Neorgansko jedinjenje

Из Википедије, слободне енциклопедије
Azot petoksid

Неорганска једињења су сва једињења која не садрже угљеник, са изузетком угљен-моноксида, угљен-диоксида, угљене киселине и њених соли цијанида, карбоната, алотропских модификација угљеника (дијаманта, графита, фулерена) и неколико других.[1]

Подела једињења[уреди]

Данас, једињења се деле на органска и неорганска.[2] Најстарија подела једињења заснива се на заједничким особинама. Тада су једињења подељена на супстанце сличне сирћету, назване киселине (lat. acidus - кисео), и оне сличне пепелу од дрвета, назване алкалије (lat. алкали - пепео биљака). Неорганска једињења се деле у 4 групе: оксиде, киселине, базе и соли.

Оксиди[уреди]

Оксиди су једињења кисеоника са другим елементима. Готово сви елементи реагују са кисеоником. Реакција при којој настаје оксид назива се оксидација и она може бити тиха и бурна. Пример бурне оксидације је горење, а примери тихе оксидације су труљење лишћа и рђање гвожђа. Сагоревањем елемената на ваздуху се најчешће добијају оксиди. Оксиди се према саставу деле на оксиде метала и оксиде неметала, а према понашању у води на киселе (SO2, SO3, CO2, N2O5, Cl2O7, N2O3, B2O3, P4O6, P2O5), базне (MgO, CaO, Na2O, K2O, NiO, FeO, Fe2O3), амфотерне (N2O3, Al2O3, ZnO) i неутралне (NO, N2O, CO).

Оксиди неметала који у реакцији са водом дају киселине називају се анхидриди киселине (анхидрид - безводни), а оксиди метала који у реакцији са водом дају базе називају се анхидриди база. Неутрални оксиди су оксиди неметала који не реагују са водом. Амфотерни оксиди су оксиди који могу реаговати и кисело и базно.

Шеме реакција оксида
  • базни оксид + вода → база
  • базни оксид + киселина → со + вода (неутрализација)
  • базни оксид + кисео оксид → со
  • кисео оксид + вода → киселина
  • кисео оксид + база → со + вода
  • амфотерни оксид + киселина → со + вода
  • амфотерни оксид + база → со + вода
Имена оксида
  • Е2О: елемент - субоксид (2О)
  • ЕО: елемент - моноксид (ЦО)
  • Е2О3: елемент - триоксид (Н2О3)
  • ЕО2: елемент - диоксид (СиО2)
  • Е2О5: елемент - пентоксид (П2О5)
  • ЕО3: елемент - триоксид (СО3)
  • Е2О7: елемент - хептоксид (Цл2О7)
  • ЕО4: елемент - тетроксид (ОсО4)

Киселине[уреди]

Киселине су једињења која садрже водоник и киселински остатак. Број атома водоника у молекулу киселине одређује базност киселине, па киселине могу бити једнобазне, двобазне, тробазне и четворобазне. Према саставу, могу се поделити на кисеоничне и безкисеоничне. Назив киселине са мањим бројем атома кисеоника завршава се са -аста, а са већим бројем атома кисеоника са -на. Водоник се из киселине може издвојити у реакцији са већином метала - једино племенити метали не могу да га истисну из киселине (нпр. Ag, Au, Cu). Лакмус папир, индикатор, је у киселинама црвен, као и метил оранж, а фенолфталеин је безбојан.

Називи неких киселинских остатака:

  • SO33 - сулфит
  • SO44 - сулфат
  • NO2 - нитрит
  • NO33 - нитрат
  • PO33 - фосфит
  • PO44 - фосфат
  • CO33 - карбонат
  • Cl - хлорид

Базе[уреди]

Базе су једињења у чијем је саставу метал и хидроксидна група. Хидроксидна група (ОХ) је једновалентан, тако да атом метала везује онолико хидроксидних група колико је валентан. Базе које се добро растварају у води називају се алкалије. Растворне су базе прве групе, базе друге групе су растворније што су ниже у периодном систему и амонијум-хидроксид. Остале базе углавном нису растворне.<бр /> Добијање база: <бр /> 1) растворне: метал + вода → база + водоник <бр /> базни оксид + вода → база <бр /> 2) нерастворне: со + база → со + база

Референце[уреди]

  1. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
  2. ^ Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (2nd ed.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0080379419. 

Спољашње везе[уреди]