Шуњата

Из Википедије, слободне енциклопедије
Део серијала чланака
Будизам

Lotus-buddha.svg

Оснивање

Сидарта Гаутама · Сангха
Четири племените истине

Историја

Хронологија · Сабори

Појмови

Дарма · Самсара · Карма
Условно настајање
Пет скупина · Шуњата
Реинкарнација · Нирвана

Вежбе и достигнућа

Буда · Бодисатва · Архат
Парамита · Медитација

Школе

Тхеравада · Махајана
Вађрајана · Ране школе

Списи

Палијски канон · Махајана сутре
Тибетански канон

Dharma wheel.svg Категорија:Будизам

Шуњата (санскрит: शून्यता śūnyatā, пали: suññatā - ништавило, празнина) у будизму представља несуштаственост чулних појава, које произлази из чињенице да пролазност свих облика значи да ништа не поседује неки битан трајан идентитет (аната).[1]

Шуњата не негира постојање мноштва појава, већ тврди да су те појаве ништавне, јер немају постојање по себи, односно властито бивање (свабхаву). Према Будином учењу, разумевање ништавности појава води мудрости и унутарњем миру. Махајана будизам посебно истиче важност увиђања шуњате, која води потпуној слободи.[1]

Развој појма[уреди]

Рани будизам[уреди]

У учењу Готама Буде, став према ништавности је изражен у одређеном спознајнотеоријском контексту. На питање: »Зашто се каже овај свет је ништа?« Буда одговара:

Cquote2.png
Овај је свет ништа по себи и за себе. Око је ништа по себи и за себе. Облици су ништа по себи и за себе. Свест о виђеном је ништа по себи и за себе. Контак ока и виђеног је ништа по себи и за себе ... И који год осећај да се јави на основу тог контакта, било пријатан, болан или неутралан, и он је ништа по себи и за себе. Зато је речено: 'овај је свет ништа'.[2]
Cquote1.png

Овај ко прозре ништавност света и сам достиже стање ништавила. За онога ко је постигао нирвану Буда каже да му је „пашњак празнина“ (Дхаммапада, 93).

Cquote2.png
Као и прије, Анандо, тако и сада претежно боравим у стању ништавила (шуњата) ... Сви аскети и брахмани, који су у прошлости досегли потпуно чисто коначно ништавило и одржали се у њему, досегли су управо то постпуно чисто и коначно ништавило и одржали се у њему. И у будућности - као и у садашњости - исто ће тако сви аскети и брахмани који досегну потпуно чисто коначно ништавило и одрже се у њему, досећи управо то потпуно чисто коначно ништавило и одржати се у њему. Зато и ви, Анандо, треба да настојите да досегнете то потпуно чисто коначно ништавило и да се одржите у њему.
Cquote1.png
 

У раном будизму, на пример у палијским никајама, празнина се првенствено тиче световног искуства и каже се да је ток бивања лишен трајне вредности и самосвојности. Спољна задовољства и чулно опажљиви објекти су лишени сопственог постојања и стога невредни човекове крајње преданости.[1]

Мадхјамака[уреди]

Између 200. и 100. године п. н. е. неки индијски будисти су толико истицали ништавност чулних појава да су их прозвали шуњавадини (»поборници ништавила«). Они су тврдили да нису само чулни објекти лишени реалности, већ да су ништавни и такви филозофски појмови као што су буда, нирвана и дхарма. Шуњавадини су критиковали тврдње да има посебних ствари, идеја или процеса, који постоје захваљујући својој суштинској природи.

Учење о шуњати је разрађено у мадхјамика школи махајанског будизма, коју је основао Нагарђуна крајем 2. века. Присталице мадхјамике су систематски критиковали сва филозофска становишта. Сматрали су да људи из темеља погрешно доживљавају све објекте перцепције (феномене). Умне представе и језички појмови, које су за људе обично извор значења, имају моћ да везују људе за њихове сопствене представе и апстракције, без разумевања природе иза. Узрок том погрешном опажању је психолошка склоност приањању за све објекте опажања као да они заиста постоје као независни ентитети. Међутим, на најдубљем нивоу, нема приањања уз духовну настројеност која уочава разлике. Они који су у стању да се ослободе својих идеја и схватања, увиђајући да све потиче из међусобне условљености (пратића-самутпада), могу да појме шуњату и да буду слободни. »Свеобухватна празнина« није одбацивање посебних актуалности или појмова, већ увиђање да су они потекли из међузависне условљености и да стога нестају.[1]

Виђнанавада[уреди]

Око 5. века неки будисти, иако признају да се појаве одликују несуштаственошћу, почињу да трагају за позитивнијом формулацијом овог искуства. Они су такође свет сматрали ништавним, јер је »без упоришта« (нир-аламбана) изван свести.[4] Тврдили су да је само свест (виђнана) стварна, због чега је њихова школа названа виђнана-вада, позната и као јогачара, по упражњавању јоге. Јогачаре сматрају »свест по себи« као извор целокупног опажања и моћи створања облика.

Према јогачарама, појава илузије показује да свест може имати садржај без одговарајућег објекта изван себе, што показује „самосадржану природу свести“.[5] Иако се обична људска свест заплиће у обмане и привиђења, истинска свест је изван таквих запетљаности; она је попут празног простора. Главна духовна ове школе је била »упознај сопствену свест«, што је значило: испразни из себе све што није »изворна права свест«.[1]

Чан[уреди]

Кинески ч'ан будиста Шенхуи упитан: »Што је ништавило?» одговара: »Ако кажеш да постоји онда сигурно претпостављаш обележја чврстоће и отпорности, а ако кажеш да је то нешто што не постоји, какву онда тражиш помоћ од тог појма?«

Критике[уреди]

Међу првим струјама у раном будизму налазимо и на супротан став шуњата-вади, да „све јесте“ (сарвам-асти), по којем главна реалистичка школа добија назив сарвасти-вада.[6]

Извори[уреди]

  1. ^ а б в г д Шуњата, Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд, 2004. ISBN 86-19-02360-8
  2. ^ Suñña sutta, Приступљено 30. 4. 2013.
  3. ^ Majjhima nikaya, Cula-suññata sutta, Приступљено 30. 4. 2013.
  4. ^ Jogačara, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  5. ^ T R V. Murti, The Central Philosophy of Buddhism (1955), 13. pogl.
  6. ^ Šunjata, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.

Литература[уреди]