Inotropizam

С Википедије, слободне енциклопедије

Inotropizam (od engl. reči inotropic) je fiziološki pojam koji se odnosi na sposobnost srčane pumpe da se kontrahuje. U skladu sa kronotropizmom, dromotropizmom i batmotropizmom on je jedan od 4 temeljna svojstva srca s funkcionalne tačke gledišta.[1] Njim se označava uticaj na snagu, odnosno kontraktilnost srca, odnosno intenzitet razvijene sile za datu početnu dužinu srčanog mišića. Kao mera kontraktilnosti srca klinički se koristi maksimalan izovolumetrijski porast pritiska. Kontraktilnost se može povećati egzogeno, pozitivnim inotropnim uticajima, koji se postiže izvođenjem izovolumetrijskog maksimuma. Tako se pomaže srcu u slučaju povećanog sistemskog krvnog pritiska ili volumena u komorama na kraju sistole. Inotropni uticaj izvode kateholamini preko beta-1 receptora.[2][3]

Etimologija[уреди | уреди извор]

Etimološki reč inotropizam se sastoji od 3 komponente. starogrčke - ἰνός inos, što znači "živac" ili "vlakno"; Tropos, što znači "promeniti", "okrenuti" ili "skrenuti" i konačno - doktrinarnog sufiks - izo, koji formira imenice koje se široko koristi u jezicima sa latinskim korenima. To bi doslovno prevelo "promena u vlaknima" koja je prilagođena "kontrakciji".

Iako je upotreba izraza namenjena gotovo isključivo da ukaže na srce, u medicinskoj literaturi to nije tako jer se inotropizam primenjuje i na bilo koji mišić tela u klasičnim publikacijama. Međutim danas mnogi autori su to prestali raditi, tako da se inotropizam ne koristi za mišiće izvan srca.

Inotropizam, kao i svaka druga osobina srca, može pretrpeti promene. Iako one nisu uvek simptomatične one u slučaju da pacijent ima znakove zatajenja srca, zahtevaju lečenje, koje će gotovo uvek biti usmereno na poboljšanje ili povećanje kontraktilnog kapaciteta srca.

Osnovne informacije iz fiziologije srca[уреди | уреди извор]

Sistemsku komorsku funkciju srca možemo proceniti pomoću minutnog volumena, a normalna vrednost obično iznosi oko 4,5 -5 L/min. Minutni volumen srca je funkcija izražena brzinom otkucaja srca i volumenom krvi koja je izbačena svakim otkucajem (udarni volumen).[4]

Udarni volumen srca zavisi od tri parametra:

  • kontraktilnosti,
  • predopterećenja i
  • postoperećenju.

Predopterećenje je volumen koju krv zauzima u komori neposredno pre kontrakcije (krajnji dijastolni volumen), a odražava nivo rastegljivosti miofibrila.[5] Dilatacija leve komore, hipertrofija i promene u srčanoj rastegljivosti mogu promeniti predopterećenje. Postopterećenje je sila protiv koje srce mora raditi, a određena je pritiskom u srčanoj šupljini, volumenom i debljinom srčanog zida u vreme otvaranja aortnih zalistaka; povećano postopterećenje uzrokuje smanjenje udarni volumen srca.[5]

Frank–Starlingov zakon opisuje odnos između predopterećenja i srčanog rada i navodi da je učinak miokarda (određen udarnim ili minutnim volumenom) proporcionalan predopterećenju, unutar normalnog fiziološkog raspona. Uzlazni deo krivulje prikazuje kako povećanje predopterećenja dovodi do porasta minutnog volumena srca.

Krivulja rada srca u Frank-Starlingovom zakonu, prikazuje srčani volumen (SV) kao funkciju predopterećenja

Teledijastoni pritisci rastu, a preterano „rastegnuti" miokard prelazi na silazni deo krivulje i dolazi do smanjenja udarnog volumena i sistolnog pritiska. Povećanje dužine mišića rezultuje povećanjem kontraktilne snage do određene granice, nakon čega dalje povećanje dužine dovodi do funkcionalnog oštećenja. Nadalje, autonomni nervni sistem ima veliki uticaj na srčanu frekvenciju i udarni volumen srca, pa tako parasimpatička stimulacija smanjuje srčanu frekvenciju, dok simpatička stimulacija ima suprotan učinak i povećava kontraktilnost miokarda i vaskularni otpor. Obe promene povećavaju iskorištenje energije.[6]

Krivulja rada srca, na kojoj je prikazan Frank-Starlingov zakon srca:
 Y-osa — prikazuje volumen srčanog udara, ili rad srca. X-osa prikazuje krajnji dijastolički volumen, pritisak u desnoj pretkomori ili pritisak u plućnim kapilarima. Tri krivulje ilustruju da pomaci duž iste linije označavaju promenu prednaprezanja, dok pomeranja iz jedne linije u drugu ukazuju na promenu naknadnog opterećenja ili kontraktilnosti.Povećanje zapremine krvi izazvalo bi pomeranje duž linije udesno, što povećava dijastoličku zapreminu leve komore (X-osa), a samim tim i povećavanje udarnog volumena (Y-osa).

Medicinska upotreba[уреди | уреди извор]

Inotropni lekovi se primjenjuju za povećanje kontraktilnosti miokarda. Intravenski se primjenjuju kod bolesnika ss izraženim simptomima malog istisnog volumena srca (retencija tečnosti uz znake hipoperfuzije organa). Primjenjuju se isključivo u bolnici i to kratko.

I pozitivni i negativni inotropi se koriste u lečenju različitih kardiovaskularnih stanja. Izbor agensa u velikoj meri zavisi od specifičnih farmakoloških efekata pojedinih sredstava u odnosu na stanje. Jedan od najvažnijih faktora koji utiče na inotropno stanje je nivo kalcijuma u citoplazmi mišićne ćelije. Pozitivni inotropi obično povećavaju ovaj nivo, dok ga negativni inotropi smanjuju. Međutim, ne utiču svi pozitivni i negativni lekovi na oslobađanje kalcijuma i, među onima koji na to utiču, mehanizam za manipulisanje nivoom kalcijuma može se razlikovati od leka do leka.[7]

Iako se često preporučuje primena vazopresora preko centralne linije zbog rizika od lokalnog oštećenja tkiva ako lek uđe u lokalno tkivo, oni su verovatno sigurni ako se daju manje od dva sata u dobroj perifernoj iv infuzuziji.[8]

Pozitivni inotropni lekovi[уреди | уреди извор]

Digogsin je jedna od često primenjivanih inotropnih lekova

Povećavanjem koncentracije unutarćelijskog kalcijuma ili povećanjem osetljivosti receptorskih proteina na kalcijum, pozitivni inotropni lekovi mogu povećati kontraktilnost miokarda.[9] Koncentracije unutarćelijskog kalcijuma mogu se povećati povećanjem priliva u ćeliju ili stimulisanjem oslobađanja iz sarkoplazmatskog retikuluma.[10]

U ćeliji, kalcijum može proći kroz jedan od dva kanala: L-tip kalcijumovog kanala (dugotrajan) i T-tip kalcijumovog kanala (privremeni). Ovi kanali različito reaguju na promene napona na membrani: Kanali tipa L reaguju na veće membranske potencijalu, otvaraju se sporije i ostaju otvoreni duže od kanala tipa T.[11]

Zbog ovih svojstava, kanali tipa L važni su za održavanje akcionog potencijala, dok su kanali tipa T važni za njihovo pokretanje.

Povećavanjem unutarćelijskog kalcijuma, dejstvom kanala tipa L, akcioni potencijal se može održati duže, pa se stoga kontraktilnost povećava.

Pozitivni inotropi se koriste za podršku srčanoj funkciji u uslovima kao što su:

Primeri pozitivnih inotropnih lekova[уреди | уреди извор]

Digoksin Digoksin je kardiotonični glikozid sa inotropnim dejstvom, koji idirektno deluje na srčani mišić i povećava sistolnu kontrakciju srca. Ovim mehanizmom on smanjuje simptome insuficijencije i povećati kvalitet života i toleranciju na fizičke aktivnosti kod bolesnika sa blagim do umjenim oblikom zastoja srca.[2]
Berberine
Kalcijum
Senzibilizatori kalcijuma
Kateholamini
Angiotenzin II
Eikozanoidi
Inhibitori fosfodiesteraze
Glukagon
Insulin

Negativni inotropni lekovi[уреди | уреди извор]

Negativni inotropni lekovi smanjuju kontraktilnost miokarda i koriste se za smanjenje opterećenja srca u uslovima kao što je angina pektoris Iako negativni inotropizam može precipitirati ili pogoršati srčanu insuficijenciju, veruje se da određeni beta blokatori (npr. Karvedilol, bisoprolol i metoprolol) smanjuju morbiditet i mortalitet kod kongestivne srčane insuficijencije.[16]

Primeri negativnih inotropnih lekova[уреди | уреди извор]

Beta blokatori Ovo je klasa lekova koji se koriste za različite indikacije. Oni se pogotovo važni u kontroli srčanih aritmija, kardiozaštiti nakon srčanog udara[17] i tretmanu hipertenzije.[18] Kao antagonisti beta adrenergičkog receptora oni umanjuju dejstvo epinefrina (adrenalina) i drugih hormona stresa.[19][20][21][22]
Antiaritmici klase IA Ovi lekovi blokiraj kalijumove kanale i dovode do produženja ukupnog vremena akcionog potencijala. Koriste se u terapiji tahikardije i fibrilacije pretkomora, Wolf-Parkinson-Whiteovog sindroma, supraventrikularnih i ventrikularnih aritmija i ventrikularnih paroksizmalnih tahikardija.
Antiaritmici klase IC Ovi lekovi blokiraju natrijumve kanale dosta dugo (više od 10 sekundi). Zbog toga su natrijumovi kanali blokirani i u sistoli i u fazi mirovanja, što dovodi do značajnog usporavanja provođenja impulsa u srcu. Koriste se u lečenju tahikardija iz AV čvora, supraventrikularnih tahikardija u Wolf-Parkinson-Whiteovom sindromu ili paroksizmalna fibrilacija predkomora. Takođe, koriste se za lečenje ventrikularnih tahikardija.
Flekainid Koristi se za sprečavanje i lečenje abnormalno brzih otkucaja srca koji uključuju ventrikularne i supraventrikularne tahikardije. Njegova upotreba se preporučuje samo kod onih sa opasnim aritmijama ili kada se značajni simptomi ne mogu lečiti drugim tretmanima. Njegova upotreba ne smanjuje rizik od smrti osobe. Uzima se na usta ili injekcijom u venu.
Izovoakangin
Voakristin

Neželjena dejstva[уреди | уреди извор]

Glavne nuspojave kod upotrebe ovih lekova prate se EKG monitoringom.

Glavne nuspojave kod upotrebe ovih lekova javljuju se prvenstveno kada se primjenjuju u velikim dozama, posebno kod starijih osoba, ali velike doze nisu potrebne za kliničke prednosti. Najveći štetni učinci uključuju:

  • srčane aritmije,
  • gastrointestinalne simptome (npr anoreksija, mučnina i povraćanje)
  • neurološke simptome (npr.vizualni poremećaji, dezorijentacija i konfuzija).[23]

Izvori[уреди | уреди извор]

  1. ^ Hollenberg, S. M.; Ahrens, T. S.; Annane, D.; Astiz, M. E.; Chalfin, D. B.; Dasta, J. F.; Heard, S. O.; Martin, C.; Napolitano, L. M.; Susla, G. M.; Totaro, R.; Vincent, J. L.; Zanotti-Cavazzoni, S. (септембар 2004). „Practice parameters for hemodynamic support of sepsis in adult patients: 2004 update”. Crit Care Med. 32 (9): 1928—48. PMID 15343024. S2CID 2716738. doi:10.1097/01.CCM.0000139761.05492.D6. .
  2. ^ а б Knežević A. Liječenje kroničnoga zatajivanja srca s posebnim osvrtom na nove lijekove.Medix, 2014, 20, 126–13
  3. ^ van Diepen S, Katz JN, Albert NM, Henry TD, Jacobs AK, Kapur NK, Kilic A, Menon V, Ohman EM, Sweitzer NK, Thiele H, Washam JB, Cohen MG., American Heart Association Council on Clinical Cardiology; Council on Cardiovascular and Stroke Nursing; Council on Quality of Care and Outcomes Research; and Mission: Lifeline. Contemporary Management of Cardiogenic Shock: A Scientific Statement From the American Heart Association. Circulation. 2017 Oct 17;136(16):e232-e268.
  4. ^ Dave S, Cho JJ. StatPearls [Internet]. StatPearls Publishing; Treasure Island (FL): Nov 20, 2020. Neurogenic Shock.
  5. ^ а б Guyton, A.C. & Hall, J.E. (2006) Textbook of Medical Physiology (11th ed.) Philadelphia: Elsevier Saunder
  6. ^ „Fiziologija inotropizma, procjena, promjene / medicina”. Thpanorama - Budi bolje danas! (на језику: хрватски). Приступљено 2024-01-29. 
  7. ^ Cooper BE. Cooper, B. E. (January—Mar 2008). „Review and update on inotropes and vasopressors”. AACN Adv Crit Care. 19 (1): 5—13. PMID 18418098. S2CID 39192378. doi:10.1097/01.AACN.0000310743.32298.1d.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ); quiz 14-5
  8. ^ Berry, William; McKenzie, Catherine (2010-01-01). „Use of inotropes in critical care”. Clinical Pharmacist. 2: 395. Приступљено 2016-11-28. 
  9. ^ Gordon, DVM, DVSc, DACVIM (Cardiology), Sonya; Saunders, DVM, DACVIM (Cardiology), Ashley (новембар 2015). „Positive Inotropes”. The Merck Veterinary Manual. Приступљено 2016-11-28. 
  10. ^ AuthorDipClinPharm, William; Berry; AuthorPhD, Catherine McKenzie Catherine McKenzieCorresponding; MRPharmS (13. 12. 2010). „Use of inotropes in critical care”. Pharmaceutical Journal (на језику: енглески). Приступљено 23. 1. 2021. 
  11. ^ Sherwood, L (2008). Human Physiology, From Cells to Systems (7th изд.). Cengage Learning. ISBN 9780495391845. 
  12. ^ Rippe, James M.; Irwin, Richard S. (2003). Irwin and Rippe's intensive care medicine. Philadelphia: Lippincott Williams & Wilkins. ISBN 978-0-7817-3548-3. OCLC 53868338. 
  13. ^ Kumar A, Roberts D, Wood KE, et al.: Duration of hypotension before initiation of effective antimicrobial therapy is the critical determinant of survival in human septic shock. Kumar, A.; Roberts, D.; Wood, K. E.; Light, B.; Parrillo, J. E.; Sharma, S.; Suppes, R.; Feinstein, D.; Zanotti, S.; Taiberg, L.; Gurka, D.; Kumar, A.; Cheang, M. (2006). „Duration of hypotension before initiation of effective antimicrobial therapy is the critical determinant of survival in human septic shock”. Crit Care Med. 34 (6): 1589—1596. PMID 16625125. S2CID 7627919. doi:10.1097/01.CCM.0000217961.75225.E9. .
  14. ^ Valensi, Paul; Lorgis, Luc; Cottin, Yves (2011). „Prevalence, incidence, predictive factors and prognosis of silent myocardial infarction: A review of the literature”. Archives of Cardiovascular Diseases. 104 (3): 178—188. PMID 21497307. doi:10.1016/j.acvd.2010.11.013. 
  15. ^ H. Renz-Polster S. Krauzig J. Braun Besislehrbuch Innere Medizin Urban & Fischer
  16. ^ Oudejans, Irène; Mosterd, Arend; Bloemen, Johanna A.; Valk, Mark J.; van Velzen, Edwin; Wielders, Jos P.; Zuithoff, Nicolaas P.; Rutten, Frans H.; Hoes, Arno W. (2011). „Clinical evaluation of geriatric outpatients with suspected heart failure: value of symptoms, signs, and additional tests”. European Journal of Heart Failure. 13 (5): 518—527. ISSN 1388-9842. doi:10.1093/eurjhf/hfr021. 
  17. ^ Freemantle N, Cleland J, Young P, Mason J, Harrison J (1999). „beta Blockade after myocardial infarction: systematic review and meta regression analysis”. BMJ. 318 (7200): 1730—7. PMC 31101 Слободан приступ. PMID 10381708. doi:10.1136/bmj.318.7200.1730. 
  18. ^ Cruickshank, J. M. (2010). „Beta blockers in hypertension”. Lancet. 376 (9739): 415; author reply 415—6. PMID 20692524. S2CID 10875023. doi:10.1016/S0140-6736(10)61217-2. Приступљено 6. 9. 2010. 
  19. ^ Frishman, William H. (2008). „Fifty years of beta-blockers: a revolution in CV pharmacotherapy”. Cardiology Today. Приступљено 6. 9. 2010. 
  20. ^ „Sir James Black inventor of beta-blockers passes away”. 23. 3. 2010. Приступљено 6. 9. 2010. 
  21. ^ van der Vring JA (1999). „Combination of calcium channel blockers and beta blockers for patients with exercise-induced angina pectoris: a double-blind parallel-group comparison of different classes of calcium channel blockers. The Netherlands Working Group on Cardiovascular Research (WCN)”. Angiology. 50 (6): 447—454. PMID 10378820. S2CID 21885509. doi:10.1177/000331979905000602. Приступљено 6. 9. 2010. [мртва веза]
  22. ^ Stapleton, M. P. (1997). „Sir James Black and propranolol. The role of the basic sciences in the history of cardiovascular pharmacology”. Texas Heart Institute Journal / From the Texas Heart Institute of St. Luke's Episcopal Hospital, Texas Children's Hospital. 24 (4): 336—42. PMC 325477 Слободан приступ. PMID 9456487. 
  23. ^ Yancy CW, Jessup M, Bozkurt B, Butler J, Casey DE, Drazner MH, Fonarow GC, Geraci SA, Horwich T, Januzzi JL, Johnson MR, Kasper EK, Levy WC, Masoudi FA, McBride PE, McMurray JJV, Mitchell JE, Peterson PN, Riegel B, Sam F, Stevenson LW, Tang WHW, Tsai EJ, Wilkoff BL. 2013 ACCF/AHA guideline for the management of heart failure: A report of the American college of cardiology foundation/american heart association task forceon practice guidelines. J. Am. Coll. Cardiol., 2013, 62, 16.

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Papadimitriou L, Hamo CE, Butler J. Heart failure guidelines on pharmacotherapy, U: Handbook of experimental pharmacology, Bauersachs J, Butler J, Sander P, urednici, Charm, Springer International Publishing, 2017, 109-133.
  • Liu LCY, Schutte E, Gansevoort RT, van der Meer P, Voors AA. Finerenone: third-generationmineralocorticoid receptorantagonist for the treatment ofheart failure and diabetic kidneydisease. Expert Opinion Investig. Drugs, . 24 (8). 2015: 1—13.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Inotropizam&oldid=27448575”