Makrolid

Из Википедије, слободне енциклопедије

Makrolidi su grupa lekova (tipično antibiotika) čija aktivnost je posledica prisustva makrolidnog prstena, velikog makrocikličnog laktonskog prstena za koji je obično vezan jedan ili više dezoksi šećera, najčešće kladinoza i dezosamin. Laktonski prstenovi su obično 14-, 15-, ili 16-člani. Makrolidi pripadaju klasi prirodnih proizvoda, poliketida.[1][2]

Eritromicin. Makrolidni prsten je lakton

Članovi[уреди]

Antibiotski makrolidi

FDA odobreni
Neodobreni

Ketolidi

Ketolidi su nova klasa antibiotika koji su strukturno srodni sa makrolidima. Oni se koriste za tretiranje infekcija respiratornog trakta uzrokovanim bakterijama otpornim na makrolide. Ketolidu su posebno efektivni, jer imaju dva mesta vezivanja ribozoma. Noviji fluoroketolidi imaju tri ribozomna mesta interakcije.

Promeri ketolida

Neantibiotski makrolidi

Lekovi takrolimus, pimekrolimus, i sirolimus, koji se koriste kao imunosupresanti ili imunomodulatori, su takođe makrolidi. Oni imaju sličnu aktivnost sa ciklosporinom.

Toksični makrolidi

Bakterije proizvode mnoštvo toksičnih makrolida. Znatan broj tih supstanci je izolovan i karakterisan, npr. mikolaktoni.

Upotreba[уреди]

Antibiotički makrolidi se koriste za tretiranje infekcija uzrokovanih grampozitivnim bakterijama (e.g. Streptococcus pneumoniae) i Haemophilus influenzae infekcija, kao što su infekcije respiratornog trakta i mekih tkiva. Antimikrobni spektar makrolida je nešto širi od penicilina, i stoga su makrolidi česta zamena kod pacijenata alergičnih na penicilin.

Makrolide ne treba koristiti na biljojednim životinjama koje ne ruminiraju, kao što su konji i zečevi. Kod njih dolazi do brze reakcije koja uzrokuje fatalne poremećaje varenja. [3]

Reference[уреди]

  1. ^ Hardman JG, Limbird LE, Gilman AG. (2001). Goodman & Gilman's The Pharmacological Basis of Therapeutics (10 ed.). New York: McGraw-Hill. DOI:10.1036/0071422803. ISBN 0071354697. 
  2. ^ Mandel GL, Bannett JE, Dolin R, ed. (2000). Principles and Practise of Infectious Diseases (5 ed.). Philadelphia, PA: Churchill Livingstone. DOI:10.1016/S1473-3099(10)70089-X. ISBN 044307593X. 
  3. ^ Giguere, S.; Prescott, J. F.; Baggot, J. D.; Walker, R. D.; Dowling, P. M., ed. (2006). Antimicrobial Therapy in Veterinary Medicine (4th ed.). Wiley-Blackwell. ISBN 978-0-8138-0656-3. 

Literatura[уреди]

  • Ōmura, S. (2002). Macrolide antibiotics: chemistry, biology, and practice (2nd ed.). Boston: Academic Press. ISBN 0-12-526451-8. 

Spoljašnje veze[уреди]