | уреди извор]
Овај роман, спој романтичног, уздржаног стила, прикривене ироније и изврсног приповедачког дара, представља необичну новелу која је и дан-данас предмет полемике у књижевно-теоријским круговима.[3] Историчари књижевности нису ради да стваралаштво Карен Бликсен сврстају у неки одређени правац, мада се сматра да је најближе неоромантизму. Она свесно пише готско романтичарским стилом и радња у већини њених дела одвија се у деветнаестом веку. Критичари се углавном слажу око става да је њен стил шармантан и заводљив. Међутим, полемике настају око вредности њеног дела. док једни сматрају да се на шарну све и завршава, други тврде да се испод те површине крије веома сложена структура. О овом питању написане су бројне књижевне студије. Други квалитет њеног дела, око кога нема спорења, свакако је чињеница да је Карен Бликсен изванредан приповедач.[6] Све одлике њеног стила јасно се могу уочити у роману Бабетина гозба.[7]
Карен Бликсен акценат у причи ставља на критику друштва које осликава и износи суптилан коментар на људску природу. Она се поставља као критичарка религије, њених ригидних форми и ритуала који заправо ометају прихватање милости Божје. Поручује да великим уметницима није мјесто у таквој средини јер ће, пожеле ли усрећити људе својим креацијама, остати несхваћени.[1] Радња је изграђен на тензији бројних супротности: великог света и малограђанске средине, умећа и незнања, материјалног добра и духовне испуњености, анонимности и славе, севера и југа, више и ниже класе. У складу са тим, понуђена су и бројна читања ове новеле, почев од најочигледнијег тумачења кроз хришћанску или демонску симболику, па преко политичких, класних, феминистичких и тумачења методама психоанализе. Пошто је текст богат и вишеслојан, сваки приступ је примерен.[2]
Године 1987. према роману Бабетина гозба снимљен је истоимени филм,[8] који је награђен Оскаром за најбољи страни филм, првим у историји данског филма.
О ауторки[уреди | уреди извор]
Карен Бликсен је данска књижевница, најпознатија по биографском роману Моја Африка, објављеном 1937. године. Писала је на данском, француском и енглеском језику, а своја дела објављивала је најчешће под псеудонимом Исак Динесен, а понекад и као Оцеола, Тања Бликсен, Питер Лолес и Пјер Ондрезел. Неколико пута нашла се у најужем избору за Нобелову награду.[3]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г „Karen Blixen - Babettina gozba”. Moderna vremena. Приступљено 20. 4. 2021.
- ^ а б в г д „Babetina gozba”. Zvanični veb-sajt. Geopoetika. Архивирано из оригинала 22. 04. 2021. г. Приступљено 22. 4. 2021.
- ^ Косовић 2013, стр. 98-99
- ^ Бликсен 2013, стр. 15, 23, 35
- ^ Косовић 2013, стр. 96
- ^ Косовић 2013, стр. 98
- ^ „7 najlepših filmova s hranom u glavnoj ulozi”. Stvar ukusa. 22. 10. 2014. Архивирано из оригинала 20. 04. 2021. г. Приступљено 23. 4. 2021.
Литература[уреди | уреди извор]
- Бликсен, Карен (2013). Бабетина гозба. Београд: Геопоетика. ISBN 978-86-6145-129-4. Архивирано из оригинала 22. 04. 2021. г. Приступљено 22. 4. 2021.
- Косовић, Радош (2013). „Неоромантично мајсторство приповедања”. Бабетина гозба. Београд: Геопоетика. стр. 91—99.