Тицанова буна

Из Википедије, слободне енциклопедије

Тицанова буна је буна сремских сељака - кметова на румском спахилуку грофа Пејачевића и илочком спахилуку грофа Одескалкија у априлу 1807. године. Буна је почела 3. априла под вођством Теодора Аврамовића Тицана. У побуни је учествовало 15.000 сељака из 45 села. Аустријска војска је за 10 дана угушила побуну, а вођа Теодор Аврамовић Тицан ухваћен је и крајем године стрељан.

Историјат[уреди]

Разлози појаве буне: Тицанова буна је избила као последица незадовољства због регулације земљишта и великог повећања феудалних дажбина, а обухватала је 15.000 сељака из 45 села. Грофови Одескалкијеви, као имаоци имања, живели су у Риму, па су свој „сремски феуд“ препуштали омраженим, поткупљеним управитељима, који су исцрпљивали кметове[1]. Поред тога, Први српски устанак у оближњој „отоманској Србији“ сигурно је утицао на јачање немирног духа код Срба у Срему[2].

Ток буне: Циљ буне је био укидање феудалних односа. Средиште буне је било село Вогањ у близини Руме, одакле су 3. априла послати побуњенички прогласи, а зачетници су били Вогањци: месни кнез Теодор Аврамовић - Вогањац, учитељ Андрија Поповић, Пантелија Остојић и Марко Огњановић. Међутим, буна је добила име по Теодору Аврамовићу - Тицану из села Јаска, једном од вођа, који је заузимао став бескомпромисе борбе против спахија и цркваних великодостојника.

Будући да је село Вогањ био у равници и стога непогодан за војевање, побуњеници су се убрзо померили ка Фрушкој гори, у село Врдник. Напади све бројнијих побуњеника су били све смелији, што је изазвало Беч. Бечки цар је деловао двојако: утицајем на Митрополита карловачког Стефана да преко свештенства умири народ и, касније, војном силом[3].

Митрополит Стефан Стратимировић је после молбе Беча отишао међу побуњенике, у манастир Врдник. У преговорима већина учесника се изјаснила за прекид буде уз амнестију. Једино је је Теодор Аврамовић Тицан са својим најближим сарадницима био против, па се издвојио. Његову чету је царска војска стигла код села Бингуле. Војнички је буна угушена 9. априла код Бингуле, али се потуно стишала тек 14. априла.

Исход буне: После угушења буне, Тицан једини није био обухваћен амнестијом, него је осуђен на смрт мучењем на точку и черечењем. За десетодневно гушење буне Аустрија је употребила војне снаге у јачини готово једне армије. У смиривању буне ангажовало се и православно свештенство на челу са митрополитом Стефаном Стратимировићем. Власти су биле приморане да у временима наполеонових ратова и борби устаничке Србије буду благе према сељацима у низу побуна у Срему и Славонији током (18061808.) и да Интиматом Угарског намесничког већа из 1810. године сузбију претерано тлачење сељака, а спахије присиле на поштовања Славонског урбара. У народној традицији сећање на буну и Тицана одржало се до данашњих дана.

Од свих насеља Врдник је посебно тешко страдао, будући да је митрополит Стефан Стратимировић због бројних непријатности током боравка ту изопштио из званичне цркве цело насеље и његове становнике на преко 25 година.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]