Крсташки ратови

Из Википедије, слободне енциклопедије
Крсташки ратови
Сељачки поход 1095. Пад Едесе 1144. Саладин
Пад Јерусалима 1187. Дечји поход 1291. Пад Акре 1291.
Крсташки ратови

Крсташки ратови (лат. cruce signati - крстом обележени) били су скуп светих ратова у којем су учествовали претежито витезови из Француске и Светог римског царства. Крсташки ратови су такође и ратови вођени за ослобођење Христовог гроба у Јерусалиму. Крсташки ратови имали су циљ да се свети град Јерусалим врати под контролу хришћана, а трајали су у периоду од 200 година, тачније између 1095. и 1291. године. Други крсташки походи у Шпанији и источној Европи трајали су до 15. века. Крсташи су се углавном борили против муслимана, иако су неки походи вођени против словенских паганских народа, те паганских народа на Балтику, Јевреја, православаца, Монгола, катара, Старопруса, хусита, валдоваца и политичких непријатеља папе.[1] Крсташи су се заветовали и били су им опроштени греси из прошлости, често звани индулугенција.[1][2]

Примарни и главни циљ Крстара био је ослобођење Јерусалима и Свете Земље од муслимана, а Крсташки походи су почели позивом православног Византијског царства да се одбране од муслиманске експанзије Турака Селџука у Анатолији. Израз је остао сачуван и у 16. веку, а означавао је католичко ширење ван Европе и освајање муслиманске територија као што су Андалузија, и Египат, као и у источној Европи углавном против пагана, јеретика и народа који су били жртвом изопштења с мешавином верских, политичких и економских разлога. Примери су Албигензијски крсташки рат, Арагонски крсташки рат, Реконквиста и Северни крсташки рат. Хришћани и муслимани међусобно су састављали разне савезе и ратовали против непријатеља, као што је био хришћански савез са Румским султанатом током Петог крсташког рата.

Крсташки походи су имали дубоке политичке, економске и социјалне ефекте, неки учинци се осете и у данашње време. Неретко због сукоба међу самим хришћанским земљама, крсташки поход би имао сасвим други циљ, као на пример у Четвртом крсташком рату када је избио рат између Венеције и Византије. Тада је у руке крсташа и Млечана пао хришћански Цариград. Такође, Шести крсташки рат је први који је кренуо без папиног благослова .[3] Седми, Осми и Девети крсташки поход завршили су са победама Мамелука и Хафисида, а Девети крсташки поход окончао је Крсташке ратове на Блиском истоку.

Број погинулих у спорадичних 196 година ратовања је непознат, но процене сежу од најмање 1.000.000[4] до највише 9.000.000 жртава,[5] чиме је то један од најсмртоноснијих сукоба у људској историји.

Узроци[уреди]

Папа Урбан II држи говор на Сабору у Клермону

Један од главних узрока Крсташких ратова је тај да су Турци Селџуци 1071. године напали византијске поседе у Малој Азији. Након тих ратова византијски цар Алексије I Комнин је позвао Европу у помоћ.

Крсташки ратови су представљали низ ратова које су хришћани западне и средње Европе под утицајем папе водили од краја XI до друге половине XIII века против Селџука, Фатимида и других исламских династија и држава за ослобођење светих места у Палестини, посебно Христовог гроба у Јерусалиму, из руку муслимана. Ти су ратови започели у доба када је Католичка црква, с папом на челу, настојала остварити духовну и световну превласт у хришћанском свету.

На црквеним саборима у Пјаченци и Клермону 1095. године папа Урбан II позвао је на рат против муслимана за ослобођење Јерусалима, обећавши учесницима опраштање свих грехова, при чему ће убијање, пљачка, освајање нових поседа бити у потпуности прихватљиви, јер ће жртве свега тога бити неверници који боље ни не заслужују.

Један део говора Папе Урбана II на савезу у Клермону 1095. године гласио је овако:

„Ови непријатељи заузели су Сирију, Јерменију и све земље чак до Босфора, и зато наши ходочасници морају да плаћају пут да би ушли у Јерусалим."

Након овог говора група људи који су дошли на савез отпратила га је са великим аплаузима и са узвицима „Deus lo volt!" што у преводу значи „Божја је воља!". Француски монах августинац Петар Пустињак, били су дочекани с великим полетом и одушевљењем, и то због више разлога. Иако је у XI веку у Европи почело раздобље опште демографске, државне и политичке обнове, нижи друштвени слојеви су проживљавали тешко економско стање и глад. Током периода од 1095. до 1096. године европске земље је захватила непозната епидемија, вероватно куга, па је покушај бега из такве стварности био сасвим разумљив. Економско стање је било додатно отежано јер су Турци Селџуци и египатски Фатимиди кочили трговину малоазијског и северноафричког простора с хришћанском Европом. Значајну улогу у покретању ратова имала је и замисао о заштити многобројних ходочасника на путу у Свету земљу од насиља и самовоље блискоисточних месних моћника.

Од рата против исламског Истока сви су очекивали користи: верски горљиви појединци - место у рају, папа и католичка црква - утицај и контролу на истоку, великаши - нове велике поседе, сељаци - ослобођење од личне зависности, а сви учесници плен од пљачке. У разним деловима Француске, Немачке и Италије на хиљаде витезова и кметова почињу да се окупљају за ратни поход, стављају на своју одећу велики црвени крст и одлазе у рат за ослобађање Исусовог гроба, крећући се испред главнине, убијајући људе свих вера, силујући, палећи, пљачкајући и изазивајући немире куд год би стигли.

Најзначајнији крсташки ратови[уреди]

Од свих Крсташких ратова највише су се издвајали следећи ратови:

Први крсташки рат[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Први крсташки рат

Први крсташки рат је трајао од 1096. до 1099. године. Хришћански витезови први пут освајају Јерусалим, где почињавају велики масакр побијајући огроман број муслимана. Војску су предводили Боемунд Тарентски, Готфрид Бујонски и Ремон Тулуски. Током опсаде и победе над муслиманским ратницима у Јерусалиму, за вођу похода је изабран Готфрид Бујонски који се након победе није прогласио за краља, него је владао користећи титулу чувар Гроба Господњег. Први крсташки рат је завршен успехом по крсташе.

Трећи крсташки рат[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Трећи крсташки рат

Трећи крсташки рат је трајао од 1189. до 1192. године. Војску трећег крсташког рата су повели енглески краљ Ричард I Лавље Срце, француски краљ Филип II Август и немачки краљ Фридрих I Барбароса. Током доласка у Азију краљ Барбароса је упао у малу реку и удавио се, док се његова војска вратила натраг у Европу. Филип и Ричард нису били баш у најбољим односима. Енглески краљ Ричард I Лавље Срце склопио је примирје са Саладином – муслиманским војсковођом и султаном Египта. Потписао је уговор у коме је наведено да хришћански ходочасници безебедно обилазе Света места, иако је трећи крсташки рат завршен успехом по крсташе.

Четврти крсташки рат[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Четврти крсташки рат

Четврти крсташки рат је трајао од 1202. до 1204. године. Византијски цар је поново позвао крсташке ратнике да дођу и помогну у намери да покоре Египат. Крсташи су због недостатка новца пристали да прво за Млетачку републику заузму Задар. Византијски цар им је понудио његову палату да преноће. Међутим, крсташки војници очарани лепотом и богатством Цариграда, одлучили су да опљачкају Византију. Оштетили су је до те мере да се 1204. година сматра првим падом Цариграда. На том простору је основано Латинско царство које траје до 1261. године.

Последице[уреди]

Крсташки ратови су донели слабљење вере у Бога и папу, појаву Јеретика и сукоб са исламом. Након крсташких ратова оживело је банкарство, развили су се градови и трговина. Коначно, десио се први пад Цариграда и настале су везе Европе и Блиског истока тј. мешање обичаја и култура различитих народа, међу осталом и обичаје прања руку, чији су обичај примили од муслимана.

Док су се једни крсташи након ратова враћали у своје земље, а други долазили, стални и собро организовани елеменат били су витешко-монашки редове. Они су се током ратова поделили у три групе:

  1. Темплари (Храмовници) су витезови у белим одорама са црвеним крстом. Они су били чувари Соломоновог храма, по коме су и добили име.
  2. Хоспиталци (Јовановци), редови Светог Јована.
  3. Тевтонци, немачки витешки ред.

Да би витез ушао у неки од редова, морао је да полаже завете, међу којима се налазило и да се бори против неверника. Ови редови су се после пада крсташких држава раширили по Европи и истакли: Тевтонци као сурови освајачи пруских и словенских области, Темплари као богати банкари, а Јовановци као борци против Османлија (на Родосу, а затим на Малти).

Крсташких ратова је било осам, не рачунајући сељачки крсташки рат и дечји крсташки рат. Мада сматра се да их је у ствари било преко 100.

Хронологија[уреди]

Занимљивости[уреди]

  • Путовање из Европе у Јерусалим било је дуготрајно и опасно па су многи крсташи путем умрли. Они који су се вратили у Европу, донели су из Палестине драгоцену свилу и зачине, али и многа знања из математике и астрономије.
  • Султан Саладин (11371193) био је вођа муслиманске војске. Врстан заповедник, султан Египта и Сирије, уздигао је Египат до једног од најмоћнијих подручја Средњег истока.
  • Омиљени енглески краљ Ричард I (владавина од 11891199.) био је познат под именом Ричард Лављег Срца. Он је учествовао у трећем крсташком походу и притом заузео лучки град Акру. На повратку заробио га је аустријски војвода Леополд и тражио високу откупнину.
  • Године 1213. започео је трагичан крсташки поход у којем су хиљаде хришћанске деце пешице кренуле из Европе према Јерусалиму. Већина их је путем помрла од глади, а остали су махом продати у робље.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б Riley-Smith 1999
  2. ^ Riley-Smith 1998
  3. ^ Halsall, Paul (децембар 1997). „Philip de Novare: Les Gestes des Ciprois, The Crusade of Frederick II, 1228-29“. Medieval Sourcebook. Fordham University. –Гргур IX је заправо изопштио Фридриха II пре него што је напустио Сицилију по други пут.
  4. ^ Twentieth Century Atlas - Death tolls
  5. ^ Robertson, History of Christianity:, pp. 168

Литература[уреди]

  • Riley-Smith, Jonathan Simon Christopher (1999). The Oxford History of the Crusades. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-285364-6. 
  • Riley-Smith, Jonathan (26 November 1998). The First Crusaders, 1095-1131. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-64603-1. 
  • Ћирковић, Сима (2005). Историја за II разред гимназије природно-математичког смера. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд. 
  • ((en)) Asbridge, Thomas (2011). The Crusades: The Authoritative History of the War for the Holy Land. Ecco. ISBN 978-0-06-078729-5. 
  • ((en)) Asbridge, Thomas (2005). The First Crusade: A New History: The Roots of Conflict between Christianity and Islam. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-518905-6. 
  • ((en)) Barber, Malcolm (1992). The Two Cities: Medieval Europe 1050–1320. London: Routledge. ISBN 978-0-415-09682-9. 
  • ((en)) Brand, Charles M. (April 1962). „The Byzantines and Saladin, 1185–1192: Opponents of the Third Crusade“. Speculum 37 (2): 167-181. DOI:10.2307/2849946. JSTOR 2849946. 
  • ((en)) Bréhier, Louis (1908). „Crusades“. Catholic Encyclopedia. 4. 
  • ((en)) Bull, Marcus (1999). „Origins“. In Riley-Smith, Jonathan. The Oxford History of the Crusades. New York: Oxford University Press. pp. 15-34. ISBN 978-0-19-280312-2. 
  • ((en)) Davies, Norman (1997). Europe – A History. Pimlico. ISBN 978-0-7126-6633-6. 
  • ((en)) Dickson, Gary (2008). The Children's Crusade: Medieval History, Modern Mythistory. Palgrave Macmillan. 
  • ((en)) Edington, Susan B. and Lambert, Sarah (2002). Gendering the Crusades. New York: Columbia University Press. 
  • ((en)) Esposito, John L.. What Everyone Needs to Know about Islam. 
  • ((en)) Findley, Carter Vaughan (2005). The Turks in World History. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-516770-2. 
  • ((en)) Hindley, Geoffrey. The Crusades: Islam and Christianity in the Struggle for World Supremacy. New York: Carrol & Graf. ISBN 978-0-7867-1344-8. 
  • ((en)) Hodgson, Natasha (2007). Women, Crusading and the Holy Land in Historical Narrative. Boydell. 
  • ((en)) Holt, P. M. (1983). „Saladin and His Admirers: A Biographical Reassessment“. Bulletin of the School of Oriental and African Studies, University of London 46 (2): 235-239. DOI:10.1017/S0041977X00078824. JSTOR 615389. 
  • ((en)) Housley, Norman (2006). Contesting the Crusades. Malden, MA: Blackwell Publishing. ISBN 978-1-4051-1189-8. 
  • ((en)) Jackson, Peter (2007). The Seventh Crusade, 1244–1254. 
  • ((en)) Kolbaba, T. M. (2000). The Byzantine Lists: Errors of the Latins. University of Illinois. 
  • ((en)) Lewis, Richard D. (2005). Finland: Cultural Lone Wolf. Intercultural Press. ISBN 978-1-931930-49-9. 
  • ((en)) Lock, Peter (2006). Routledge Companion to the Crusades. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-39312-6. 
  • ((en)) Madden, Thomas F. (2005). The New Concise History of the Crusades. Lanham, MD: Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-3822-1. 
  • ((en)) Mayer, Hans Eberhard (1988). The Crusades (Second ed.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-873097-2. 
  • ((en)) Munro, Dana Carleton (January 1906). „The Speech of Pope Urban II at Clermont, 1095“. American Historical Review 11 (2): 231-242. DOI:10.2307/1834642. JSTOR 1834642. 
  • ((en)) Nelson, Laura N.. The Byzantine Perspective of the First Crusade. 
  • ((en)) Nicholson, Helen (1997). „Women on the Third Crusade“. Journal of Medieval History 23 (4): 335. DOI:10.1016/S0304-4181(97)00013-4. 
  • ((en)) Nicolle, David (2007). Crusader Warfare Volume II: Muslims, Mongols and the Struggle against the Crusades. 
  • ((en)) Nicolle, David (2003). The First Crusade 1066–99: Conquest of the Holy Land. Campaign. Wellingborough, UK: Osprey. ISBN 978-1-84176-515-0. 
  • ((en)) Nicolle, David (2011). The Fourth Crusade 1202–04: The Betrayal of Byzantium. Osprey Publishing. 
  • ((en)) Pringle, Denys (1999). „Architecture in Latin East“. In Riley-Smith, Jonathan. The Oxford History of the Crusades. New York: Oxford University Press. pp. 155-175. ISBN 978-0-19-280312-2. 
  • ((en)) Owen, Roy Douglas Davis (1993). Eleanor of Aquitaine: Queen and Legend. Oxford, UK: Blackwell Publishing. 
  • ((en)) Riley-Smith, Jonathan (1990). The Atlas of the Crusades. New York: Facts on File. ISBN 978-0-8160-2186-4. 
  • ((en)) Riley-Smith, Jonathan (2005). The Crusades: A Short History (Second ed.). New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0-300-10128-7. 
  • ((en)) Riley-Smith, Jonathan (1997). The First Crusaders 1096–1131. New York, NY: Cambridge University Press. 
  • ((en)) Rose, Karen (2009) "The Order of the Knights Templar"
  • ((en)) Runciman, Steven (1951). A History of the Crusades: The Kingdom of Acre and the Later Crusades (reprinted 1987 ed.). Cambridge University Press. 
  • ((en)) Strayer, Joseph Reese (1992)). The Albigensian Crusades. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-06476-2. 
  • ((en)) Strayer, Joseph R. (1969). „The Crusades of Louis IX“. In Wolff, R. L. and Hazard, H. W.. The Later Crusades, 1189–1311. pp. 487-521. 
  • ((en)) Tolan, John; Veinstein, Gilles and Henry Laurens (2013). Europe and the Islamic World: A History.. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-14705-5. 
  • ((en)) Tyerman, Christopher (1988). England and the Crusades, 1095–1588. Chicago, IL: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-82013-2. 
  • Tyerman, Christopher (2006). God's War: A New History of the Crusades. Cambridge, MA: Belknap Press. ISBN 978-0-674-02387-1. 
  • ((en)) Vasilʹev, Aleksandr Aleksandrovich (1952). History of the Byzantine Empire: 324–1453. University of Wisconsin Press. 
  • ((en)) Villegas-Aristizábal, L. (2009). „Anglo-Norman involvement in the conquest of Tortosa and Settlement of Tortosa, 1148–1180“. Crusades (8): 63-129. 
  • ((en)) Wickham, Chris (2009). The Inheritance of Rome: Illuminating the Dark Ages 400–1000. New York: Penguin Books. ISBN 978-0-14-311742-1. 
  • ((en)) Zacour, Norman P. (1969). „The Children's Crusade“. In Wolff, R. L. and Hazard, H. W.. The Later Crusades, 1189–1311. pp. 325-342. 

Спољашње везе[уреди]