Будистички сабори

Из Википедије, слободне енциклопедије
Део серијала чланака
Будизам

Lotus-buddha.svg

Оснивање

Сидарта Гаутама · Сангха
Четири племените истине

Историја

Хронологија · Сабори

Појмови

Дарма · Самсара · Карма
Условно настајање
Пет скупина · Шуњата
Реинкарнација · Нирвана

Вежбе и достигнућа

Буда · Бодисатва · Архат
Парамита · Медитација

Школе

Тхеравада · Махајана
Вађрајана · Ране школе

Списи

Палијски канон · Махајана сутре
Тибетански канон

Dharma wheel.svg Категорија:Будизам

Број будистичких сабора варира од школе до школе, али сви се слажу око прва три сабора[1]. Навођење шест сабора је уобичајено у западном рачунању.

Први будистички сабор[уреди]

У 5. веку п. н. е., у време монсунског периода који је уследио након Будине смрти, у Рађагахи, Индија, састаје се у први будистички сабор; сматра се да га је предводио Махакасапа. Током њега 500 монаха који су већ били достигли ступањ араханта казују читаво Будино учење. Ово казивање Винаје за које је био задужен монах Упали постаје прихваћено као Винаја-питака; дарму је рецитовао Ананда и она постаје призната као Сута-питака.

Према будистичким предањима, I сабор је одржан у великој пећини на обронку једне планине у близини Раџгрхе (данашњи Раџгир), премда сам локалитет није идентификован[1].

Други будистички сабор[уреди]

4. век п. н. е. 100 година након Будине паринибане други будистички сабор се сакупља у Весалију како би расправљао о размимоилажењима у тумачењу Винаје. Сматра се да је покровитељ II сабора био краљ Каласока, потомак краља Ађатасатуа.

Повод за одржавање II сабора односио се на непрописне праксе међу појединим монасима у тој области. Наиме, монах по имену Јаса, Анандин ученик, укорио је те монахе због десет огрешења о будистичку монашку дисциплину (винају). Они су узвратили Јаси противоптужбама, па су се сви учесници спора обратили другом, ученом и цењеном монаху, Ревати. Он је пресудио у Јасину корист, и на његову препоруку у Весали је био сазван сабор седамсто монаха у циљу разрешења спора.

Сабор је именовао осморицу монаха, четворицу из западних крајева, а четворицу из источних, који су једногласно осудили праксе монаха из Весалија. После тога је, према Будагосином предању на палију, уследило изговарање изнова успостављене Винаје и сута, којем су приступили сви монаси. Овај сабор представља последњи догађај у историји будизма који је заједнички забележен у различитим верзијама Винаја-питаке, и на палију и на санскриту.

Након сабора долази до првог раскола унутар санге, тако да се махасангика школа одваја од старије стхавираваде. Овај раскол је почетак онога што ће касније еволуирати у махајана будизам, који ће потом преовлађивати у северној Азији (Кина, Тибет, Јапан, Кореја).

Трећи будистички сабор[уреди]

Око 250. п. н. е. Трећи будистички сабор сазвао је цар Ашока у Паталипутри, престоници Маурјанског царства (данас Патна, Индија), поводом настале поделе у санги на сарвасти-вада и вибхађја-вада школу. Вибхађја-вадини су себе сматрали правоверним настављачима стхавира-ваде (старе школе). Сабору је присуствовало око хиљаду монаха, а заседање је водио монах Могалипута Тиса. Сматра се да је Ашока држао страну вибхађја-вадинима[1]. Око осамдесет хиљада сарвастивада монаха је након Ашокиног сабора прогнано из области Патне, услед њиховог одбијања да се повинују доктрини вибхађја-ваде. Прогнани монаси су се населили најпре у Мадхури, а потом у Кашмиру.

На овом сабору је записана абхидхама-питака, заједно са још неким додатним деловима кхудака-никаје, чиме је у суштини комплетирана савремена Типитака.

Два четврта будистички сабор[уреди]

100. п. н. е. Тхеравада као четврти рачуна сабор који је на Шри Ланки сазвано краљ Ватагамани, да се Типитака забележи и тиме сачува Будино учење. На њему је 500 рецитатора и писара из Махавихаре по први пут записало пали канон и то на палмовим листовима.

100. Сарвастивада школа као четврти рачуна сабор одржан у северозападној Индији, под покровитељством кушанског цара Канишке. Датирање одржавања овог сабора је непоуздано, пошто су и датуми везани за самог Канишку крајње противречни; приближно се рачуна око 100. године. Тхеравадинске школе не признају IV сабор, иако није поуздано утврђено одсуство тхеравадинских монаха са њега[1]. По једним изворима, одржан је у Ђаландхару, а према другима, у Кашмиру.

Пети будистички сабор (тхеравада)[уреди]

1871. Пети будистички сабор одржан у Мандалају (Бурма) а сазвао га је Мин-дон-мин, краљ Горње Бурме. Повод за сазивање ових сабора била је општа потреба за усаглашавањем текстова будистичких списа, или њихових тумачења. Том приликом је пали канон уклесан на 729 мермерних плоча.

Шести будистички сабор (тхеравада)[уреди]

1954. Шести будистички сабор одржан је у Рангуну (Бурма), под покровитељством бурманског премијера У Нуа. Повод за одржавање овог сабора била је прослава 2.500 година (по тхеравадинској хронологији) од Будиног ступања у пари-нибану.

Пет стотина бурманских монаха, заједно са ученим монасима из Индије, Цејлона, Непала, Камбоџе, Тајланда, Лаоса и Пакистана добило је у задатак да ревидира текст Типитаке. Сабор је поздравио тадашњи индијски председник и премијер Џавахарлал Нехру. На крају сабора окупљени монаси су изговорили целокупан текст пали Типитаке и њених тумачења, у огромној дворани изграђеној по узору на пећински скуп у древној Индији. Бурманска влада је потом објавила ревидирано издање текста.

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.