Мара Бранковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мара Бранковић

Лик Маре Бранковић са Есфигменске повеље (1429)
Лик Маре Бранковић са Есфигменске повеље (1429)

Датум рођења 1401.
Место рођења Вучитрн
Датум смрти 14. септембар 1487.
Место смрти Јежево
Порекло и породица
Династија Бранковић
Отац Ђурађ Бранковић
Мајка Име непознато (Трапезунтска принцеза, сестра цара Јована IV Комнина)
Супружник/ци Мурат II

Мара Бранковић (1401, Вучитрн[1]Јежево, 14. септембар 1487) била је ћерка деспота Ђурђа Бранковића и жена турског султана Мурата II.

Биографија[уреди]

По доласку њеног оца на престо Србије, долази до преговора о њеном венчању за турског султана Мурата II а 1435. одлази у харем у коме има око 300 жена. Мара је друга српска принцеза која је била удата за неког турског султана. Прва је била принцеза Оливера Лазаревић кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице, супруга султана Бајазита I 1390—1402. Покушавала је да спречи ослепљење заробљене браће Стефана и Гргура. У Турској борави све до смрти Мурата II 1451. године.

По повратку у Србију од султана Мехмеда II добија област око Дубочице и Лесковца за своје издржавање. После смрти оца 1456. представља важан и најреалнији политички фактор у Србији. Ипак због сукоба са проугарски расположеним братом деспотом Лазаром бежи код султана Мехмеда II код кога има завидан утицај.

Одмах након доласка успела је да добије имање у Јежеву у близини Сера и ту је проводила своје дане. Био је то њен избор будући да се ова земља налазила на путу из Србије у Свету гору, а ту су била и имања светогорских манастира. То је било место где су свраћали побожни путници на свом путовању до Свете горе, а Мара им је помагала и пружала одмориште. Осим њих помагала је брата Гргура, ујака Тому Кантакузина, деспотицу Јелену (удовицу брата Лазара), а у Јежеву је уточиште нашла и босанска краљица Мара-Јелена (ћерка деспота Лазара). Ова умна жена је имала утехе и уточиште за свакога, па чак и за деспотицу Јелену. Колики је њен утицај био види се из тога што је њена жеља била пресудна приликом избора неколицине Цариградских патријарха. Умрла је у Јежеву код Драме 1487. године. и сахрањена је у оближњем манастиру Косиници.

Романи[уреди]

О њеном животу написано је више историјских романа:

  • Надежда Д. Павловић: „Царица Мара“, Вук Караџић, Београд 1982. године, 269 страна.
  • Душан Баранин: „Царица Мара“, Српска књижевна задруга, Београд 1986. године, 145 страна. (касније још неколико издања)
  • Војислава Латковић: „Мара Бранковић: царица у вртлогу историје“, Бесмарк, Беокњига, Београд 2007. године, 222 стране. ISBN 978-86-7694-139-1. (касније још неколико издања)

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]