Несторије

Из Википедије, слободне енциклопедије
Свети Несторије
Патријарх Константинопоља
Рођен око 386, Германиција
Умро око 451, Оаза Ал-Харга
Поштује се у Асиријској цркви истока
Празник
Спорно За живота проглашен јеретиком
Gloriole.svg Категорија:Светитељи

Несторије (или Нестор; гр: Νεστόριος; око 386451.) је био цариградски патријарх од 428. до 431. и зачетник несторијанства.

Несторије је рођен 386. године у Германицији у Сирији (данас Марас у Туркој).[1] Свештеничко образовање је стекао као ученик Теодора Мопсуестског у Антиохији а репутацију је стекао својим беседама, које су водиле његовом постављању за цариградског патријарха, након смрти Сисинија I (Sisinnius I) 10. априла 428. године.

Несторије се сматра зачетником христолошког учења познатог као несторијанство. Оно је настало када се, као представник антиохијске школе, успротивио увођењу новог назива „Богородица“ (гр: Θεοτόκος Теотокос) за Марију, Исусову мајку. Несторије је уместо тога користио назив „Христородица“ (гр: Χριστοτόκος Христотокос), сматрајући да он укључује и Христово човештво. Говорио је да Марију треба називати Христородицом, јер је родила Христа (Месију, помазаника).[2] Црквени историчар Сократ Схоластик то овако описује: „Несторијев пријатељ, свештеник Анастасије, кога је Несторије довео са собом из Антиохије, препоручио је једног дана у својој беседи да не зову Марију мајком Божијом из разлога што је Марија само људско створење и да Бог није могао бити рођен од једног створења“).[тражи се извор од 01. 2014.] Несторијев главни противник је био Кирил Александријски, представник александријске школе, који је сматрао да Несторије тиме пориче реалност отеловљења (Incarnation), правећи од Христа две одвојене личности, једну људску и једну божанску, у истом телу (види несторијанство).

Поред христолошке дебате, остали фактори од утицаја на сукоб су били: ривалство између седишта у Александрији и Антиохији, царев утицај на седиште у Цариграду и патријаршијско првенство Папе. Борба између Несторија, којег је подржавао цар Теодосије II и Кирила, којег је подржавао папа Целестин I, била је истовремено и борба за престиж између епископских седишта у Антиохији и Александрији.[3] У писму Несторију, Кирил доказује да Логос и тело у Христу нису здружени (сливени), него су сједињени уједну ипостас.[4] Његова формулација: „Јединствена природа оваплоћеног Логоса“, којом објашњава природу Христа, је прихваћена од монофизита, и касније (на Халкидонском Сабору 451.) одбачена као неправоверна. Кирил 430. године шаље Несторију Дванаест анатематизама[5], несторијевих теолошких мишљења која побија, сматрајући изопштеним од Цркве сваког ко би одбацио било коју од тачака. Несторије одбацује Кирилове Анатемизме, и пише својих дванаест тачака, предајући анатеми, тј. искључењу од Цркве, свакога ко их не би признао.[6]

Кирил се обратио цару Теодосију, и његовој побожној сестри Пулхерији, тражећи да се укључе у решавање црквених проблема[6]. Цар Теодосије II је био приморан да ради решавања спорног питања 431. сазове општи црквени сабор. За место одржавања Трећег Васељенског Сабора, изабран је град Ефес, у коме је Марија некада боравила, и била посебно обожавана, а назив „Теотокос“ јако популаран. Кирил је окупио египатске епископе и са њима на лађама кренуо пут Ефеса. Копном су се из Антиохије запутили источни епископи на челу са антиохијским архиепископом Јованом. Дана 22. јуна 431. године у цркви Дјеве Марије, испред које бејаху окупљени они који поштоваше Марију као Богородицу, сабрали су се епископи, предвођени александријским епископом Кирилом и ефеским епископом Мемноном[6]. Кирил је одмах преузео сабор, отварајући дебату пре но што су стигли представници Антиохије, који су каснили. Истог дана, сабор је осудио Несторијево учење и озваничио израз Богородица, а Несторије је лишен свештеничког чина и проглашен јеретиком. Према његовим сопственим речима:

"Када Кирилове присталице видеше цареву силу ... они подигоше немир и неслогу међу људима викањем да је цар против Бога ... Они собом поведоше и оне што бејаху изопштени и уклоњени из манастира, због њихових живота и њихових туђих обичаја, и све који бејаху из јеретичких секти и обузети задртошћу и мржњом противу мене. И једна страст беше у свима њима, Јеврејима и паганима и свим тим сектама, и они се заузеше да треба прихватити без пропитивања, ствари које су без пропитивања мени учињене; и у исто време сви они, чак и они са којима делих трпезу и молитву и мисао, се сложише... против мене и заветоваше се један другом против мене... Ни у чему не беху подељени."

У наредним месецима, смењено је 17 епископа који су подржавали Несторија. Убрзо и његов принципијални подржавалац, Јован I Антиохијски, подлеже царском притиску и марта 433. напушта Несторија. 3. августа 435. Теодосије II, који је подржао Несторијево постављење, под утицајем сестре Пулхерије издаје царски едикт којим протерује Несторија у манастир у Великој Оази Хибиса у горњем Египту, под Кириловим надлештвом. Несторије у том манастиру остаје да живи наредних 16 година, све до своје смрти, 451. године.

На истоку и западу, Несторијеви списи су паљени, где год су пронађени, а оно мало преживелих је углавном сачувано у Сирији. После петнаест векова жигосања Несторија као јеретика, 1895. су ископане књиге које је написао пред крај живота, познате као Bazaar of Heracleides, у којима он експлицитно пориче јерес за коју је оптужен[7]. Неки ипак тврде, да у сачуваним писмима, одговарајући на Кирилове оптужбе, заступа становиште да Христ има две особе. Стога, питање да ли је Несторије стварно био Несторијанац, и дан данас остаје предмет спорења.

Несторије је високо поштован у Асирској цркви истока, где се слави као Свети Несторије (Mar Nestorios).

Напомене[уреди]

  1. ^ Nestorius (bishop of Constantinople) - Britannica Online Encyclopedia, Приступљено 15. 4. 2013.
  2. ^ Одлуке Васељенских сабора, Приступљено 15. 4. 2013.
  3. ^ The lynching of Nestorius, Stephen M. Ulrich, Приступљено 15. 4. 2013.
  4. ^ Треће Кирилово писмо Несторију, Приступљено 15. 4. 2013.
  5. ^ Кирилови анатематизми против несторија, Приступљено 15. 4. 2013.
  6. ^ а б в [svetosavlje], Приступљено 15. 4. 2013.
  7. ^ Bazaar of Heracleides, Приступљено 15. 4. 2013.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]