Темплари

Из Википедије, слободне енциклопедије
Витешки ред Темплара
Cross Templar.svg
Званично име
енг: Poor Knights of Christ and the Temple of Solomon
Ред сиромашних витезова Христа и Соломоновог храма
Мото
Година оснивања
1118. године су основани
1120. године постају војнички ред

Први војни ред, Ред сиромашних витезова Христа и Соломоновог храма, познатији као Витезови Темплари, је основан 1118, као последица Првог крсташког похода, да помогне новом Јерусалимском краљевству да се одржи од напада муслимана који су се налазили у околини, и да осигура безбедност великог броја ходочасника из Европе који су похрлили ка Јерусалиму након његовог освајања. Ред је основао Хуго де Пејенс. Према писму које је Бискуп града Шартра упутио грофу од Шампање године 1114, где му пише да је чуо да гроф жели да се придружи Христовој милицији у Светој земљи како су се а Темплари у то време називали, а знајући да оснивачи реда првих 9 година нису примали нове чланове, вероватније је да је ред основан 1111 године. У сваком случају, ред је постојао 1114 године, дакле 4 године пре званичних података о оснивању реда.


Организација[уреди]

Темплари су организовани као манастирски ред, следећи правила која је за њих створио Бернар од Клервоа, оснивач Цистерцијанског реда. Темплари су били добро повезани и убрзо су постали битан фактор на међународној политичкој сцени тог времена. У том времену добили су неколико повластица од Папе, које су им дозволиле, између осталог, да убиру порезе у подручјима која су била под њиховом контролом, производећи њихов брзи успон.

Темплари су били подељени на неколико различитих братстава:

  • витезови, опремљени као тешка коњица;
  • оружници, опремљени као лака коњица (припадници нижих класа међу витезовима);
  • фармери, који су управљали власништвом реда;
  • капелани, који су били свештеници и задовољавали духовне потребе припадника реда.

У свако доба, сваки витез је имао десет људи као подршку. Неки припадници реда су били посвећени банкарству, јер су Темпларском реду Крсташи често поверавали благо на чување.

Историја[уреди]

Њихово име алудира на њихов историјски штаб у Омарова џамија ("Dome of the Rock") на Брду храма у Јерусалиму, који су они преименовали у Templum Domini. Представљен на једном од њихових печата, структура за коју се верује да је остатак Јерусалимског храма, и модел по коме су направљени бројни темпларски храмови у Европи, као што је Црква храма у Лондону.

Сем у Палестини, ред се борио и у Шпанији и у поновном освајању Португалије. Дате су им додатни поседи и замкови у граничним подручјима. У једном тренутку су наследили и Краљевину Арагон, заједно са другим војним редовима. Њихов утицај у Европи је био јако велики тако да на пример, захваљујући контакту Темплара са муслиманским истоком, Европљани су се вратили старом римском обичају бријања браде док је преко хиљаду арапских речи ушло у европске језике.

Темплар

Банкарство[уреди]

По престанку Крсташких ратова, ред Темплара је прерастао у Европи у ред банкара који су били оличење зеленаштва. Па ипак, благо донето са Истока чинило их је врло моћним: неретко су се код овог реда задуживали Јован без Земље, Хуан из Наваре, Шарл Анжујски, енглески краљ Едвард I (заложио чак и крунски накит), Робер д Артоа док је Луј VII за финансијског саветника имао Темплара – благајника ризнице. Пружали су и друге финансијске услуге, као што су трговина меницама, издавање вредносних писама која су се могла уновчити било где у Европи, издавање зајмова и друго.

Камата на позајмљену суму није била мала и кретала се од 11 до 15% што је изазвало нетрпељивост дужника. Тако већ Филип Лепи почиње са прогонима овог реда да би званично последњег мајстора овог реда Жака де Молеа спалио као јеретика 1314. године. На тај начин Филип је био поштеђен враћања дугова онима од којих је највише зазирао, док је сву темпларску непокретну имовину поклонио реду Св. Јована (Хоспиталци, Малтешки витезови).

Рушевине[уреди]

Два Темплара горе на ломачи, из француског рукописа из петнаестог века

Тринаестог октобра, 1307. године, мањи број Темплара је био истовремено ухапшен од стране агената Филипа IV (такође треба знати да је претходно Филип Лепи папу практично отео и пребацио из Италије у Француску, да би обезбедио његову подршку за свој наум) да би у затвору били мучени због јереси Реда. (Постоји веровање да је овај акт порекло веровања у несрећу коју доноси петак 13.) По једном гледишту, Филип који је запленио трезор реда (по неким истраживачима, уопште није успео да присвоји њихово богатство, јер су пар дана пре на 17 галија исто изнели у непознатом правцу) и разбио њихов банкарски систем једноставно желео да га лично контролише. Видевши судбину Темплара, Витезови реда св. Јована од Јерусалима и Родоса и Малте су били такође приморани да напусте бављење банкарством.

Многи краљеви и племство су подржавали Темпларе. Краљ Шкотске Роберт I је био екскомунициран из других разлога тако да се није морао повиновати вољи Папе. Из тог разлога многи Темплари су побегли у Шкотску, као и у Португалију, где су име реда променили у Христов ред (верује се да су имали учешћа у првим поморским открићима Португалаца.) Принц Хенрик Морепловац је водио португалски ред 20 година све до своје смрти.

Јерес и извињење[уреди]

Илустрација из рукописа из 1350. године алудира на оптужбе Темплара за содомију

Под мукама, неки Темплари су признали хомосексуалност, и припадност загонетној религији под именом Бафомет. Њихове вође су касније оповргле ова признања, и због тога су погубљени. Неки научници сматрају да су признања лажна, што је типично за насилна признања која је изнуђивала инквизиција. Други сматрају да објашњење за ова признања лежи у тајним ритуалима који су се наводно одигравали иза затворених врата и који имају порекло у њиховом учешћу у крсташким ратовима и борбама против Сарацена. Ти ритуали укључују и одрицање од Христа и пљување на крст три пута, као и аналингус.

Према неким научницима, и недавно објављеним документима из Ватикана, намера ових дела је била симулација разних понижења и мучења којима су Крсташи могли бити подвргнути у случају заробљавања од стране Сарацена. Према овом размишљању, Темплари су били увежбавани како да њихово одрицање од хришћанства буде само мислима, али не и срцем. Основни узрок мењања религијских схватања је продор исламских и јудаистичких учења у доктрину реда. По неким тврдњама веровали су у врховно биће које се разликује од католичке интерпретације Бога. По неким тврдњама Темплари су обожавали Сатану односно његово оличење Бафомета.

Теорије завере везане за гашење Темплара често иду далеко преко најчешће прихваћених мотива, огромног богатства и политичке моћи. Позиција католичке цркве је често описивана као неправедна према Темпларима, јер је папа у то време био изманипулисан да би помогао прогон Темплара. Др Барбара Фрејл је 2001. пронашла документе у тајним Ватиканским архивима, који показују да се папа Клемент V тајно извинио Темпларима 1314. године.

Горећи на ломачи, Жак де Моле, Велики Мајстор, је проклео краља Филипа и папу Клемента да изађу пред божји суд у року од годину дана. Папа Клемент је умро само месец дана касније, а Филип IV седам месеци касније. Многи су били одушевљени таквим развојем догађаја и ту причу наглашавали у својим хроникама.

Модерни редови и везе са пореклом[уреди]

Темплари имају велику улогу у ритуалима и оснивању различитих грана модерних масона. Шкотски ред, који је формиран у Француској у осамнаестом веку, се ослања на Темпларе у многим ритуалима. Ред Де Молеа је још једна масонска организација која је повезана са Темпларима.

Друга грана масона, Јоркширски ред, захтева од својих чланова да буду хришћани. И у том реду многи ритуали и обреди су преузети од Темплара.

Иако неки историчари настоје да ставе знак једнакости између Темплара и Слободних зидара (масона) таква веза никада није потврђена.

Екуменско хришћанско витешко друштво названо Суверени војни ред Јерусалимског Храма је основано 1804. године, са подршком Наполеона. Овај ред је деловао на бази традиције средњовековних Темплара. То је највероватније модерна организација која најефективније враћа дух старог реда, али не признаје било какво директно наслеђе. 2001. године, Уједињене нације су дале Реду Храма специјални косултативни статус.

Митови[уреди]

Темплари су постали окружени легендама које садрже тајне и мистерије. Можда и најпознатије су оне које говоре о Светом гралу, Заветном ковчегу, и тајнама грађења. Неки извори кажу да су Темплари пронашли Свети грал и однели га у Шкотску 1307. Други извори тврде да су пронашли Заветни ковчег, сандук у коме су се налазили сакрални предмети старог Израела, укључујући Аронов штап (Арон је Мојсијев рођак и први Израелски свештеник) и камене плоче на којима је Мојсије добио Десет Божјих заповести.

Ови митови су повезани са дугом окупацијом Јерусалимског храма. Неки извори су забележили да су Темплари открили тајну зидарских мајстора који су направили први и други Јерусалимски храм, као и тајну да је Заветни ковчег премештен у Етиопију пре уништења првог храма. Даље везе према Ковчегу и тајни старих градитеља иду ка монолитној Цркви св. Георгија у Лалибели у Етиопији, која постоји и данас и чија је изградња неоправдано приписана Темпларима. Постоји и подземна црква из истог периода у Француској. Постоје и шпекулације да су Темплари предузели и путовање у Америку пре Колумба. Такође постоје и приче да су Темплари били повезани са Сионским приоратом, организацијом која је имала за задатак да чува саркофаг у којем је сахрањена Марија Магдалена, па су им те тајне дале моћ да манипулишу Католичком црквом и да постану јако моћни у Европи.

Мит о Темпларима као чуварима и бранитељима Светог грала је тема у филму Индијана Џоунс и последњи крсташки поход, новели Умберта Ека "Фукоово клатно" (1989), као и у роману Андреаса Вилхелма „Пројект Бабилон"[1]. Најновије интересовање за Темпларе и митологију везану за њих је побуђено новелом Ден Брауна, Да Винчијев код (2003) и сличном причом у филму из 2004, "Национално благо (филм)".

Велики Мајстори (Grand Masters) од 1118. до 1314.[уреди]

Име Грб На функцији
1. Иг де Пејен Hughes de Payns.svg (1118—1136)
2. Робер де Краон Armoiries Robert de Craon.svg (1136-1146)
3. Еверар де Баре Armoiries Evrard des Barres.svg (1146-1149)
4. Бернар де Тремеле Armoiries Bernard de Tramelay.svg (1149-1153)
5. Андре де Монбар Armoiries André de Montbard.svg (1153-1156)
6. Бертран де Бланшфорт Armoiries Bertrand de Blanquefort.svg (1156-1169)
7. Филип де Мили Armoiries Philippe de Milly.svg (1169-1171)
8. Одо де Сан Аман Armoiries Eudes de Saint-Amand.svg (1171-1179)
9. Арно де Торож Armoiries Arnaud de Toroge.svg (1179-1184)
10. Жерар де Ридфор Armoiries Gérard de Ridefort.svg (1185—1189)
11. Робер де Сабле Armoiries Robert de Sablé.svg (1191—1193)
12. Жилбер Орал Armoiries Gilbert Hérail.svg (1193-1200)
13. Филип де Плеси Armoiries Philippe du Plaissis.svg (1201—1208)
14. Гијом де Шартр Armoiries Guillaume de Chartres.svg (1209—1219)
15. Пјер де Монтеги Armoiries Pierre de Montaigu.svg (1219-1230)
16. Арман де Перигор Armoiries Armand de Périgord.svg (1232—1244)
17. Ришар де Бир (1245—1247)
18. Гијом де Сонак Armoiries Guillaume de Saunhac.svg (1247-1250)
19. Рено де Вишије Armoiries Renaud de Vichiers.svg (1250-1256)
20. Тома Беро Armoiries Thomas Bérard.svg (1256-1273)
21. Гијом де Бож Armoiries Guillaume de Beaujeu.svg (1273-1291)
22. Тибо Годен Armoiries Thibaud Gaudin.svg (1291-1292)
23. Жак де Моле Armoiries Jacques de Molay.svg (1292-1314)

Места која се везују уз Темпларе[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Роман „Пројект Бабилон", Приступљено 25. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди]