Иларион Алфејев

С Википедије, слободне енциклопедије
Иларион (Алфејев)
Митрополит Иларион (Алфејев)
Лични подаци
Датум рођења(1966-07-24)24. јул 1966. (57 год.)
Место рођењаМосква, СССР

Иларион (рус. Иларион; Москва, 24. јул 1966), световно Григориј Валеријевич Алфејев (рус. Григорий Валериевич Алфеев), митрополит је будимпештански и мађарски. Предсједник Одсјека спољних црквених веза Руске православне цркве, Викар је патријарха московског и све Русије и стални члан Светог синода (2009-2022).

Он је богослов, патролог, црквени историчар, композитор. Аутор је монографија, посвећених животу и учењу црквених отаца, превода с грчког и сиријског језика, радова у вези са догматским богословљем, многобројних публикација и периодичних штампаних издања. Аутор је музичких продукција камерног и ораторијског жанра.

Биографија[уреди | уреди извор]

Од 1973. до 1984. године студирао је у Московској средњој специјалној музичкој школи у класи виолине и композиције.

Са 15 година постаје чтец у цркви Васкрсења у Москви. Као ипођакон Митрополита волоколамског Питирима (Нечаева), 1983. године на послушању је у Издавачком одељењу Московске Патријаршије.

Годину дана касније, после завршетка школовања, уписао се на Московски државни конзерваторијум. Од 1984. до 1986. године служио је у војсци.

У јануару 1987. године добровољно је напустио студије на Московском конзерваторијуму и постао је искушеник Светодуховског манастира у Виљнусу, где је 19. јуна 1987. године пострижен и замонашен од стране Архиепископа Виљнуса и Литваније Викторина (Бељајева), притом добивши име по светом Илариону Новом Далматском.

21. јуна исте године у истом храму од руке истог Епископа рукоположен је у чин јерођакона. У Саборном храму у Виљнусу 19. августа 1987. године рукоположен је у чин јеромонаха од стране Архиепископа уфимског и стерлитамакског Анатолија (Кузњецова).

Од 1988. до 1990. године служио је као настојатељ храмова широм Епархије. Године 1990. именован је настојатеља Саборне цркве Светих Благовести у Каунасу.

Године 1989. у одсуству дипломирао је на Московској богословији.

Године 1990. као делегат своје Епархије учествовао је у раду Помесног сабора Руске православне цркве.

Године 1991. на Московској духовној академији стиче звање кандидата богословља. Од 1991. до 1993. године предавао је Омилитику, Свето Писмо Новог Завета, Догматику и Грчки језик на Московској Духовној Академији. Од 1992. до 1993. године предавао је Нови Завет на православном Светотихоновском богословском институту и Патрологију на Руском Православном Универзитету Светог апостола Јована Богослова. Године 1993. завршио је постдипломске студије на Московској Духовној Академији.

Новембра 2014. добио је од Српске православне цркве Орден Светог Саве другог реда.[1] У септембру 2018. промовисан је за почасног доктора Универзитета у Београду.[2][3]

Одликовања[уреди | уреди извор]

Библиографија (српски)[уреди | уреди извор]

  • Тајна вере: увод у православно догматско богословље. Превод са руског Ђорђе Лазаревић; редактор превода Ксенија Кончаревић (Краљево, 2005).
  • Тајна вере: увод у православно догматско богословље. Превод са руског Ђорђе Лазаревић; редактор превода Ксенија Кончаревић. Краљево: Епархијски управни одбор Епархије жичке, 2005.
  • Ви сте светлост свету. Беседе о хришћанском животу. Са руског превео Никола Стојановић. Редактура превода проф. др Ксенија Кончаревић. Краљево, 2009.
  • Живот и учење светог Григорија Богослова. Превод Никола Стојановић. Редактура превода др Ксенија Кончаревић, проф. Краљево, 2009.
  • Христос Победитељ ада. Тема силаска у ад у источно-хришћанском предању. Са руског превела Марија Дабетић. Крагујевац, 2010.
  • Православно богословље на размећу векова. Са руског превела Марија Дабетић. Крагујевац, 2011.
  • Патријарх Кирил: живот и гледиште. Превод Ксенија Кончаревић. Београд, 2012.
  • О молитви // Пут, истина и живот. Број 3–4, 5–6 (Манастир Лепавина, 2004).

Дела[уреди | уреди извор]

  • Литургија Светог Јована Златоустог за мешовити хор.
  • Свеноћно бдење за мешовити хор и два соло гласа (тенор, алт).
  • Пасија по Матеју за гудачки оркестар, мешовити хор и четири соло гласа (сопран, бас, баритон и тенор).
  • Божићни ораторијум за симфонијски оркестар, мешовити хор и три соло гласа (два сопрана, бас).
  • Stabat Mater за оркестар, хор и соло глас (сопрана).
  • Memento за симфонијски оркестар.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Патријарх Кирил завршио мирну посету Српској Цркви (СПЦ, 17. новембар 2014)”. Архивирано из оригинала 12. 05. 2022. г. Приступљено 17. 11. 2014. 
  2. ^ „Промоција почасног доктора Универзитета у Београду Митрополита волоколамског г. др Илариона (Алфејева) (СПЦ, 27. септембар 2018)”. Архивирано из оригинала 27. 09. 2018. г. Приступљено 27. 09. 2018. 
  3. ^ „Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев) свечано промовисан за почасног доктора Универзитета у Београду (СПЦ, 27. септембар 2018)”. Архивирано из оригинала 28. 09. 2018. г. Приступљено 28. 09. 2018. 
  4. ^ „Укази о одликовањима”. Председник Републике Србије. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Иларион Алфејев на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иларион_Алфејев&oldid=26889846”