Николо Макијавели

Из Википедије, слободне енциклопедије
Николо Макијавели

Николо Макијавели
Николо Макијавели

Информације
Датум рођења 3. мај 1469.
Место рођења Фиренца (Фирентинска република)
Датум смрти 21. јун 1527.
Место смрти Фиренца (Фирентинска република)
Рад
Епоха Филозофија Ренесансе
Регија Западна филозофија
Главна интересовања Политика, Војна теорија, Историја
Значајне идеје Макијавелизам, Утилитаризам
Утицаји од Цицерона, Тита Ливија, Салустија Криспа, Ксенофонта
Утицао на Томас Хобса, Џејмса Харингтона, Русоа

Николо Макијавели (итал. Niccolò Machiavelli; 3. мај 146921. јун 1527) је био италијански политички филозоф током ренесансе. Његово најпознатије дело, Владалац (Il Principe), је књига намењена да буде приручник за владаре. Издата након његове смрти, књига је заговарала теорију да „циљ одређује средство“, што се сматра раним примером реалполитике. Уобичајена је погрешка да се каже да циљ оправдава средство, што Макијавели ни у једном свом спису није написао. Макијавели је први мислилац који је уочио да политика не подлеже етичким принципима, јер оправдати нешто значи то учинити етички исправним.

Израз макијавелистички данас описује уско, само-интересно понашање, и води многим неправилним схватањима Макијавелијеве филозофије.

Николо Макијавели

Живот[уреди]

Макијавели је рођен у Фиренци, као други син Бернарда ди Никола Макијавелија, адвоката (на добром гласу) и Бартоломее Ди Стефано Нели, његове жене. Оба родитеља су били чланови старог племства Фиренце. Од 1494. до 1512. године, Макијавели млађи је био официјелни владин службеник. Током овог периода, путовао је у дипломатске мисије у различите европске дворове у Француској, Немачкој, осталим италијанским градовима-државама. Бива кратко заточен у Фиренци 1512. године, затим борави у изгнанству и враћа се у Фиренцу. Умро је у Фиренци 1527. године и сахрањен је у цркви Санта Кроче.

Његов живот се може подијелити у три периода, од којих сваки чини посебну и важну еру историје Фиренце. Његова младост је текла истовремено са величином Фиренце као италијанске силе под вођством Лоренца Де Медичија званог Ил Мањифико (Величанствени). Пад Медичијевих у Фиренци се десио 1494. године, исте године када Макијавели ступио у државну службу. Током његове званичне каријере Фиренца је била слободна република, и ово стање је трајало до 1512. године, када су се Медичијеви вратили на сцену, и исте године Макијавели губи своју службу. Медичијеви су опет владали Фиренцом од 1512. до 1527. године, када су опет избачени из Фиренце. Ово је био период Макијавелијевог повећаног утицаја и вријеме његове литерарне активности; умире пар седмица након истјеривања Медичијевих у својој педесет осмој години 22. јуна 1527, без повратка у државну службу.

Младост[уреди]

Мада постоји врло мало писаних трагова o Макијавелијевој младости, Фиренца из тих дана је јако добро позната, па се рано окружење овог познатог грађанина Фиренце лако може замислити. Фиренца у то доба је описана као град са двије супротне струје живота, једна одређивана од стране енергичног (и аскетског) Савонароле, док је друга стуја вођена од стране љубитеља раскоши Лоренца.

Макијавели нам у својој Историји Фиренце даје слику младића са којима је његова младост прошла. Он овако пише: „Они су били слободнији него њихови преци у облачењу и животу, и трошили су више у осталим врстама претјеривања, трошећи своје вријеме и новац у доколичарењу, коцкању, и женама; њихов главни циљ је био да се појаве добро обучени и да причају лукаво и оштро, док би онај који би повриједио друге на најлукавији начин носио титулу најпаметнијег“.

Служба[уреди]

Сљедећи период његовог живота је проведен у служби слободне фирентинске републике, која је процвјетала од исјеривања Медичијевих 1494. године до њиховог повратка 1512. године. Након четири године службе у једном од јавних уреда бива постављен за Канцелара и секретара друге канцеларије. Овдје смо на чврстом тлу када желимо да сазнамо за догађаје у Макијавелијевом животу, због тога што је током овог периода он узео водећу улогу у пословима републике, и стога имамо његове декрете, записе да нас информишу, као и његове властите текстове. Малобројни преписи њега као секретара дају нам информације о његовим активностима, и допуњавају изворе из којих је он црпио искуства и карактере који испуњавају књигу „Владалац“.

Његова прва мисија је била 1499. године код Катерине Сфорце (Catherina Sforza), из чије је судбине извео закључак да је далеко боље заслужити повјерење народа, него зависити од тврђава.

Године 1500. бива послан у Француску да добије услове од стране Луја XII за наставак рата против Пизе: овај краљ је био онај, који је начином вођења својих спољних послова у Италији, починио пет кључних грешака у државништву које су сумиране у „Владоцу“, и који због истих је избачен из Италије. Он, такође, је био онај који се развео, што је био услов подршке од стране папе Александра VI.

Макијавелијев јавни живот је био већином доминиран догађајима произниклим од амбиција папе Александра VI и његовог сина, Чезара Борџије (Cesare Borgia), војводе Валентина (duca Valentino), и ови карактери испуњавају велики простор у књизи „Владалац“. Макијавели никад не оклијева да цитира акције војводе које су користиле узурпаторима који су жељели да задрже државе које су заузели.

Писање и смрт[уреди]

По повратку Медичијевих у Фиренцу, Макијавели, који се пар седмица узалуд надао да ће задржати своју службу под новим властодршцима Фиренце, бива отпуштен декретом датираним на 7. новембар 1512. Кратко након овога бива оптужен за саучесништво у неуспјелој завјери против Медичијевих и завршава у притвору гдје је стављен на тортуру. Нови медичијевски људи, међу којима и Папа Лео X, осигурали су његово пуштање на слободу, и он се повлачи на своје мало имање у Сан Кашано, близу Фиренце, гдје се посвећује литератури. У писму Франческу Веторију, датираном 13. децембра, 1513, оставио је веома занимљив опис свог живота у овоме периоду, што указује на његове методе и мотиве за писање „Владаоца“(Il principe).

Учење[уреди]

Николо Макијавели је познат као аутор реченице: „Циљ оправдава сва средства“, мада се она тако формулисана не налази ни у једном његовом делу.[1] Он је сматрао да свако, па тако и владар има једну количину моћи, а циљ јесте да се та моћ што је могуће више увећа. При томе владар мора бити изван обичајних моралних кочница, што значи да хришћански морал и политика немају и не могу имати никаквих додирних тачака. Све што увећава моћ и власт јесте исправно примењивати. Иако се неки Макијавелијеви савети могу сматрати бескрупулозним, сам Макијавели упозорава да реално не треба мешати са идеалним.[1] У свом најпознатијем делу, Владаоцу, пише:

Cquote2.png
Ту се сад поставља питање: да ли је боље да те људи љубе или да те се боје. Одговор је, да би најбоље било и једно и друго; но како је то двоје тешко саставити, много је сигурније, да те се људи боје, неголи да те љубе, ако већ обоје не можеш постићи. Јер о људима се уопштено може казати: незахвални су, непоуздани, притворни, избегавају опасности и похлепни су за добитком; док им добро чиниш, твоји су, нуде ти своју крв, иметак, жене и децу, како сам вам већ казао, кад је потреба далеко; но кад се невоља примакне, окрећу се. Пропада владар, који се посве ослонио на њихове речи, па се није ни на шта припремио; јер пријатељства, које се добијају за плату, а не величином и племенитошћу духа, купују се, а не поседују, па се у право време не могу употребити. Осим тога, људи се мање устручавају да увреде некога, који жели да га љубе, него ли некога, који им улива страх; јер љубав се подржава везом захвалности, само што људи, будући да су опаки, ту везу раскидају, кад год им је то од користи; страх се пак подржава непрестаном претњом казне.
Cquote2.png
 

Списи[уреди]

Ово је списак Макијавелијевих главних радова (написао их је више од 30 током свог живота):

  • Discorso sopra le cose di Pisa, 1499
  • Del modo di trattare i popoli della Valdichiana ribellati, 1502
  • Del modo tenuto dal duca Valentino nell' ammazzare Vitellozzo Vitelli, Oliverotto da Fermo, etc., 1502 (Description of the Methods Adopted by the Duke Valentino when Murdering Vitellozzo Vitelli, Oliverotto da Fermo, the Signor Pagolo, and the Duke di Gravina Orsini)
  • Discorso sopra la provisione del danaro, 1502
  • Decennale primo (poem in terza rima), 1506
  • Ritratti delle cose dell'Alemagna, 1508-1512
  • Decennale secondo, 1509
  • Ritratti delle cose di Francia, 1510
  • Discorsi sopra la prima deca di T. Livio, 3 vols., 1512-1517
  • Il Principe, 1513 (The Prince)
  • Andria, comedy translated from Terence, 1513 (?)
  • Mandragola, prose comedy in five acts, with prologue in verse, 1513
  • Della lingua (dialogue), 1514
  • Clizia, comedy in prose, 1515 (?)
  • Belfagor arcidiavolo (novel), 1515
  • Asino d'oro (poem in terza rima), 1517
  • Dell'arte della guerra, 1519-1520 (The Art of War)
  • Discorso sopra il riformare lo stato di Firenze, 1520
  • Sommario delle cose della citta di Lucca, 1520
  • Vita di Castruccio Castracani da Lucca, 1520 (The Life of Castruccio Castracani of Lucca)
  • Istorie fiorentine, 8 books, 1521-1525 (History of Florence)
  • Frammenti storici, 1525.
  • Other poems include Sonetti, Canzoni, Ottave, and Canti carnascialeschi

Извори[уреди]

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :