Тиберије

Из Википедије, слободне енциклопедије

Тиберије Клаудије Нерон
Римски цар Tiberius Claudius Nero Caesar
рођен:	16. новембар 42. пне. Рим (Римско царство)
преминуо:	16. март 37. Мисено (Римско царство)

Тиберије Клаудије Нерон Цезар (лат. Tiberius Claudius Nero Caesar, рођен 42. ст.е., владао од 14. н.е., умро 37. н.е.) био је римски цар, наследник Октавијана Августа.

Након периода Августове владавине, који представља прелазно доба с републике на монархију, почео је период раног Римског царства. Према одредбама Августовог тестамента, власт је прешла на његовог пасторка Тиберија. Тиберије је био искусан војсковођа и дипломата. Он је истицао да према сенату наставља политику свог претходника. Једна од првих његових мера било је јачање власти сената. Под Тиберијем су престале да се састају изборне комисије, а избор магистрата је прешао на сенат, тако да је сенат постао и изборно и законодавно тело. Прве године Тиберијеве владавине обележене су слогом између сената и цара, али је она затим нарушена. Тиберије није хтео да прима нове титуле, одбио је да назив императора учини делом свога имена, а одбио је да прими и почасну титулу оца домовине. Он се првих година владавине трудио да подвуче своју лојалност према сенату. Али већ 15. год. н. е. дато је ново тумачење старом закону о увреди величанства: раније су се по том закону кажњавали они који би увредили величину римског народа тиме што су починили издају, подстицали плебс на побуну или лоше управљали државом, док су се сада за увреду величанства почели најпре оптуживати они који су вређали успомену на Августа, а затим и они који су се замерили самом Тиберију.

Убрзо после Августове смрти избио је устанак панонских легија (14. н. е.), изазван тешким положајем војника, који су тражили повећање плате, скраћење војног рока и отпуштање ислужених ветерана. Устанак је угушио Тиберијев син Друз. Готово истовремено и због истих разлога избио је и устанак рајнских легија. Војници су хтели да за цара прогласе популарног Германика, кога је по Августовом наређењу Тиберије још раније посинио. Германик није прихватио царски положај, али је задовољио захтеве војника и убедио их да треба успоставити дисциплину и издати иницијаторе устанка.

После тога Германик је предузео походе против Германа, али је убрзо опозван у Рим, па су походи преко Рајне били обустављени. Германик је убрзо, вероватно због своје велике популарности која је могла угрозити и самог Тиберија, удаљен из Рима: њему су поверени задаци на Истоку. Тамо је Германик на јерменски престо довео римског штићеника, регулисао односе између Рима и Партије, а Кападокију и Комагену претворио у римске провинције. То је било сасвим у складу с Августовом препоруком да границе царства не треба даље ширити, јер су то већ била зависна краљевства за које је било планирано да у погодном тренутку буду припојене римској држави. Затим је Германик отишао у Египат, а онда се вратио у Сирију. У Антиохији се 19. н. е. изненада разболео и умро. У Риму се појавила сумња да га је отровао намесник Сирије по царевом наређењу. После Германикове смрти погоршали су се односи између сената и Тиберија.

У провинцијама је долазило до устанака. Побуна у Галији, изазвана теретом пореза, избила је 21. н. е. Главну улогу у устанку имала су племена Едуа и Тревера, којима су почела да се придружују и друга племена. Устанак је био угушен уз помоћ неких вођа галских племена. Устанак у Нумидији, на чијем је челу био Такфаринат, трајао је од 17. до 24. н. е.

Финансијске тешкоће је римска држава осећала још у последњим годинама Августове владавине. Тиберије је, нарочито у првим годинама своје владавине, показивао велику штедљивост и економичност. Уобичајене дистрибуције жита плебсу су задржане, али су ређе и с мање раскоши приређиване представе. Економске тешкоће изазвао је недостатак новца у оптицају. Посебну је оштрину достигла финансијска криза из 33. н. е, чији је повод била одлука да се отпочне с борбом против зеленаштва: тада су преплашени повериоци затражили повратак зајмова, новац је услед тога почео да ишчезава, и како су многи дужници истовремено продавали своје парцеле, пала је цена земљишту; због тога је велики број породица пропао. Криза је заустављена када је Тиберије, да би одржао валуту, унео у мењачнице 100 милиона сестерција. И поред недостатка новца, Тиберије није хтео да повећава порезе. За његове владавине позван је на одговорност због изнуђивања и злоупотреба у провинцијама велики број управника провинција.

Тиберије је себи приближио префекта преторија (praefectus praetorio), витеза Елија Сејана, који је ускоро стекао огроман утицај на двору и у држави. Он је отровао Тиберијевог сина Друза, желећи да себи обезбеди престо, а убрзо су почели и процеси против истакнутих сенатора, који су се завршавали прогонствима и погубљењима праћеним конфискацијом имовине. Тиберије је 26. н. е. напустио Рим и отишао у Кампанију, а 27. н. е. на острво Капри, где је живео усамљеничким животом, управљајући Царством путем преписке, пошто је у Риму оставио градског префекта. Ударац за цара било је откриће завере коју је против њега припремао Сејан, желећи да се ослони на преторијанску гарду. Сејан је био погубљен, а сурово су кажњавани и сви који су се цару чинили сумњивим. Према једној античкој традицији, цара је на спавању угушио префект преторијанаца Макрон. Вероватније је, међутим, да је Тиберије умро од старости.

Најмрачнијим могућим тоновима, свакако не без претеривања, описали су Тиберијеву владавину Тацит и Светоније

Претходник: Октавијан Август	списак римских царева	Наследник: Калигула
Претходник: {{{пре2}}}	{{{списак2}}}	Наследник: {{{после2}}}
Претходник: {{{пре3}}}	{{{списак3}}}	Наследник: {{{после3}}}
Претходник: {{{пре4}}}	{{{списак4}}}	Наследник: {{{после4}}}
Претходник: {{{пре5}}}	{{{списак5}}}	Наследник: {{{после5}}}
Претходник: {{{пре6}}}	{{{списак6}}}	Наследник: {{{после6}}}