Меги О’Фарел

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Меги О'Фарел)
Меги О'Фарел
слика ауторке Маге О'Фарел коју је на одмору направио њен син
Лични подаци
Датум рођења(1972-05-27)27. мај 1972. (51 год.)
Место рођењаКолрејн, Северна Ирска, Уједињено Краљевство
Књижевни рад
Најважнија делаЉубав моје љубави
Даљина међу нама
Када си отишао
Како је нестајала Есми Ленокс
Портрет једног брака
Рука која је прва држала моју
Талас врелине
Мора да је ово то место
Званични веб-сајт
www.maggieofarrell.com

Меги О'Фарел, (енгл. Maggie O'Farrell, 27. мај 1972) је писац романа из Северне Ирске. Њен први хваљени роман, After You'd Gone (Када си отишао), освојио је награду Бети Траск, [1] и каснији, The Hand That First Held Mine (Рука која је прва држала моју), награду Коста за роман 2010. године. Од тада је два пута била у ужем избору за награду Коста за романе: за Instructions for a Heatwave (Талас врелине) 2014. и This must be the place (Мора да је ово то место) 2017. [2] Појавила се у Ватерстонесу 25 Authors for the Future (25 аутора за будућност). [3] Њени мемоари I am, I am, I am: Seventeen Brushes with Death (Ја сам, јесам, јесам: Седамнаест четкица са смрћу) достигли су врх листе бестселера Sunday Times. Њен роман Hamnet (Хамнет) освојио је Женску награду за белетристику 2020. [4] и награду за белетристику на National Book Critics Circle Award 2020. [5] The Marriage Portrait (Портрет једног брака) ушао је у ужи избор за женску награду за фикцију 2023.

Рани живот и каријера[уреди | уреди извор]

О'Фарел је рођена у Колрејну у Северној Ирској, а одрасла је у Велсу и Шкотској. Са осам година је хоспитализована са енцефалитисом и изостала је више од годину дана из школе. [6] Ови догађаји налазе се у одељку у књизи The Distance Between Us (Даљина међу нама) и описани су у њеним мемоарима из 2017. I Am, I Am, I Am.[7]Током детињства и адолесценције патила је од израженог муцања. Образовала се у North Berwick High School и Brynteg Comprehensive School, а затим на New Hall, University of Cambridge (сада Murray Edwards College), где је читала енглеску књижевност.

О'Фарел је изјавила да је све до 1990-их, бити Ирац у Британији било тешко: „Некад смо добијали бескрајне ирске шале, чак и од наставника. Ако бих морала да пишем своје име у школи, наставници би говорили ствари попут: 'Ох, да ли је твоја породица у ИРА?' Наставници би ово рекли клинцу од 12 година пред целим одељењем... Мислили су да је урнебесно рећи: 'Ха ха, твој тата је терориста'. Уопште није било смешно... Волела бих да могу да кажем да је то [данас мање уобичајено] зато што су људи мање расисти, али мислим да су само нови имигранти који то сада добијају." Ипак, тек у Instructions for a Heatwave (Талас врелине) из 2013. ирски субјекти нису постали део њеног рада.[8]

О'Фарел је радила као новинар, како у Хонг Конгу, тако и као заменик књижевног уредника The Independent on Sunday у Лондону. Такође је предавала креативно писање на Универзитету Ворвик у Ковентрију и Голдсмит колеџу у Лондону. Живела је у Ирској, Велсу, Шкотској, Хонг Конгу и Италији. Сада живи у Единбургу.

Књиге[уреди | уреди извор]

О'Фарелови бројни успешни романи, укључујући и наградом Коста награђену The Hand that First Held Mine (Руку која је прва држала моју), добили су широко признање критике. Њене књиге су преведене на преко 30 језика. Њен роман Hamnet (Хамнет), заснован на животу Шекспирове породице, објављен је 2020. Роман повезује смрт једанаестогодишњег Хамнета и писање драме Хамлет.[9]

Њени мемоари из 2017, I Am, I Am, I Am: Seventeen Brushes with Death (Ја сам, ја сам, ја сам: Седамнаест четкица са смрћу), баве се низом искустава блиских смрти која су се десила њој и њеној деци. Реч је о мемоарима који су испричани нехронолошки, са сваким поглављем на чијем је челу име захваћеног дела тела. [10]

Године 2022. објавила је The Marriage Portrait, (Портрет једног брака), роман заснован на кратком животу Лукреције де Медичи, коју је можда, а можда и није, отровао њен муж, Алфонсо II од Есте, војвода од Фераре. О'Фарел је рекла да је идеју за роман добила након што је видела Лукрецијин портрет, који се приписује Ањолу Бронцину, и читајући песму Роберта Браунинга, „ Моја последња војвоткиња “, у којој се Лукреција кратко, тихо и неименовано појављује. Роман је ушао у ужи избор за женску награду за фикцију.[11]

О'Фарел је такође написала две сликовнице за децу, Where Snow Angels Go (Где иду снежни анђели) и The Boy Who Lost His Spark (Дечак који је изгубио искру), обе које је илустровала Данијела Јагленка Терацини.

Лични живот[уреди | уреди извор]

О'Фарел је удата за колегу писца, Вилијема Сатклифа, којег је упознала док су били студенти на Кембриџу; нису постали пар, међутим, тек десетак година након што су дипломирали. Живе у Единбургу са своје троје деце. [12] [13] За Сатклифа је рекла: „Вил је увек био мој први читалац, чак и пре него што смо били пар, тако да има огроман утицај. Он је бруталан, али вам је то потребно. [14] Једно од О'Фарелове деце пати од тешких алергија, о чијим изазовима она пише у својим мемоарима. [15]

Медији[уреди | уреди извор]

О'Фарел је била позвани бродоломник у програму ББЦ Радио 4 Desert Island Discs у недељу 21. марта 2021.

Априла 2023. сценска адаптација Hamnet (Хамнета) Краљевске Шекспирове компаније приказана је у новоотвореном Сван театру у Стратфорд на Ејвону. Пребачен је у Гарик театар у Лондону у септембру 2023.

Награде и почасти[уреди | уреди извор]

Година Наслов Награда/Част Резултат Реф.
2001. After You'd Gone (Када си отишао) Betty Trask Award Освојено [16]
2005 The Distance Between Us (Даљина међу нама) Награда Сомерсет Мом Освојено [17]
2010. The Hand That First Held Mine (Рука која је прва држала моју) Књижевна награда Коста Освојено [18][2]
2013. Instructions for a Heatwave (Талас врелине) Књижевна награда Коста Ужи избор [19]
2016. This Must be the Place (Мора да је ово то место) Књижевна награда Коста Ужи избор [20]
2018. I Am, I Am, I Am The Ackerley Prize Ужи избор [21]
2020. Hamnet (Хамнет) National Book Critics Circle Award for Fiction Освојено [22][23][24]
Women's Prize for Fiction Освојено [25]
2021. Andrew Carnegie Medal for Excellence in Fiction Дуга листа [26]
Dalkey Literary Awards's Novel of the Year Освојено [27]
Walter Scott Prize Ужи избор [28]
2021. Fellow of the Royal Society of Literature [29]

Библиографија[уреди | уреди извор]

Новеле[уреди | уреди извор]

  • After You'd Gone (Након што си отишао) (2000)
  • My Lover's Lover (Љубав моје љубави) (2002)
  • The Distance Between Us (Даљина међу нама) (2004)
  • The Vanishing Act of Esme Lennox (Како је нестајала Есми Ленокс) (2006)
  • The Hand That First Held Mine (Рука која је прва држала моју) (2010)
  • Instructions for a Heatwave (Талас врелине) (2013)
  • This Must Be the Place (Мора да је ово то место) (2016)
  • Hamnet (Хамнет) (2020)
  • The Marriage Portrait (Портрет једног брака) (2022)

Аутобиографија/Мемоари[уреди | уреди извор]

  • I Am, I Am, I Am: Seventeen Brushes with Death (Ја сам, ја сам, ја сам: Седамнаест четкица са смрћу) (2017)

За децу[уреди | уреди извор]

  • Where Snow Angels Go (Где иду снежни анђели), илустровала Даниела Јагленка Терраззини (2020)
  • The Boy Who Lost His Spark (Дечак који је изгубио искру), илустровала Данијела Јагленка Терацини (2022)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Maggie O'Farrell”. Fantastic Fiction. Приступљено 6. 11. 2019. 
  2. ^ а б „Derry-born author wins Costa prize”. The Irish Times. 4. 1. 2010. 
  3. ^ „Emerging 21st-century UK writers expected to produce the most impressive work over the next quarter-century”. Архивирано из оригинала 28. 9. 2007. г. Приступљено 23. 8. 2022. 
  4. ^ Flood, Aison (9. 9. 2020). „Maggie O'Farrell wins Women's prize for fiction with 'exceptional' Hamnet”. The Guardian. 
  5. ^ Beer, Tom (2021-03-25). „National Book Critics Circle Presents Awards”. Kirkus Reviews (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-29. 
  6. ^ Sale, Jonathan (17. 5. 2007). „Passed/Failed: An education in the life of Maggie O'Farrell”. The Independent. Архивирано из оригинала 26. 5. 2007. г. 
  7. ^ Kean, Danuta (24. 3. 2017). „Maggie O'Farrell memoir to reveal series of close encounters with death”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2017-10-03. 
  8. ^ „Maggie O'Farrell: Teachers would say 'Are your family in the IRA?'”. The Irish Times. 23. 6. 2016. 
  9. ^ Merritt, Stephanie (29. 3. 2020). „Hamnet by Maggie O'Farrell review – tragic tale of the Latin tutor's son”. 
  10. ^ Sturges, Fiona (18. 8. 2017). „I Am, I Am, I Am by Maggie O'Farrell review – 17 brushes with death”. 
  11. ^ Gregory, Elizabeth. „Women's Prize for Fiction: who is who on the 2023 shortlist?”. Evening Standard. Приступљено 6. 5. 2023. 
  12. ^ „Meet Maggie”. maggieofarrell.com. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 23. 8. 2017. 
  13. ^ Kiverstein, Angela. „William Sutcliffe: Imagining Gaza in London”. www.thejc.com. Приступљено 2019-11-02. 
  14. ^ Day, Elizabeth (23. 2. 2013). „Maggie O'Farrell: 'My writing is tougher and much better since I had children'”. The Observer. 
  15. ^ Shapiro, Dani (5. 4. 2018). „A Memoir of Near-Death Experiences”. The New York Times. 
  16. ^ „Previous winners of the Betty Trask Prize and Awards”. The Society of Authors. 8. 5. 2020. Архивирано из оригинала 18. 05. 2019. г. Приступљено 2022-02-06. 
  17. ^ „Previous winners of the Somerset Maugham Awards”. The Society of Authors. 8. 5. 2020. Архивирано из оригинала 2021-08-27. г. Приступљено 2022-02-06. 
  18. ^ „In pictures: Costa book awards 2010”. The Guardian (на језику: енглески). 2011-01-05. ISSN 0261-3077. Приступљено 2022-02-06. 
  19. ^ Brown, Mark (2013-11-26). „Costa book awards 2013: late author on all-female fiction shortlist”. The Guardian (на језику: енглески). Приступљено 2022-02-06. 
  20. ^ Cain, Sian (2016-11-22). „Costa book award 2016 shortlists dominated by female writers”. The Guardian (на језику: енглески). Приступљено 2022-02-06. 
  21. ^ „Richard Beard awarded PEN Ackerley Prize 2018 for 'The Day That Went Missing'”. English Pen (на језику: енглески). Приступљено 2022-02-06. 
  22. ^ Beer, Tom (2021-03-25). „National Book Critics Circle Presents Awards”. Kirkus Reviews (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-25. 
  23. ^ „2020”. National Book Critics Circle (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-25. 
  24. ^ „National Book Critics Circle Award for Fiction Winners”. Powell's Books. Приступљено 2022-01-25. 
  25. ^ „Women's Prize for Fiction: Maggie O'Farrell wins for Hamnet, about Shakespeare's son”. BBC News (на језику: енглески). 2020-09-09. Приступљено 2022-02-06. 
  26. ^ „2021 Winners”. Andrew Carnegie Medals for Excellence. 18. 10. 2020. Приступљено 12. 1. 2021. 
  27. ^ „Winner of the Novel of the Year 2021”. www.zurich.ie (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-22. 
  28. ^ „Australians comprise majority of Walter Scott Prize shortlist”. Books+Publishing (на језику: енглески). 24. 3. 2021. Приступљено 25. 3. 2021. 
  29. ^ Bayley, Sian (6. 7. 2021). „RSL launches three-year school reading project as new fellows announced”. The Bookseller. Приступљено 6. 7. 2021. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Меги_О’Фарел&oldid=26933389”