Европска дужничка криза

Из Википедије, слободне енциклопедије
Цене државног кредитног дифолт свопа неких европских држава (2010-2011)

Од краја 2009, страх од економске дужничке кризе, настала је међу инвеститорима неких држава Европске уније а продубила се у 2010. и 2011. години.

Ова криза аналитички се дели на две кризе финансиског сектора које су се поклопиле на крају прве декаде двадесетпрвог века, иако су ова два феномена повезана својим ефектима. Криза државних дугова односи се на буџетске дефиците који су настали недовољним пореским приходима и прекомерном потрошњом у неколико медитеранских држава као што су Грчка, Италија, Шпанија и Португал. Финансијска криза је пак почела у САД и државама које су имитириле проблематичну праксу кредитирања САД, као што су Исланд и Ирска. Ова два феномена повезана су зато што европске банке држе средства у проблематичним америчким банкама и након проблематичног спашавања проблематичних банака, буџетски дефицити држава су се значај продубили. Величина буџетских дефицита је уплашио инвеститоре, који су захтевали веће каматне стопе од влада. Ово је заузврат отежало свако даље сервисирање буџетских дефицита.

Нарочито у државама где је буџетски дефицит и државни дугови драстично повећани, криза поверења је нарасла са смањењем приноса обавезница и ризика осигурања кредитног дифолт свопа између ових држава и чланица ЕУ, највише Немачком.[1][2]

Док су државни дугови расли најизраженије у само неколико држава еврозоне, они су постали проблем за целу зону.[3]

Забринутост око раста државног дуга широм света заједно са таласом обарања државног дуга одређених држава еврозоне алармирала је финансијска тржишта. Дана 9. маја 2010, Министри финансија ЕУ одобрили су финансијски пакет за спањавање вредан 750 милијарди евра како би осигуали финансијску стабилност широм Европе креирајући Европски фонд за спасавање (енгл. European Financial Stability Facility (EFSF)).[4] У новембру 2010, када је забринутост поново почела да расте поводом финансијске стабилности Ирске, Грчке и Португала, председник ЕУ Херман Ван Ромпеј је изјавио „уколико не опстанемо са еврозоном нећемо опстати са Европском унијом“.[5] Да би спасили ЕУ валуту лидери су предложили ближу фискалну сарадњу. Овом приликом лидерима Европске уније предложено је успостављање јединственог органа надлежног за пореску политику и буџетску потрошњу земаља чланица ЕУ, привремено назван Европски трезор.[6]

У октобру 2011, на састанку лидера еврозоне сложили у Бриселу око пакет мера предвиђеног да спречи колапс чланица ЕУ услед спиралног дуга. Ово је укључило предлог да се отпише 50% грчког дуга који поседују приватни кредитори и да се повећа фонд Европског фонда за спасавање на 1 трилион евра као и да се изврши 9% капитализације Европских банка.

Упркос дужничкој кризи у неким држава еврозоне европска валута је остала стабилна,[7] трговина чак и нешто већа него ли на почетку кризе.[8][9] Три чланице које су највише погођене кризом, Грчка, Ирска и Португал заузимају 6 процената БДП-а еврозоне.[10]

Референце[уреди]

  1. ^ „Greek/German bond yield spread more than 1,000 bps“. Financialmirror.com. 28. 4. 2010. Приступљено 5. 5. 2010.. 
  2. ^ „Gilt yields rise amid UK debt concerns“. Financial Times. 18. 2. 2010. Приступљено 15. 4. 2011.. 
  3. ^ „How the Euro Became Europe's Greatest Threat“. Der Spiegel. 20. 6. 2011.. 
  4. ^ „EU ministers offer 750bn-euro plan to support currency“. BBC News. 10. 5. 2010. Приступљено 11. 5. 2010.. 
  5. ^ Neuger, James G. (16 November 2010). „Ireland Weighs Aid as EU Spars Over Debt-Crisis Remedy“. Bloomberg Приступљено 15. 4. 2011.. 
  6. ^ „ – Elcano“ Приступљено 2 May 2010. 
  7. ^ „Euro Stable Despite Debt Crisis Says Schaeuble“. The Wall Street Journal. 22. 8. 2011.. 
  8. ^ Euro in US Dollar
  9. ^ „Puzzle over euro's "mysterious" stability“. Reuters. 15 November 2011. 
  10. ^ „The Euro’s PIG-Headed Masters“. Project Syndicate. 3. 6. 2011.. 

Спољашње везе[уреди]