Фауна Шкотске

С Википедије, слободне енциклопедије
Сива фока (Halichoerus grypus) која храни младунче, острво Скај

Фауна Шкотске је обично типична за северозападни европски део палеарктичког царства, иако је неколико већих сисара у земљи у историји ловљено до истребљења, а људска активност је такође довела до увођења различитих врста дивљих животиња. Разноврсна умерена окружења Шкотске подржавају 62 врсте дивљих сисара, укључујући популацију дивљих мачака, значајан број сивих и лучких туљана и најсевернију колонију добрих делфина на свету.[1][2][3]

Многе врсте птица, укључујући црвеног и црног тетреба живе овде, док земља чак има и међународно значајне локације за гнезда за морске птице, као што је блуна .[4] Сури орао је постао национална икона,[5] а Белорепан и Орао рибар су врсте орлова које су поново поново колонизовали земљу. Шкотски клест је једина ендемска врста кичмењака у Великој Британији.[6][7][8]

Шкотска мора су међу биолошки најпродуктивнијим на свету; процењује се да укупан број шкотских морских врста прелази 40 000.[9] Дарвинови насипи су важно подручје дубоких морских хладних вода коралних гребена откривених 1998. У унутрашњости у шкотским рекама живи скоро 400 генетски различитих популација атлантског лососа .[10] Од 42 врсте риба које се налазе у слатким водама земље, половина је стигла природном колонизацијом, а половина људским уношењем.

Само шест врста водоземаца и четири врсте копнених гмизаваца пореклом су из Шкотске, али тамо живе многе врсте бескичмењака које су иначе ретке у Уједињеном Краљевству (УК).[11] Процењује се да у Шкотској живи 14.000 врста инсеката, укључујући ретке пчеле и лептире заштићене акционим плановима за заштиту. Агенције за заштиту у Великој Британији забринуте су да климатске промене, посебно њихови потенцијални ефекти на планинске висоравни и морски живот, угрожавају већи део фауне Шкотске.[12]

Станишта[уреди | уреди извор]

Шума белог бора, Ди

Шкотски пејзажи доприносе уживању у природним лепотама, укључујући листопадне и четинарске шуме, мочваре, планине, естуарине, многе реке, океан и тундру.[13] Око 14% Шкотске је шумовито, углавном на шумским плантажама, али пре него што су људи очистили земљу постојало је много више предела каледонске и широколисне шуме.[14] Иако знатно смањени, могу се наћи значајни остаци шума аутохтоног шкотског белог бора .[15] Кејтнес и Садрленд имају једно од највећих и најнетакнутијих подручја мочвара у свету, које подржава препознатљиву заједницу дивљих животиња.[16][17] Седамдесет и пет процената шкотске земље класификовано је као пољопривредно (укључујући и неко мочварно подручје), док урбана подручја чине око 3%. Обала је 11 803 км дугачка, а број острва са копненом вегетацијом је близу 800, око 600 их лежи уз западну обалу. Шкотска има више од 90% запремине и 70% укупне површине слатке воде у Уједињеном Краљевству. Постоји више од 30 000 слатководних језера и 6.600 речних система.[13]

Под покровитељством Директиве о стаништима Европске уније, 244 локалитета у Шкотској, која покривају више од 8,750 квадратних километара, је Европска комисија прихватила као посебна подручја заштите (SAC).[18][19] Шкотска мора су међу биолошки најпродуктивнијим на свету и садрже 40.000 или више врста. Двадесет и четири подручја су морска налазишта, а још девет обалних са морским и не-морским елементима.[20] Ови морски елементи простиру се на површини од око 350 квадратних километара. Дарвинове хумке, које се простиру на око 100 квадратних километара, сматрају се првим приобалним подручјем.[19][21]

Сисари[уреди | уреди извор]

Шкотска је током плеистоценских глацијација била у потпуности прекривена ледом.[22] Како се постглацијално време загревало и лед повлачио, сисари су мигрирали кроз пејзаж. Међутим, отварање Ламанша (са порастом нивоа мора) спречило је даље миграције, па континентална Британија има само две трећине врста које су стигле до Скандинавије. Хебридска острва на западној обали Шкотске имају само половину британских острва.[23] Шездесет две врсте дивљих сисара живе у Шкотској и око ње, укључујући 13 врста које се налазе у приобалним водама.[3] Сматра се да популације трећине врста копнених сисара пропадају услед фактора који укључују загађење животне средине, фрагментацију станишта, промене у пољопривредним праксама, посебно прекомерну испашу и конкуренцију од унесених врста.[24] Ниједна врста сисара није јединствена за Шкотску, иако је пољски миш св. Килде, Apodemus sylvaticus hirtensi, ендемска подврста шумског миша која достиже двоструко већу величину од својих рођака с копна [25] и оркнејске волухарице или резарца Microtus arvalis orcadensis који се налази само у архипелагу Оркнијских острва, подврста је пољске волухарице. Постоји веровање да су је можда увели рани насељеници пре око 4.000 година.[26] Постоје разне запажене припитомљене шкотске расе сисара, укључујући шкотско говече, шетландског понија, и шкотског теријера.

Месоједи[уреди | уреди извор]

Европска дивља мачка (Felis silvestris)

Шкотска нема присуство великих месоједа, а од мањих су присутне куне, дивље мачке, ласице и фоке.

Распрострањеност куна у Шкотској је слична остатку Велике Британије, осим што нема творова, а куне златице су више заступљене него у остатку острва,[27] мада је генетска чистоћа златица угрожена присуством америчких куна у северној Енглеској.[28] У оквиру Хебридског пројекта „Куна” и Шкотске иницијативе „Куна”, са надом да се направи зона слободна од куна у великој области од Вестер Роса до Тејсајда, покренут је програм истребљења популације подивљалих америчких куна, које су донете у Британију 1950-их година за узгајање крзна.[29][30]

У Шкотској живи популација од 400 до 1,200 шкотских дивљих мачака (Felis silvestris), која је једина на Британским острвима[31] и која је, због недостатка закона о заштити, под претњом нестанка.[32][33] Године 2013, објављено је да ће се на острву Карна направити заштићено подручје и оплодна станица за заштиту дивљих мачака.[34]

Такође, у Шкотској је присутна подврста риђе лисице Vulpes vulpes vulpes, која је већа од чешће присутне подврсте V. v. crucigera, и која има два посебна облика.[35]

Што се тиче фо̄ка, осим повремених залуталих јединки, у Шкотској су присутне само праве фоке, од којих су две врсте, сиве и обичне фоке, присутне у светски значајним бројевима. Популација шкотских сивих фока је 2002. године процењена на 120.600 одраслих јединки, што је 36% светске популације и преко 90% британске популације. Обичних фока има око 29.700, што чини 90% британске и 36% европске популације.[36]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Thompson, P.M.; Corkrey, R.; Lusseau, D.; Lusseau, S.M.; Quick, N.; Durban, J.W.; Parsons, K.M. & Hammond, P.S. (2006). „An assessment of the current condition of the Moray Firth bottlenose dolphin population”. Scottish Natural Heritage Commissioned Report. Perth (175). 
  2. ^ Matthews 1968, стр. 254
  3. ^ а б „Mammals”. Scottish Natural Heritage. Архивирано из оригинала 30. 12. 2006. г. Приступљено 1. 1. 2007. 
  4. ^ Fraser Darling and Boyd (1969) pp. 7, 98–102.
  5. ^ Benvie 1994, стр. 12
  6. ^ In the past, this claim has been made on behalf of other species such as the red grouse (now considered to be a sub-species of willow ptarmigan) and Irish stoat (Mustela erminea hibernica), also now considered to be a sub-species of stoat. Loxia scotica 's position as a true species is a matter of debate but the current consensus is that it does have this status (see for example Miles and Jackman (1991) pp. 21–30 and Benvie (2004) p. 55.) The position of the freshwater fish the vendace Coregonus vandesius is disputed, with many authorities considering it to be a synonym of Coregonus albula.
  7. ^ Adams, William Mark (2003) Future Nature. British Association of Nature Conservationists p. 30. Retrieved 14 July 2009. This source lists the UK's endemic species as being "14 lichens, 14 bryophytes, 1 fern, 21 higher plants, 16 invertebrates and 1 vertebrate (the Scottish crossbill)."
  8. ^ Perhaps because endemic vertebrates are all but absent from the UK neither SNH nor JNCC appear to provide a definitive "list" but it is clear that the Scottish crossbill is the only endemic bird, (Gooders (1994) p. 273. and "Scottish Crossbill: Loxia Scotica" Архивирано на сајту Wayback Machine (4. фебруар 2011) (pdf) JNCC. Retrieved 7 July 2009) and that there are no endemic freshwater fish (Maitland, P. and Lyle A.A. (1996) "Threatened freshwater fishes of Great Britain" in Kirchofer, A. and Hefti, D. (1996) Conservation of Endangered Freshwater Fish in Europe. Basel. Birkhauser.) or mammals ("The British Mammals list" Архивирано 28 јул 2011 на сајту Wayback Machine ppne.co.uk. Retrieved 7 July 2009) in Britain. There are too few amphibians and reptiles native to the UK for there to be any doubt that no endemic species exist. The position is implied, although not stated by SNH in their Information and Advisory Note Number 49 "Priority species in Scotland: animals" Архивирано на сајту Wayback Machine (9. новембар 2016) Retrieved 7 July 2009. See also Myers, Norman (2003) "Conservation of Biodiversity: How are We Doing?" Архивирано 16 јул 2011 на сајту Wayback Machine (pdf) The Environmentalist 23 pp. 9–15. Retrieved 7 July 2009. This publication confirms there is only one "endemic non-fish vertebrate species" in the British Isles, although it fails to identify the species concerned.
  9. ^ „Inshore Fisheries in Scotland”. The Scottish Government. Архивирано из оригинала 07. 06. 2011. г. Приступљено 24. 8. 2008. 
  10. ^ „Protecting and Promoting Scotland's Freshwater Fish and Fisheries”. Scottish Executive. Архивирано из оригинала 29. 08. 2009. г. Приступљено 13. 1. 2007. 
  11. ^ Miles & Jackman 1991, стр. 48
  12. ^ See for example Johnston, I. (29 November 2006) "Sea change as plankton head north'". Edinburgh. The Scotsman. This report quotes James Lovelock's concern that global warming will "kill billions" of people over the coming century.
  13. ^ а б „Scottish wildlife habitats”. Scottish Natural Heritage. Архивирано из оригинала 22. 12. 2006. г. Приступљено 2. 1. 2007. 
  14. ^ Although no one denies that past forests were much larger, they disagree about the timing and causes of the reduction. Many writers, from the 16th century author Hector Boece to the 20th century naturalist Frank Fraser Darling, believed that the woods were much more extensive in Roman times than today. However, it is now thought that deforestation of the Southern Uplands, caused by climate and by people, was well underway when the legions arrived. See Smout (2007) pp. 20–32.
  15. ^ Preston, C.D.; Pearman, D.A.; Dines, T.D. (2002). New Atlas of the British and Irish Flora. Oxford University Press. ISBN 0-19-851067-5. 
  16. ^ (Извештај).  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  17. ^ „North Highland: Peatlands of Caithness & Sutherland”. Scottish Natural Heritage. Архивирано из оригинала 28. 11. 2005. г. Приступљено 2. 1. 2007. 
  18. ^ "SACs in Scotland" Архивирано на сајту Wayback Machine (26. октобар 2008) Joint Nature Conservation Committee. Retrieved 29 September 2018.
  19. ^ а б „Trends: The Seas around Scotland”. Scottish Natural Heritage. Архивирано из оригинала 4. 8. 2004. г. Приступљено 19. 1. 2007.  Quoting the Scottish Office. (1998). People and nature. A new approach to SSSI designations in Scotland. The Scottish Office, Edinburgh. Retrieved 2 January 2007.
  20. ^ „Knowledge of the Marine Environment” (PDF). Scottish Natural Heritage. Архивирано из оригинала (pdf) 9. 7. 2007. г. Приступљено 1. 8. 2007. 
  21. ^ "Offshore" in this context means not incorporating any land.
  22. ^ Save for the Atlantic outlier of St Kilda. Maclean (1972) p. 20.
  23. ^ Murray 1973, стр. 72
  24. ^ „National Heritage Trends” (PDF). Scottish Natural Heritage. Архивирано из оригинала (pdf) 15. 12. 2007. г. Приступљено 1. 1. 2007. 
  25. ^ Benvie 2004, стр. 645
  26. ^ „Orkney vole” (PDF). Scottish Natural Heritage. Архивирано из оригинала (pdf) 26. 10. 2007. г. Приступљено 1. 1. 2007. 
  27. ^ Corbet and Ovenden (1984) pp. 180–86.
  28. ^ Benvie 2004, стр. 48
  29. ^ Haworth, Jenny (3 February 2009) "National cull may exterminate UK mink". Edinburgh. The Scotsman.
  30. ^ Ross, John (12 May 2011) "Wildlife Groups agree £1m plan to wipe out American mink nuisance". Edinburgh. The Scotsman.
  31. ^ „Scotland's Cat; 400 and counting ...”. Scottish Wildcat Association. Архивирано из оригинала 17. 09. 2012. г. Приступљено 1. 1. 2007. 
  32. ^ Benvie 2004, стр. 18
  33. ^ Hull 2007, стр. 184–89
  34. ^ "Remote island plan to help save Scottish wildcats from extinction". (23 September 2013) Glasgow. The Herald. Retrieved 25 September 2013.
  35. ^ Matthews 1968, стр. 231–32
  36. ^ „Seals” (PDF). Scottish Natural Heritage. Архивирано из оригинала (PDF) 13. 12. 2007. г. Приступљено 1. 1. 2007. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фауна_Шкотске&oldid=27034482”