Кваме Нкрума

Из Википедије, слободне енциклопедије
Кваме Нкрума

{{{опис_слике}}}

Биографија
Датум рођења 21. септембар 1909.
Место рођења Нкрофул (Златна обала)
Датум смрти 27. април 1972.
Место смрти Букурешт (СР Румунија)
Професија политичар
Мандат(и)
1. председник Гане
1. јул 196024. фебруар 1966.
Претходник функција установљена
Наследник Џозеф Артур Анкра

Кваме Нкрума (енгл. Kwame Nkrumah, Нкрофул, Златна обала, 21. септембар 1909Букурешт, 27. април 1972) био је први и доживотни председник независне Гане. Нкрума је био лидер Гане и државе која јој је претходила, Златне Обале, од 1951. до 1966. године. Од почетка надгледане независности нације од стране британске колонијалне владавине 1957. године Нкрума је био први председник и први премијер Гане. Утицајан у 20. веку као заговорник пан-африканизма, био је један од оснивача Организације афричког јединства.

Рођен је као Франсис Нвиа Кофи-Нгонлома. Школовао се у САД, као и у Акри. Био је и у затвору због политичких уверења. По проглашавању независности Гане 6. марта 1957, Нкрума долази на власт и спроводи марксистичку економску политику. Дистанцирао се од афричког социјализма, који су спроводили његови савременици. Заједно с кенијским председником Џомом Кенијатом, придружио се Организацији афричког јединства, а њих двојица се сматрају и оснивачима те организације.

Нкрума је временом почео да се понаша као диктатор. Гана је 1964. године проглашена једностраначком државом, а Нкрума доживотним председником. Обављао је и дужност премијера. Његова политика је довела до осиромашења земље и несташице хране. Срушен је с власти 24. фебруара 1966. војним ударом који је подржала ЦИА. Побегао је у Гвинеју, где је живео у избеглиштву као гост Секу Туреа. Умро је у 62. години у Румунији, где се лечио од рака.

Рани живот и образовање[уреди]

Кваме Нкрума је рођен 1908 у Нкрофулу, Златна Обала, данашња Гана. Нкрума је студирао да буде наставник у школи Ачимота у Акри од 1925. до 1935. године. Пет година је радио као наставник у неколико школа у Златној Обали, укључујући католичке школе у ​​Акиму, штедећи новац да настави школовање у САД. Године 1935. Нкрума је отпловио из Такорадија, главне луке Златне Обале, у Ливерпул у Енглеској и стигао у Лондон, где је добио студентску визу у амбасади САД. Боравећи у Лондону, крајем 1935. је чуо вест о инвазија фашистичке Италије на Абисинију, што је био догађај који је повредио младог Нкрума и утицао на његов политички развој. У октобру 1935. Нкрума је испловио из Ливерпула за САД и уписао се на Линколн Универзитет у Пенсилванији. Дипломирао је као „Bachelor of Arts“ 1939, а као теолог 1942. године. На Универзитету Пенсилваније стекао је магистарску титулу из педагогије 1942, као и из филозофије 1943. године.[1]

Повратак на 3латну Обалу[уреди]

У јесен 1947. године Нкрума је позван да буде генерални секретар у Уједињеној конвенцији Златне Обале (УГЦЦ). Ова конвенција је тражила политичке путеве ка независности земље. Нкрума је прихватио положај и отпловио је за 3латну Обалу. Након кратког заустављања у Сијера Леоне, Либерији и Обали Слоноваче, стигао је на 3латну Обалу 10. децембра 1947. године.

Колонијална полиција је 28. фебруара 1948. пуцала на афричке борце-ветеране, који су негодовали због раста трошкова живота. Ова пуцњава је током 1948. изазвала нереде у Акри, Кумасију и у другим местима. Влада је сумњала да иза протеста стоји Уједињена конвенција Златне Обале, те је 12. марта 1948. ухапсила Нкрума и друге страначке вође. Накнадно схвативши своју грешку, Британци су ослободили вође Конвенције 12. априла 1948. године. После затварања од стране колонијалне власти, Нкрума се појавио као вођа Омладинског покрета 1948. године.

Независност[уреди]

Као лидер ове владе, Нкрума се суочио са многим изазовима: прво, да се научи управљању; друго, да уједини четири области Златне Обале; треће, да обезбеди за своју нацију потпуну независност од Велике Британије.

Нкрума је био успешан у сва три изазова. У року од шест година од његовог пуштања из затвора, био је на челу независне нације. Нкрума је 6. марта 1957. године, у 12 часова, изјавио да је Гана независна, као чланица Комонвелта. Нкрума је слављен као „Осагиефо, што значи „Спаситељ“ на језику тви

Председник Џон Кенеди с Кваме Нкрумом.

Нкрума је 6. марта 1960. најавио планове за нови устав који ће учинити да Гана буде република. Нацрт је садржао одредбу да се суверенитет Гане предаје Унији афричких држава. Председнички избори и уставни плебисцит одржани су 19, 23. и 27. априла 1960. године. Устав је ратификован и Нкрума је изабран за председника.

Године 1963, Нкрума је награђен Лењиновом наградом за мир од стране СССР. Гана је постала чланица-оснивач Организације афричког јединства[2] 1963.

Златна Обала је била међу најбогатијим и социјално најнапреднијим подручјима Африке, са школама, болницама, железницама, социјалним осигурањем и напредном економијом. Под вођством Нкрума, Гана је усвојила неке социјалистичке политике и праксе. Нкрума је створио систем благостања, започевши различите програме за заједнице и оснивајући школе.

Такође је подупирао борбу антиколонијалних герилских група против белачке владе у Родезији након 1965. године. Фебруара 1966, док је био у посети Северном Вијетнаму и Кини, Емануел Кваси Котока и тзв. Веће народног ослобођења извршили су државни удар у Гани.

Изгнанство, смрт и одавање почасти[уреди]

Споменик Кваме Нкруми у Акри.
Гроб Кваме Нкруме унутар његовог спомен-комплекса у Акри.

Нкрума се никада није вратио у Гану, али је наставио да инсистира на свом виђењу афричког јединства. Живео је у изгнанству у Конакри, Гвинеја, као гост председника Ахмеда Секу Туреа, који му је одао почаст именујући га потпредседником државе. И поред повлачења са јавног положаја, Нкрума је још увек био у страху од западних обавештајних служби. Када му је кувар преминуо, плашио се да ће га неко отровати и почео је гомилањем хране у својој соби. Сумњао је да су страни агенти надзирали његову пошту, а живео је и у сталном страху од отмице и убиства. Лошег здравља, одлетео је у Букурешт, Румунија, на лечење у августу 1971. године. Умро је од рака коже у априлу 1972. године.

Нкрума је сахрањен у гробници у свом родном селу, Нкрофул, Гана. Његови посмртни остаци су касније пренесени у велики национални музеј–парк у Акри.

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]