Мелитена

С Википедије, слободне енциклопедије

Мелитена (грч. Μελιτηνή) — област у сјеверном дијелу историјске Мале Јерменије, између Антитаура и Еуфрата, у давнини била позната по плодној земљи, маслинама и грожђу, из којег се производило једно од бољих сорти грчког вина οίνος Μοναρίτης. Такав назив носило је и утврђење римских легионара, постројено послије завојевања Кападокије на обали Еуфрата, на граници с Јерменијом (савремени турски град Малатија).

Хетитски и асирски период[уреди | уреди извор]

Према Плинију, град је основала краљица Семирамида у близини Еуфрата[1]. Настанак насеља, тада званог Арслантепе („лавље брдо”), неколико километара од модерног града Малатија, повезује се развојем пољопривреде у Плодном полумјесецу прије више од 6.000 година. У бронзаном добу постало је средиште административне области краљевине Ишува. Тада је утврђено, вјероватно за заштиту од напада Хетита са запада, који ће присајединити Кападокију своме царству у четрнаестом вијеку прије Христа. На хетитском језику, „мелид” или „мелит” значи „мед” што би могло објаснити етимологију имена „Мелитена”. Овај назив се среће у неколико облика у тадашњим изворима: хетитски = Малидија[2] и можда Мидува[3]; акадски = Мелиду[4] и урартски = Мелитеа. Друго објашњење је да назив потиче од ријеке Мелас која се улива у Еуфрат[5].

Око 1200. п. н. е, Хетитско царство, које су напали „народи са мора” и Фригијци, распало се на групу кнежевина, међу којима је била и кнежевина „Милид”. Град је постао средиште нове државе „Каману”, сачувавши хетитску традицију. Истраживачи су открили палату унутар градских зидина, чији су лавови и статуе владара добри примјери хетске умјетности тог доба.

Асирски владар Тиглат-Пилесар I (1115—1077. п. н. е.) oсвојио је Кападокију око 1110. п. н. е. и обавезао краљевину Малидију да плати данак Асирији. Град је, међутим, наставио да напредује и учествовао је у савезима које су краљеви Урартуа подстицали против Асирије. Краљ Саргон II (722—705) коначно ће га заузети 712. године прије Христа. Отприлике у исто време, Кимеријци и Међани напали су Малу Азију и град је почео да пропада; међутим, област је и даље била насељена током хеленистичког и римског периода. Према Страбону, град је био познат старима под именом Мелитенa[6]. Године 546. п. н. е. Кападокију је освојио Кир Велики, који је припаја Персијском царству[7]. Иако персијски вазали, Кападокијом су и даље владали сопствени владари све до 330. п. н. е, када се осамосталио краљ Аријарат I, који је признао символично сизаренство Александра Великог.

Римски период[уреди | уреди извор]

Послије присаједињења Кападокије, које се збило у вријеме владавине императора Тиберија, 17. године нове ере, дуж Еуфратa је постројено неколико утврђења за заштиту сјеверног дијела Сјеверо-источног лимеса. Овдје је спровођена и регрутација за помоћне јединице римске армије. Тацит саопштава да је у вријеме кампање Гнеја Домитијуса Корбуле 63. године велики дио римске војске премјештен у област Мелитене. Послије окончања грађанског рата и Првог јудејског рата у провинцији Кападокији током 72-73. године стајале су ради заштите границе на Еуфрату легија XII Фулмината и легија XVI Флавија Фирма: први у Мелитени, други у Сатали. Легија XII Фулмината бранила је тај дио лимеса до краја 4. вијека; како је записано у Notitia Dignitatum, он је био смјештен овдје 387. године.

Године 290. у Мелитини је пострадао Свети мученик Јероним са своја 32 друга (њихова имена: Исихије, Никандр, Атанасије, Мамант, Варахије, Калиник, Теоген, Никон, Лонгин, Теодор, Валерије, Ксант, Теодул, Калимах, Евгеније, Теодот, Острихије, Епифаније, Максимијан, Дулкитије, Клавдијан, Теофил, Гигантије, Доротеј, Теодор, Кастрихије, Аникит, Темелије, Евтихије, Иларион, Лиодот и Амонит) који одбише да служе у римској војсци, сматрајући да је хришћанима штетно живјети заједно са идолопоклоницима и војниковати са њима.

Ромејски (византијски) период[уреди | уреди извор]

Током владавине цара Трајана насеље Мелитена порасло је до знатних размјера; при византијском императору Јустинијану град је спадао међу најважније у Малој Азији. Подјелом Јерменије на двије провинције (мисли се на подјелу у четвртој декади IV вијека) Мелитена је проглашена главним градом Друге Јерменије (Јерменија Секунда).

Године 577. овдје се одиграо сукоб византијске војске с персијским царем Хозројем I. У равници Мелитене водила се дводневна битка у којој су Сасаниди поражени. Цар Хозроје I побјегао је преко Арзанене према својој земљи. У бици је погинуо маг магова — водећи вјерски поглавар маздаизма.

Провинција Јерменија Прима проширена је 590. године територијама између Ерзурума и Карса, које су Сасаниди уступили и преименована је: назив Јерменија Прима дат је Јерменији Терцији, у коју је спадала и Мелитена. Касније је назив Јерменија Терција нестао — замјенила га је провинција Велика Јерменија, којој је припадала и долина Еуфрата.

Године 612. сасанидски цар је, за вријеме рата који је почео 603. године, напао и заузео Мелитену и тако цијелу византијску Јерменију учинио својим посједом.

Знаменити грађани Мелитене[уреди | уреди извор]

Свети Полиевкт био је први мученик у Мелитени. Он је на градском тргу поцепао царски указ о обавезном поклоњењу идолима и избио је из руку жречева идоле које су носили. Полиевкт је био војник при императору Декију и пострадао је за вјеру у Христа при императору Валеријану око 259. године. Доцније, за вријеме царевања Константинова, када је престао прогон на цркву Христову, у Мелитени је подигнут храм у име светог мученика Полиевкта.

Преподобни Акакије II, епископ мелитински. Учествовао је на Трећем васељенском сабору и заједно са осталим светим Оцима осудио и предао анатеми безбожног патријарха цариградског Несторија, који је хулио пречисту Дјеву Богородицу. Био је вољен и слављен од свију светих Отаца, и веома уважаван од благочестивог цара. Пошто је много година пасао Цркву Христову и учинио врло многа чудеса, пресели се ка Господу 435. године, и би сахрањен поред светог мученика Полиевкта.

Преподобни Јевтимије Велики, рођен по молитви родитеља, племенитих и знаменитих, у Мелитeни око 377. године. И прије но што се дијете родило, они су обећали да га дају на службу Богу. Крштен је у трећој години живота. Крстио га је Отрије, епископ Мелитински, и произвео га за чтеца чим је Јефтимије научио да чита. Два млада чтеца, Акакије и Синодије, потоњи епископи Мелитински, просвјетлили су га образовањем. касније је био рукоположен за презвитера и дато му је, иако младом по годинама, да буде старјешина свим монасима у епархији. Пошто му је управљање манастирима нарушавало молитвено тиховање побјегао је у Јерусалим у својој двадесет деветој години.[8] Остатак живота подвизавао се у пустињи између Јерусалима и Јерихона. По Божјем дару био је велики чудотоврац. Упокојио се 473. године.

Свети Дометијан, епископ мелитински, родио се у VI вијеку, при императору Јустину Млађем. Био је ожењен, но убрзо је обудовео, замонашио се и проводио строг и свет живот. Када му је било тридесет година би изабран за епископа града Милитене у Великој Јермернији. Мудар и ревностан у питањима вјере, силан у ријечи и дјелу, свети Дометијан је брзо стекао славу доброг у ревносног пастира. Више пута га је цар Маврикије слао у Персију ради народних послова, и са персијским царем Хозројем учвршћивао мир између Грка и Персијанаца. А када неки кнез Варам, устаде против персијског цара Хозроја, и збаци га с пријестола, тада овај светитељ поможе Хозроју те се врати на пријесто. Са тог разлога Хозрој се потчини Грцима, и плаћаше им данак. Када други пут дође у Цариград, 601. године, Дометијан се представи. И светим моштима његовим одадоше велику пошту и црквени и царски великодостојници, јер их са великим почастима пренесоше у његов град Мелитину.

Види још[уреди | уреди извор]

Извор[уреди | уреди извор]

  • Мелитена // Энциклопедический словарь Брокгауза и Ефрона : в 86 т. (82 т. и 4 доп.). — СПб., 1890—1907.

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Julian Bennett, The cappadocian frontier: from the Julio-Claudians to Hadrian, in 18th International Congress of Roman Frontier Studies, a cura di P.Freeman, J.Bennett, Z.T.Fiema e B.Hoffmann, Oxford 2002.
  1. ^ Pline, Histoire naturelle, VI, 3
  2. ^ „Melid.” Reallexikon der Assyriologie. Accessed 12 Dec 2010.
  3. ^ KBo V 8 IV 18. Puhvel, Jaan. Trends in Linguistics: Hittite Etymological Dictionary: Vol. 6: Words Beginning with M. Walter de Gruyter, 2004. Accessed 12 Dec 2010.
  4. ^ Hawkins, John D. Corpus of Hieroglyphic Luwian Inscriptions. Vol. 1: Inscriptions of the Iron Age. Walter de Gruyter, 2000.
  5. ^ Vailhé (1911) «Melitene»
  6. ^ Strabo, Geographia, XII, i.2,4; XI, xii,2; XI, xiv, 2
  7. ^ Hérodote, I. 73.
  8. ^ Дервас Ј. Чити: Пустиња као град, стр. 91, Манастир Подмаине (2008)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мелитена&oldid=26934567”