Медвед

Из Википедије, слободне енциклопедије
Медведи
Историја групе: рани миоцен - данас
Смеђи медвед
Систематика
царство: Animalia
тип: Chordata
класа: Mammalia
ред: Carnivora
породица: Ursidae
G. Fischer de Waldheim, 1817
Распрострањеност медведа (без Средње јужни Европе)
Распрострањеност медведа (без Средње јужни Европе)
Распрострањеност (мрког) медведа (додатак горњој слици)
Распрострањеност (мрког) медведа (додатак горњој слици)
родови

Ailuropoda
Ailurus
Helarctos
Melursus
Ursus
Tremarctos
Arctodus'' (изумрли)

Екологија таксона

Медведи (Ursidae) су фамилија крупних сисара из реда звери (Carnivora). Медведи живе у различитим стаништима, од тропских до поларних и од планинских до равничарских. Од станишта зависи начин исхране медведа, мада је већина врста медведа омниворна. Највећи број врста медведа се храни корењем, бобицама, рибом.

Од давнина људи лове медведе користећи њихово месо за исхрану и крзно за одећу. Посматрајући пећинске медведе у потрази за храном, људи су могли закључити које врсте биљака су јестиве. Својим деловањем човек непрестано доприноси смањењу популације медведа, угрожавањем њихових станишта. Упркос закону о заштити медведа, људи и даље лове медведе, због хране, заштите имања и стоке, спортског лова, и традиционалне медицине.

Име медвед потиче из старословенског језика, а значило би „онај који зна где је мед". У основи имена налази се санскритска реч "веда", што значи „вид, знање“.

Морфолофија[уреди]

Заједничке карактеристике свих медведа су крупно тело, прекривеност густим крзном, кратак реп, одлично чуло слуха и чуло мириса , могућност да стоје на задњим ногама (и ходају само на њима на веома кратким релацијама), широке шапе, и округле уши. Боја длаке зависи од врсте, и варира од потпуно беле, светле, или крем, до црно беле, потпуно црне или мрке. Имају по пет прстију на предњим и задњим шапама, који се завршавају снажним, дугачким канџама, које не могу увлачити. Трчећи медведи постижу брзину од 50 km/h.

Снажна вилица има сва обележја месождера: веома снажни очњаци, карактеристични секутићи и дерачи. Имају 32 – 42 зуба, зависно од станишта и начина исхране. Неким врстама медведа недостају горњи и доњи преткутњаци, а код којих постоје, мали су и нису у функцији жвакања хране. Површине кутњака нешто су равније него код осталих звери што указује да медведи нису само месождери. Они су прави сваштоједи. Једу све: од отпадака и стрвина преко биља, воћа, бобица, меда, до рибе и меса.

Медведи имају веома развијено чуло мириса. Осете мирис на даљини већој од једног километра. Чуло вида је слабије развијено, али разазнају боје, што им помаже при идентификацији хране.

Без обзира на врсту, мужјаци су крупнији од женки, али што је врста медведа крупнија, већа је и разлика између мужјака и женки. Мужјак поларног медведа може бити и два пута већи од женке, док је код сунчаног медведа разлика између мужјака и женке само у тежини. Сазнања о дужини живота медведа нису поуздана. Претпоставља се да живе 25 до 40 година. Медведи у дивљини живе краће од оних у зоо-вртовима.

Порекло[уреди]

лобања пећинског медведа

Медведи су најмлађа породица месождера. Развили су се током еоцена од заједничког претка Миацида, (месождера сличном ласици који се пење по дрвећу), пре око 50 милиона година. Предак свих данашњих медведа је Ursavus elemensis. Настао је у Евроазији пре 18 – 25 милиона година. Месождер величине лисице, лови по врховима дрвећа, а исхрану употпуњује деловима биљака и инсектима. Током времена медведи су се проширили и на просторе Северне Америке. Фосилни остаци указују да су медведи некада живели и у Африци.

Данас је општеприхваћено да постоји осам врста из породице медведа. Постојала је и девета – пећински медвед - Ursus spelaeus, који је изумро крајем последњег леденог доба пре 10.000 година. Мрки медвед настањује просторе Европе, Азије и Северне америке, бели или поларни медвед живи око Арктика, амерички црни медвед у Северној Америци, црни медвед у Азији, сунчани медвед у југоисточној Азији, медвед наочар у Јужној Америци, уснати медвед у Азији и велика панда такође у Азији.

Понашање[уреди]

Медведи углавном живе сами, изузев мајке са својим младима као и женке и мужјака у време сезоне парења. Они комуницирају са другим медведима путем ознака на стаблима и разних мирисних знакова. На тај начин означавају своје присуство. Само у изузетним приликама, медведи формирају привремене групе и то када се нађе већа количина хране на малој површини. Мрки медведи са Аљаске скупљају се на истој територији у време лова на лососе, када лососи пливају уз реку за време мреста. Скорашња истраживања показују да џиновске панде формирају мале групе, на делу територије где има хране у изобиљу.

Мужјак и женка могу живети на истој територији толеришући се међусобно, истовремено бранећи територију од осталих медведа истог пола. Млади мужјак напустивши мајку обично одлази на другу територију, док млада женка често живи на територији своје мајке.

Кључ опстанка медведа је у проналажењу довољне количине хране, која ће задовољити енергетске захтеве у складу са његовом величином. Пролазећи огромним пространством у потрази за храном, медведи посебно добро упамте делове територије на којој су пронашли обиље хране.

Медведи који живе у регионима са хладним зимама, најхладнији период године проводе спавајући, укључујући и мрког медведа, америчког и азијског црног медведа као и женке поларног медведа.

Размножавање[уреди]

За већину медведа парење је сезонско. Медведи који живе у температурним зонама са четири годишња доба, паре се у пролеће после зимског сна, док медведи из тропских регија то чине за време суше.

За време сезоне парења мужјак и женка остају заједно до две недеље парећи се неколико пута, након чега се раздвајају.

У зависности од врсте, трудноћа траје седам до девет месеци. Обично женка окоти једно до четири младунчета.

Кад се роди, младунче медведа је мање од осталих младунчади сисара, у односу на величину родитеља. Понекад теже свега један проценат тежине своје мајке. На пример, новорођена џиновска панда тежи само 113 g. По рођењу, млади су слепи, без зуба и длаке, и потпуно беспомоћни. Хранећи се мајчиним млеком расту веома брзо, и гоје се. Након три месеца напуштају јазбину са мајком у потрази за храном. Младунчад престају да сисају након шест месеци, али остају уз мајку две до три године учећи од ње шта да једу и где да нађу храну. Мајке их штите од одраслих мужјака, јер их они веома често убијају.

Женке су полно зреле са четири до седам година старости, и тада могу рађати младе сваких две до пет година. Период када се медвед први пут размножава долази раније када хране има у изобиљу, а касније када је количина ограничена.

Однос човека и медведа[уреди]

Медвед ретко напада човека, осим када се изненади и осети угроженим.

Како препознати да сте на територији медведа? Потражите
Отиске шапа у прашини, блату или снегу.
Отиске медвеђих шапа је лако разликовати од других животиња. Широки су 10 до 15 cm, са пет прстију и канџи. Предња шапа је краћа од задње. Кад не би имао канџе, отисак задње шапе би подсећао на отисак босе ноге човека.
Ознаке на стаблу - Медведи се чешу о коре стабала, остављајући мирисе као знак свога присуства. Потражите и паралелне огреботине од канџи и до 2m увис.
Трагове на месту храњења - обично је лишће разгрнуто на широј површини, нарочито ако медвед тражи буквице. На мртвим животињама уочите огреботине од канџи и зубима изврнуту унутрашњу страну коже.

Зимски брлог[уреди]

Многи медведи током зиме падају у зимски сан (хибернирају). Зимски сан заправо није права хибернација јер телесна температура медведа током зимског сна остаје висока и могу се лако пробудити. Медвед проводи зиму у шупљинама стена или под корењем великих стабала. Брлог обично садржи лежај од суве траве, лишћа и гранчица. Улаз је обично узак.

Класификација[уреди]

Родови Melursus и Helarctos су укључени у род Ursus. Постоје бројни хибриди настали укрштањем црног, смеђег и поларног медведа.

Мрежа хибридизације међу медведима

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиврсте
Викиврсте имају података о: