Васко Попа

Из Википедије, слободне енциклопедије
Васко Попа

Collected poems Popa.jpg
Насловна страна књиге на енглеском

Информације
Датум рођења 29. јун 1922.
Место рођења Гребенац (Краљевина СХС)
Датум смрти 5. јануар 1991.
Место смрти Београд (СФР Југославија)
Дела
Потпис

Васко Попа (Гребенац, 29. јун 1922Београд, 5. јануар 1991) је био један од најпознатијих песника на српском језику, академик.

Биографија[уреди]

Рођен је 29. јуна 1922. у Гребенцу код Беле Цркве. По етничком пореклу је био Румун. Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. После тога уписао је Филозофски факултет у Београду. Студије наставља у Букурешту и Бечу. За време Другог светског рата био је затворен у немачком концентрационом логору у Зрењанину (тада се Зрењанин звао Бечкерек). Након завршетка рата дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у Београду, 1949. године.

Прве песме објављује у листовима „Књижевне новине“ и „Борба“. Његова прва збирка песама „Кора“ (1953) уз „87 песама“ Миодрага Павловића сматра се почетком српске послератне модерне поезије. Та књига је покренула расправе књижевне јавности и оставила велики утицај на млађе нараштаје песника. После Коре, Попа је објавио следеће збирке песама: „Непочин поље“ (1956), „Споредно небо“ (1968), „Усправна земља“ (1972), „Вучја со“ (1975), „Кућа насред друма“ (1975), „Живо месо“ (1975), „Рез“ (1981) као и циклус песама „Мала кутија“ (1984), део будуће збирке „Гвоздени сад“ коју никад није довршио.

Од 1954. до 1979. године радио је као уредник у издавачкој кући Нолит у Београду. Слагањем усменог наслеђа, игара и загонетки, Попа је створио посебан песнички језик модерне српске поезије. Приредио је зборнике: Од злата јабука (Београд, 1958.), Урнебесник (Београд, 1960.), Поноћно сунце (Београд, 1962.). У песничком зборнику „Од злата јабука“ (1958.) у новом светлу је приказан поетски свет народних умотворина; у зборнику „Урнебесник“ (1960.), поетски свет песничког хумора и у зборнику „Поноћно Сунце“ (1962.), поетски свет песничких сновиђења.

Круг знамења књига песама
Васко Попа у друштву са Тањом Крагујевић и Миром Алечковић 1984. године

Васко Попа је један од најпревођенијих југословенских песника, а и сам је преводио са француског језика. У Вршцу, 29. маја 1972. године основао је Књижевну општину Вршац (КОВ) и покренуо необичну библиотеку на дописницама, названу „Слободно лишће“. Исте године изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности. Један је од оснивача Војвођанске академије наука и уметности (14. 12. 1979) у Новом Саду.

Умро је у Београду 5. јануара 1991. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Био је ожењен Јованком Сингер Попа (1923—2000) званом „Хаша“, професорком Архитектонског факултета у Београду, родом из Вршца.[1][2]

Круг књига[уреди]

Појава Васка Попе у послератној српској поезији означава снажан преокрет у односу на поетско стваралаштво његових савременика. Песнички израз Васка Попе је наклоњен афоризму, пословици, елиптичан је и језгровит. Језик Васка Попе је сажет и лапидаран. Он пише кратке стихове без риме и интерпункције, који су блиски метрици српске народне поезије.

За живота је објавио осам књига поезије које су чиниле круг и носе своје знамење:

  • „Кора“ - 1953.
  • „Непочин поље“ - 1956.
  • „Споредно небо“ - 1968.
  • „Усправна земља“ - 1972.
  • „Вучја со“ - 1975.
  • „Кућа насред друма“ - 1975.
  • „Живо месо“ - 1975.
  • „Рез“ - 1981.

После смрти Васка Попе у његовој заоставштини пронађена је недовршена књига песама „Гвоздени сад“, затим незавршена целина „Лепа варош В“, као и круг од пет песама под заједничким насловом „Луди Лала“. Из заоставштине потиче још и 19 песама, као и књига записа о уметности и уметницима „Калем“. Године 2002. у издању КОВ Вршац изашла је књига „Румунске и друге песме“ где су по први објављене неке песме из Попине заоставштине које је он још у младости писао.

Награде и признања[уреди]

Табла на Задужбини Драгољуба Маринковића

Васко Попа је први добитник „Бранкове награде“ за поезију, установљене у Сремским Карловцима у спомен на Бранка Радичевића. Године 1957. добија „Змајеву награду“, 1968. Аустријску државну награду за европску литературу, 1976. награду за поезију „Бранко Миљковић“, 1978. додељује му се награда АВНОЈ-а, а 1983. књижевна награда „Скендер Куленовић“.

Њему у част установљена је Награда Васко Попа.

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]