Уто-астечки језици

Из Википедије, слободне енциклопедије

Уто-астечки језици чине једну од језичких породица америчког континета. То је једна од највећих (и по броју говорника и по броју језика) и најпроученијих језичких породица у Америци. Уто-астечки језици се говоре у великом делу западних Сједињених Америчких Држава (Орегон, Ајдахо, Монтана, Јута, Калифорнија, Невада, Аризона) и у западном, централном и јужном Мексику, а говорника ових језика има и у централној Америци (пипил језик у Ел Салвадору). Јута је добила име по племену Уте. Класични наватл, језик Астека, као и његови живи сродници су део ове породице.

Класификација[уреди]

Идеја о постојању ове породице прихваћена је још почетком 20. века, али су сличности између неколико језика ове породице утврђене још средином 19. века.

Ова језичка породица се најчешће дели на следеће огранке: нума огранак, таки огранак, пима огранак, таракаити, кораћол и астечки огранак; изван тих огранака налазе се још два језика – хопи и тубатулабал. Често ови огранци бивају удружени у северну и јужну грану уто-астечких језика (ту нема слагања међу лингвистима).

Неки лингвисти повезивали су ову породицу са другим језичким породицама у Америци. Бенџамин Ворф је својевремено повезао уто-астечке језике са киова-таноанским језицима у тзв. астечко-таноанску суперфамилију. Лајл Кембел (1997) и бројни други специјалисти на овом пољу сматрају ову хипотезу изгледном, али не и дефинитивно доказаном. Џозеф Гринберг (1987) је укључио уто-астечке језике, заједно са киова-таноанским и ото-манге језицима у централноамерички огранак своје контроверзне америндијанске макро-породице, која по његовом мишљењу укључује све језичке породице на Америчком континенту, изузимајући ескимско-алеутске и на-дене језике.

Карактеристике[уреди]

Сви језици ове групе су аглутинативни. Често су чак и полисинтетички.

Спољашње везе[уреди]