Ђерђ Лукач
 |
Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен. |
|
|
| Ђерђ Лукач | |
|---|---|
|
|
|
| Информације | |
| Датум рођења | 13. април 1885. |
| Место рођења | Будимпешта (Мађарска) |
| Датум смрти | 4. јун 1971. |
| Место смрти | Будимпешта (Мађарска) |
| Рад | |
Ђерђ Лукач (мађ. György Lukács; Будимпешта, 13. април 1885 — Будимпешта, 4. јун 1971) је био мађарски хегелијански и марксистички филозоф и књижевни критичар.
Рођен је 1885. године у Будимпешти под именом Ђерђ Бернат Левингер (Löwinger György Bernát) од оца Јожефа Левингера (József Löwinger), банкара и мајке Аделе Вертајмер (Adele Wertheimer). Док је похађао гимназију у Будимпешти, његово чланство у различитим социјалистичким круговима довело га је у контакт са анархо-синдикалистом Ервином Сабом, који га је упознао са делима Жоржа Сорела.
Између 1904. и 1908. године, Лукач је био члан позоришне групе која је постављала драме Хенрика Ибзена, Аугуста Стриндберга, Герхарта Хауптмана.
Лукач је студирао у Берлину 1906. године и поново 1909 — 1910, у Хајделбергу 1913, где се између осталих спријатељио и са Максом Вебером и Ернстом Блохом.
Идеалистички систем коме се Лукач приклонио тада је потицао од Кантовог учења доминантног на немачким универзитетима, али такође и од Платона, Хегела, Кјеркегора, Дилтеја и Достојевског.
По повратку у Будимпешту 1915. године, Лукач је предњачио у левичарским круговима, којима су припадали и Карл Манхајм, Бела Барток и Бела Балаж.
Након Октобарске револуције, Лукач се прикључује Комунистичкој Партији Мађарске, 1918. године. У влади кратковечне Мађарске Совјетске Републике, Лукач је радио као народни комесар за образовање и културу. Такође био је и политички комесар Мађарске Црвене армије.
Након пада Мађарске Совјетске Републике, Лукач бежи у Беч. Аустријске власти га хапсе и прете му изручењем у Мађарску, од чега га спасава група писаца на челу са Хајнрихом и Томасом Маном.
Лукача су интересовале лењинистичке идеје у пољу Филозофије. Његова главна дела из овог периода су есеји сакупљени и издати 1923. године под насловом „Историја и Класна Свест“.
Његове „Блумове тезе“ из 1928. године позивају на рушење Хортијевог режима стратегијама народних фронтова из каснијих 1930-тих година. Залагао се за „демократску диктатуру“ пролетеријата и сељака, као прелазну фазу до диктатуре пролетеријата.
Коминтерна је осудила његове стратегије и он се повукао из политике у теоријски рад.
Лукач живи у Берлину од 1929. до 1933. и доласка нацизма, пред којим одлази у Москву, где остаје до краја Другог светског рата.
По завршетку рата и повратку у Будимпешту, као члан КП учествује у стварању нове владе и бива изабран за члана Мађарске академије наука.
У време Мађарске револуције 1956. године постао је министар у револуционарној влади Имре Нађа која се супротставила СССР-у.
Након пада револуције, са Нађем и осталима протеран је у Румунију, али за разлику од Нађа Лукач је преживео чистке. Лукачеви следбеници у Мађарској су хапшени и осуђивани за политичке преступе током '60-тих и '70-тих година.
У Будимпешту се вратио 1957. године, јавно се одрекавши својих ставова из претходне године.
Нова прилика за критику владавине СССР-а и Мађарске КП дошла је са протестима 1968. године и совјетском окупацијом Чехословачке.
Лукачева приврженост генералним правцима совјетске политике, довела је до тога да његов рад буде етикетиран као 'апологија стаљинизма', иако је његова критика константно била усмерена на Стаљина.
Спољашње везе[уреди]
