Бела Хамваш

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бела Хамваш

Пошаљи фотографију

Информације
Датум рођења 23. март 1897.
Место рођења Eперјеш (Аустроугарска)
Датум смрти 7. новембар 1968.
Место смрти Будимпешта (Народна Република Мађарска)
Дела
Потпис

Бела Хамваш (мађ. Hamvas Béla, Eперјеш (данашњи Прешов у Словачкој), 23. марта 1897. – Будимпешта, 7. новембра 1968) био је мађарски писац и есејиста. Хамвашова дела су углавном објављена након његове смрти и сви рукописи још нису доступни.

Биографија[уреди]

Одрастао је у Братислави као дете протестантског свештеника. Године 1915. уписује кадетску школу, и убрзо упознаје страхоте Првог светског рата на украјинском и италијанском фронту – два пута бива рањен, доживљава нервни слом и одбија да прими одликовање. После рата породица се сели у Будимпешту где Хамваш Од 1919. до 1923. студира немачки и мађарски. Испрва се издржава новинарством радећи као есејиста и преводилац. Радове објављује у периодици, а 1927. се запошљава као библиотекар, где га затиче Други светски рат. Послом писца издржавао се само за кратко - пре рата Хамваша нису прихватали реакционари и клерикални кругови, а после рата комунисти. Током рата три пута бива мобилисан, 1942. је на руском фронту. Приликом опсаде Будимпеште 1945. дезертира, а једна граната уништава његов стан и у њему све рукописе и књиге које је сакупљао годинама. Ту је био велики број књига из разних области људског знања - филозофије, природних и друштвених наука, теорије уметности, психологије, као и пројекат „Стотину књига“ светске књижевности. Осим текстова објављених у периодици и књиге Невидљиво збивање објављене 1943, једини, случајно сачувани рукопис из овог првог периода Хамвашевог рада је капитална Сциентиа сацра. После рата, 1948, заједно са својом женом Каталином Кемењ објављује књигу Револуција у уметности, апстракција и надреализам у Мађарској и убрзо због својих ставова који се нису уклапли у Лукачев модел комунистичког културног ентузијасте, губи место библиотекара доспевајући на црну листу, чиме му је онемогућено објављивање књига и достојно запослење.


Након овог понижења, Хамваш у положају који га је задесио види предност за усавршавање и не обазире се на спољашње догађаје. Ради као магационер, економ, земљорадник, помоћни физички радник на хидроелектранама на Тиси, а истовремено даноноћно ради на својим списима. Његов рад остаје у рукописима све до после његове смрти, када су у новосадском часопису „Хид“ објављена два његова есеја, „Дрвеће“ и „Орфеј“, а од 1976. и мађарски часописи полако починју да објављују Хамвашеве есеје па је 1987. у Печују објављена збирка његових есеја „Дух и егзистенција“.

Значајна дела[уреди]

  • Scientia sacra, духовна баштина древног човечанства (1988)
  • Патам I-III (199293)
  • Карневал (1985)
  • У одређеном погледу (1991)
  • Наиме (1991)

Спољашње везе[уреди]