Односи Југославије и Алжира

С Википедије, слободне енциклопедије
Односи Југославија-Алжир
Map indicating locations of СФР Југославија and Алжир

Југославија
Алжир
Дипломатска мисија
Амбасада Југославије у АлжируАмбасада Алжира у Београду

Односи Југославије и Алжира су били историјски спољни односи између Алжира и Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Обе земље су се идентификовале са ширим регионом Медитерана и делиле су чланство у Покрету несврстаних. Током Алжирског рата Југославија је пружила значајну логистичку и дипломатску подршку алжирској страни, што је утицало на њене односе с Француском. Југославија је била прва европска држава која је отворено подржала ФЛН.[1]

У оквиру Покрета несврстаних Југославија је блиско сарађивала са кључним члановима Индијом и Египтом, док је Алжир следио групу у којој је Куба играла истакнуту улогу. Југославија је званично признала независност Алжира 5. септембра 1961. као прва држава у Европи која је то учинила.[2] Држава је успоставила формалне дипломатске односе 3 дана пре независности 2. јула 1962.[3] Ово је довело до раскида у југословенско-француским односима када је Париз одлучио да повуче свог амбасадора из Београда.[4]

Историјат[уреди | уреди извор]

Јосип Броз Тито у Алжиру (1969).
Испраћај председника Алжира Хуари Бумедијена испред Белог двора, Београд 23. јул 1978.

Током Алжирског рата за независност представници Фронта националног ослобођења описали су свог медитеранског савезника Југославију као своје најближе не-арапске савезнике.[4] Током рата Југославија је де факто признала ФЛН као представника алжирске нације, али је с обзиром на строга упозорења Француске избегла де јуре признање покрета.[4] Верује се да су први тајни контакти успостављени 1954. године у Каиру када је Југославија званично продала војну опрему Египту који су после месец дана пребачени у Алжир.[5] У октобру 1956. Београд је био домаћин састанка између ФЛН-ов Мохамед Хидер и СФИО Пјер Ербо, док је Југославија од 1957. напустила посредничке напоре и одлучила да отворено подржи Алжир.[5] Од тада је Француска морнарица почела да интерспекује југословенске трговачке бродове на Медитерану верујући да они испоручују помоћ алжирским побуњеницима.[5] Француска морнарица је 7. августа 1957. открила и узела 70 тона војне опреме са југословенског брода Србија док је највећа откривена испорука откривена 18. јануара 1958. године у близини Орана када је на Јадролинијином броду Словенија пронађено 148 тона војне опреме.[5] Председник Привремене владе Републике Алжир Ферхат Абас посетио је Београд између 6. и 12. јануара 1959. где је разговарао са председником Југославије Јосипом Брозом Титом.[2] Друга два члана Крим Белкацем и Мухамед Јазид су 2. фебруара 1959. разговарали са амбасадором Југославије у Тунису.[2] Југославија је алжирским борцима обезбеђивала храну, лекове и војне потрепштине, што Алжирци нису очекивали од једне средње велике европске социјалистичке земље.[4] Југословенско становништво је доживљавало алжирско искуство као подсећање не тако далеко Народно ослобођење и револуцију током Другог светског рата.[5] Земља је стога обратила пажњу на културни аспект Алжирског рата и послала је своје фотографе попут Стевана Лабудовића који је у периоду 1959-1962. снимио 27 филмова и 274 фотографије, издаване су званичне новине Ел Муџахид у београдском издању као и први грамофонски снимак Касамана.[5] Дана 1. марта 1960. године Национални ослободилачки фронт (ФЛН) отворио је свој Биро у Београду.[2] Против индијске жеље, али уз подршку Сукарна и Кваме Нкрума, позвана је алжирска ФЛН да у статусу суверене владе присуствује Конференцији несврстаних у Београду 1961. године.[4] Председник Ахмед ибн Бела је посетио Југославију у марту 1964. године.[4]

Списак билатералних државних посета[уреди | уреди извор]

Југословенске посете Алжиру[уреди | уреди извор]

  • 24-30 април 1965: Јосип Броз Тито[6]
  • 5-9. новембар 1969: Јосип Броз Тито[6]
  • 2-10. септембар 1973: Јосип Броз Тито[6]
  • 28-31. мај 1979: Јосип Броз Тито[6]
  • 20-21. октобар 1979: Јосип Броз Тито[6]

Алжирске посете Југославији[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Mila Turajlić (2019). „Liberation Newsreels vol. 1 - Dnevnih napada nema”. Ур.: Tamara Soban. Southern Constellations: The Poetics of the Non-Aligned (PDF). Museum of Modern Art (Ljubljana). стр. 177. ISBN 978-961-206-138-8. 
  2. ^ а б в г Bogetić, Dragan (2012). „Podrška Jugoslavije borbi alžirskog naroda za nezavisnost u završnoj fazi Alžirskog rata 1958-1962 [The Yugoslav Support To The Algerian People Struggle For Independence In The Final Phase Of The Algerian War 1958-1962]”. Istorija 20. Veka (на језику: српски) (3): 155—169. doi:10.29362/ist20veka.2012.3.bog.155-169 Слободан приступ. Приступљено 25. 9. 2020. 
  3. ^ Radina Vučetić; Pol Bets; Radovan Cukić; Ana Sladojević (2017). Tito u Africi: slike solidarnosti (PDF). Museum of Yugoslavia. ISBN 978-86-84811-45-7. 
  4. ^ а б в г д ђ Byrne, Jeffrey James (2015). „Beyond Continents, Colours, and the Cold War: Yugoslavia, Algeria, and the Struggle for Non-Alignment”. The International History Review. 37 (5): 912—932. S2CID 154033045. doi:10.1080/07075332.2015.1051569. Приступљено 25. 9. 2020. 
  5. ^ а б в г д ђ Tot, Dora (2018). ODNOSI JUGOSLAVIJE I ALŽIRA U PRVOJ POLOVICI 1960-IH: STRATEGIJA IZGRADNJE MEKE MOĆI (PDF) (Bachelor Thesis). University of Zagreb. 
  6. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л R. Radonić, Nemanja (2020). Слика Африке у Југославији (1945-1991) (PDF) (Doctoral Thesis). University of Belgrade. Приступљено 1. 11. 2020. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Односи_Југославије_и_Алжира&oldid=27425358”