Корисник:Nina Erceg/песак

Бранко Миљковић или Песников узлет је дело које је написао Видосав Петровић у знак сећања на свог дугогодишњег пријатеља, песника Бранка Миљковића. Петровић се потрудио да на сликовит начин прикаже Миљковићев живот, као и његову песничку појаву, њено настајање, развој, узлет и трагични свршетак. Књига је првобитно објављена 1988. године, а последње допуњено издање, четврто по реду, је изашло 2014. године.

О писцу

Видосав Петровић (1936-2017) је био српски књижевник, публициста и културни радник. Рођен је у Нишу, где је и завршио гимназију. Преселивши се у Београд започео је студирање на Филозофском факултету на ком је дипломирао југословенску и светску књижевност 1960. године. Припадао је оној групи писаца која се налазила у жижи културног живота Ниша, чије је језгро било формирано око Бранка Миљковића, још у гимназијским данима у књижевној дружини Његош. За прво издање мемоарско-биографске књиге- Бранко Миљковић или Песников узлет додељена му је Октобарска награда града Ниша.

Садржај књиге

У уводном делу писац појашњава свој однос са Бранком Миљковићем, спомиње мноштво неразјашњених питања у вези са песниковим животом и дотиче се оног покривеног велом тајне - песникове смрти.

Петровић је познавао Миљковића још од детињства, живели су у истој улици и често су проводили време заједно. Потом су похађали исту гимназију, а касније и студирали на истом факултету. Присећа се призора Другог светског рата који су обележили њихово детињство. Истиче да је пре почетка рата свакако Ћеле кула оставила највећи утисак на њих а ужаси који су уследили су били још страшнији.

Писац дочарава како је Миљковић постао заљубљеник у књиге. Наиме, његов ујак Јакоб Браило му је у јесен 1943. године донео дванаест "златних књига" и од тада је његова кућна библиотека константно расла. Жељан бега од суморне ратне атмосфере и свакодневних призора испуњених ужасом, будући Принц поезије, како су потоње Миљковићу наденули надимак, одлучује да своје време посвети поезији. Након свршетка рата Миљковић делује доста озбиљно и углавном своје време проводи читајући и учећи са Илијом Дреновцем. Позајмљује књиге од другова чији родитељи имају кућне библиотеке, и промовише да је добро да књига уђе у кућу, како је то волео да говори. У њима тражи саговорнике и наглашава колико је важан и овај вид образовања. Миљковић је био специфичан по томе што је још као дете показивао изузетну наклоност према књижевности. Године 1946. имао је само 12 година и по чуђењу свих који су га знали читао је Толстојев Рат и мир, као и Хегелову Дијалектику. Сматрали су да то није било примерено за његове године, али је он истрајао и нису га поколебала мишљења других.

На тај начин је почео да стиче репутацију међу становницима Ниша. Својим захтевом још више је скренуо њихову пажњу - тражио је од родитеља кола песка, како би направио своју "пешчану таблу". У то време његова породица је била прилично сиромашна и нису имали новца за хартију, те је он нашао алтернативно решење. На том песку су настајала и нестајала његова прва дела, бројна размишљања и слике рата које су му остале урезане. Тада је поставио највећи број питања на која ће касније покушати да одговори у својој поезији, али и страх да нема довољно времена да прочита све што жели. Ускоро, на папиру пише своју прву песму инспирисан Лазом Лазаревићем и Иваном Цанкаром. Допало му се како су они писали о мајци, те је својој упутио песму Моја мајка. Пише о томе како она бди и брине о породици док је отац болестан. Упитан зашто пише тако о оцу иако је у том тренутку био здрав, одговара да од када се завршио рат он само "битише". Јасно се види да је Миљковић схватао какве је последице рат оставио на његовог оца.

Он и његови другови покушавају да врате живот у нормалан ток, и после немилих догађаја, те одлучују да учестало одлазе у позориште и у биоскоп. Такође, пред крај 1948. или почетак 1949. године одржан је први састанак књижевне дружине Његош, на коме је Миљковић присуствовао, која ће у годинама које долазе стећи популарност у нишком књижевном кругу и окупити младе писце. Његово интересовање за писану реч је све више расло, те је у једном тренутку имао више од триста књига у својој библиотеци. Назвао ју је Библиотека Бранка Миљковића и верно почео попис као прави библиотекар. Бесплатно је позајмљивао књиге друговима и увек давао и више него што су тражили, али са нагласком да их врате.

У једном тренутку његовог читалачког заноса, пажњу му је привукла ромска популација. Био је фасциниран њима, те им је посветио цео један циклус песама. Чак је и створио властиту кованицу "циган-мала", на коју је био веома поносан.

Гимназијски дани су му били испуњени и љубављу према девојкама. Сматра се да је његова највећа гимназијска љубав била Оливера Миловановић, којој је написао сонетни венац. Под утицајем Петрарке, Шекспира, Дантеа, Прешерна и многих других писаца који су писали својој вољеној, Миљковић је нашао начин да јој изрази своја осећања. Велику пажњу је привукла и његова дечачка заљубљеност према лепој сусетки Ружи, која је опевана у песми Узалуд је будим. Многи је сматрају врхунцем његове љубавне поезије.

Књижевна дружина Његош постајала је све популарнија. Читали су се радови младих песника и дискутовало се о актуелним књижевним догађајима. Прилична количина пажње усмерена је ка Крлежином реферату који је обелодањен на конгресу књижевника Југославије у Љубљани. Миљковић се често позивао на овај Крлежин реферат и радо га цитирао. Мада, највећу пажњу му је привукла збирка Кора (1953), Васка Попе, којом је био одушевљен. Говорио је о Попи као о веснику новог времена и писцу који пише "друкчије". Збирком 87 песама, Миодрага Павловића, која је изашла годину дана раније, није био претерано задивљен али није оспоравао њену вредност. Са друге стране, сурово је критиковао Богдана Поповића што у своју Антологију новије српске лирике није сврстао Косићеве маестралне песме- Међу јавом и мед сном и Santa Maria della Salute. Зоран Мишић је објавио Антологију српске поезије којом је Миљковић био много задовољнији, и у коју су ове две Костићеве песме сврстане.

Пошто је отишао на студије у Београд, рад књижевне дружине је утихнуо. Сви, а међу њима и он, су веровали да ће брзо стећи афирмацију у Београду. Миљковић редакције пореди са неосвојивим бедемима и не полази му за руком да објави своје песме. Верује се да је очајан због тога што његова поезија не добија пажњу коју би требало да завређује, покушао да одузме себи живот једне ноћу у кафани Прешернова клет. Неколико недеља после овог немилог догађаја његови другови примећују да му се расположење значајно поправља. Ускоро излази број часописа Дело, чији је уредник тада био Оскар Давичо, а са њим и 15 Миљковићевих песама. Од те 1955. године креће вртоглави узлет овог младог песника. Тада добија надимак Принц поезије.

Петровић је крај књиге посветио Миљковићевом самоубиству и нагађањима и доказима која су његови ближњи имали - да је заправо реч о убиству. Сахрана је одржана 14.02.1961. на Новом гробљу у Београду.

Значај Бранка Миљковића

Бранко Миљковић је објавио 5 збирки песама међу којима су:

књижевно-меморијална поставка Стеван Сремац и Бранко Миљковић

• Узалуд је будим (1957)
• Смрћу против смрти (1959)- заједно са Блажом Шћепановићем
• Порекло наде (1960)
• Ватра и ништа (1960)

• Крв која светли (1961).

За збирку Ватра и ништа је добио Октобарску награду града Београда за књижевност 1960. године. Био је један од идејних твораца правца у књижевности - неосимболизма. Његов живот и дело узор су многим младим песницима. У Народном музеју у Нишу постоји спомен збирка која је посвећена Бранку Миљковићу и Стевану Сремцу.

Литература

1. Јелена Новаковић, Поезија као ,,патетика ума“ Бранко Миљковић и Пол Валери, Београд, 1996. година
2. СДБМ (Сабрана дела Бранка Миљковића), књига четири, Критике, Ниш, 1972. година
3. Петар Џаџић, Бранко Миљковић или неукротива реч, Београд, Просвета, 1965. година
4. Поезија и поетика Бранка Миљковића: зборник радова, уредник Новица Петковић, Београд, Институт за књижевност и уметност, 1996. година